Rumunija

Postoji jedna destinacija nedovoljno istražena, potcenjena, ne baš popularna, a vrlo nam bliska - Rumunija. Posle ovog putovanja mnogima sam je preporučio, a oni koji su me poslušali vratili su se prezadovoljni. A ovako je počelo:

Jednog toplog avgustovskog dana krećemo do Temišvara, koji je bio prva stanica na našem putu. Od Beograda do Temišvara ima svega dva i po sata vožnje. Od našeg grada nešto više. Dobro poznatim putem stižemo do Kragujevca, pa preko Smedereva, Deliblatske peščare i Vršca za tili čas smo na granici. A na granici nikoga, iako je sezona. Ne znam da li postoji neki naš granični prelaz koji je u ovo doba pustijii. Na rumunskoj strani granice carina rasklapa tapacirung na nekom vozilu. Obuzima me zabrinutost da ne budemo i mi te sreće da smo uleteli u neku vanrednu carinsku kontrolu. Medjutim kada sam video face putnika tih kola jasno mi je da bi im ovaku kontrolu uradio svaki iole savesniji carinik. Mi kao porodica prolazimo bez problema. Oba granična prelaza za manje od 10 min. Tu negde kupujemo i vinjetu koja je obavezna, iako Rumunija i nema baš nešto auto puteva.

Kroz plodni Banat brzo stižemo do Temišvara. A u ovom gradu gužva. Iako Temišvar ima 250.000 stanovnika vozeći kroz njegove ulice stekao sam utisak da se radi o milionskom gradu. Pre će biti da ima 250.000 vozila, a ne žitelja. Dolazimo i do nekog poznatog tržnog centra i u njemu naravno gubimo vreme. Nekoliko sati boravka ovde me je uskratilo za nekoliko sati boravka na ulicama ovog grada.

U smeštaj stižemo tek predveče. Vlasnica stana nas je čekala, ali je i njoj naš boravak u tržnom centru dosadio pa je otišla dalje drugim poslom. Onda smo mi nju čekali, a društvo nam je pravio veliki umiljati labrador.

Bilo kako bilo tek oko 7 sati uveče smo ubacili stvari u apartman i krenuli u grad. Srećom, smešteni smo blizu centra. Do centralne tačke ovog grada - Trga ujedinjenja stižemo za petnestak minuta hoda. Trg je napravljen u XVIII veku u baroknom stilu, a na njemu je svoje detinjstvo proveo i Miloš Crnjanski.

I ulice oko Trga su zanimljive. Kao stvorene za laganu večernju šetnju.

Već tada sam primetio, a kasnije se to i potvrdilo, da je Temišvar grad mnoštva lepo uredjenih parkova i zelenih površina. Reka Begej koja protiče kroz grad je maksimalno iskorišćena. Iako nevelika, na njenim obalama ima zanimljivih restorana i kafića koji su uz pešačke i biciklističke staze. Kroz Temišvar je nekada proticao i Tamiš, ali je ova reka skrenuta u nekom projektu isušivanja močvare i sada teče pored grada. 

Letnja pozornica u jednom od parkova je te večeri bila aktivna tako da smo mogli i da uživamo uz muziku simfonijskog orkestra.

Šetnju završavamo na Trgu Opera (današnjem Trgu pobede). Sa ovog trga je 20. decembra 1989. godine krenula revolucija protiv diktatora Čaušeskua. Danas taj trg deluje svetski, sa sve dekorativnom rasvetom na zgradama koje ga okružuju. Inače, Temišvar zbog stila gradnje zovu i malim Bečom. A samo nekadašnje ima trga ukazuje da na njemu dominira zgrada opere.

I to je bilo to. Kratka, prekratka šetnja ovim gradom. Mogu slobodno zaključiti da sam ostao željan Temišvara. Utisak sam donekle popravio tako što sam ujutru poranio i ponovo malo prošetao gradom. Vreme izgubljeno u tržnom centru se uglavnom nije moglo nadoknaditi. Posle Varne, koja je došla kasnije, sam se zarekao da u ove gradjevine u ovakvim prilikama moja noga više neće kročiti. Od tada se držim toga. 

Oko 10 sati krećemo dalje, u srce Transilvanije, a prva stanica na tom putu je Sibiu (Sibinj). Sibui je od Temišvara udaljen oko 300 km. Jedan deo je auto put, a drugi magistrala. Na svim putevima u Rumuniji je gužva. Rumuni očigledno vole da voze. Saobraćajna kultura je na visokom nivou. Nema nervoze, bespotrebnog sviranja, a dešavalo mi se i da, kad ugledaju strane tablice, stanu i propuste me, i pored toga što imaju prvenstvo.

U Sibiu parkiramo pored restorana u kome ćemo kasnije ručati i idemo u obilazak grada. Sibiu su u srednjem veku osnovali Sasi i u njemu se i danas vidi nemački uticaj. Arhitektura više priliči gradovima zapadne Evrope nego istočne. Stari grad je turistička atrakcija, jedna od najvećih u Transilvaniji. Podeljen je na Gornji i Donji grad. Gornji grad je bio trgovački centar, a u Donjem se odvijala proizvodnja. Kuće su gradjene sa otvorima na krovovima (što bi mi danas nazvali badže) i zbog toga je Sibiu dobio nadimak Grad sa očima.

Danas je Sibiu grad sa 150.000 stanovnika, a 2007. godine proglašen je za evropsku prestonicu kulture. Staro gradsko jezgro je neveliko, ali zato veoma upečatljivo. Uski prolazi vode do velikog centralnog trga. 

A na trgu zatičemo prikaz života Transilvanije u srednjem veku, sa sve statistima obučenim u tadašnje odore, orlovima, sokolovima, velikim sovama i nezaobilaznim spravama za mučenje. Naravno, perfomansi se podrazumevaju. 

Statisti vitlaju jakim i dugačkim bičevima, a zloslutni zvuk se prolama kroz vazduh. Zamisljam kako je bilo srednjovekovnim nesrećnicima na čijoj koži se završavao put biča. Tu je i sprava slična buretu u koju može da stane čovek, a čija jedna strana predstavlja otvor kroz koji se ulazi i na kome su dugački klinovi usmereni ka unutrašnjosti. Jasno je šta se desi kad unutra nekog zatvore, a zatim pritvore i ta "vrata". Kažu da su domišljatiji i umobolniji projektanti ovakvih sprava vodili računa da ti klinovi ne povrede vitalne organe, već da smrt bude dugačka i bolna. Zapravo, ne znam da li na svetu postoji oblast koja je više vezana za horor nego što je to Transilvanija, a razlog za to je dobro poznat. No, o tome kasnije.

Od tog centralnog trga počinje i pešačka zona za kafićima i restoranima i mnogo cveća.

Ceo Stari grad Sibiu se može obići za sat - dva. Mi smo otprilike toliko vremena i proveli tu, a i ogladneli smo. Vreme je za ručak. U meniju primećujem specijalitet kuće koji u svom nazivu ima i ime grada u kome smo. Naravno da ću to probati, a to preporučujem i ostalim saputnicima. Medjutim, oni se ipak opredeljuju za poznata jela. Govorim im da se Bečka šnicla obavezno jede u Beču, da piletinu možemo i kući, a da je ovo Transilvanija i shodno tome... Ali avaj, ne slušaju me. Meni donose meso urolovano i punjeno sa raznim dodacima. Podseća me na Karadjordjevu šniclu, samo što nije pohovano. A tek ukus...fantazija. I ostali žele da tu šniclu probaju, a rezultat toga je da sam ja jeo piletinu, a oni ovo moje.

Korelacija izmedju provedenog vremena i utiska koji je ostavio Sibiui je maksimalna. Javlja se žal što ovde ne ostajemo da noćimo. Ali za počinak u Transilvaniji je odabrano, a šta drugo nego rodno mesto Vlada Cepeša - grofa Drakule - Sigišoara. 

Do Sigišoare (Segešvara) ima nepunih 100 km, ali se zbog gužve i prolaska kroz brojna naselja taj put otegao na gotovo dva sata, tako da u ovaj gradić stižemo neposredno pre zalaska sunca. U ovom mestu danas živi oko 30.000 ljudi. Njegova istorija seže od XII veka kada ga naseljavaju nemački trgovci i zanatlije. Današnji grad okružuje brdo na kome se nalazi jedno od najočuvanijih srednjevekovnih gradskih jezgara na svetu u kome se aktivno živi. Stari grad Sigisoara se nalazi na listi svetske kulturne baštine UNESCO. 

Ulazna kapija u Stari grad je ispod tornja sa satom iz XIV veka visokog 64 metra. U gradu je nekad bilo 14 toranja, a danas ih je sačuvano 9. Svaki esnaf je sagradio po jedan od njih. 

Jedna od atrakcija Starog grada su i školske stepenice koje od škole vode ka brdu na kome je Evagenlistička crkva. Stepenice su još 1642. godine natkrivene da bi đaci i kad je loše vreme lakše dolazili do crkve.

A sa vrha brda se pruža divan pogled na transilvanijsku bajku

Nezaobilazno odredište turista u Starom gradu Sigišoari je rodna kuća vlaškog vojvode Vlada III Drakula. U danas jarko žuto ofarbanoj kući Cepeš je rodjen 1431. godine i u njoj je proveo prve četiri godine života. Otac mu je bio član Reda zmaja koji su imali zadatak odbrane hrišćanstva od osmanskih osvajača, a majka mu je bila moldavska princeza. Poznat je po tome što je voleo protivnike nabijati na kolac i po tome je dobio nadimak Cepeš-nabijač. Bio je insipracija irskom piscu Bramu Stokeru koji je po njemu razvio planetarno prepoznatljiv lik Grofa Drakule. Zapravo cela Transilvanija je u znaku Grofa Drakule. Njegova popularnost je enormna pa nije ni čudo da Rumuni to koriste u turističke svrhe. Vladova rodna kuća je danas u privatnim rukama, a vlasnik je sobu u kojoj je rodjen Drakula pretvorio u kič "muzej", tako da, znavši to, u nju nismo ni ulazili.

Stari grad je bio naše odredište i u večernjim i u jutarnjim satima. Još jedno od mesta Transilvanije koje ćemo pamtiti ceo život.

Prethodnih dana je bilo dosta vožnje. Trećeg dana boravka u Rumuniji u autu provodimo samo sat i po koliko je potrebno da stignemo do stotinak kilometara udaljenog Brašova. Ne žurimo i osmatramo okolinu. Na brdima se vide ostaci nekadašnjih tvrdjava. Sela u Rumuniji kroz koje prolazimo su živa, dvorišta uredjena, kuće i fasade obnovljene. Svakako se primećuju prednosti ulaska u EU.

Stižemo u Brašov i dok idemo ka smeštaju prolazimo pored stadiona na kome se nešto dimi, a i gužva je. Očigledno neki vašar. Kroz uske ulice pronalazimo kuću u kojoj ćemo biti smešteni, a koja je izgradjena donekle u stilu transilvanijskih dvoraca.

Domaćin nas pita da li dolazimo zbog Oktobar festa. Koliko znam sad je avgust, a i u Brašovu smo, nismo u Minhenu. Primetivši naše čudjenje domaćin nas upoznaje sa tim da se u Brašovu svake godine održava Oktobar fest, po licenci originalnog. Do ove godine se održavao krajem septembra, a s obzirom da vetrovi sa Karpata tada umeju da bude nepredvidivi, organizatori su ga pomerili za kraj avgusta. I to baš ovaj vikend kada smo mi slučajno tu. Pivo mi je omiljeno piće i radujem se što je ovako ispalo. Znam ljude koje bi, kad negde odu, pogodio džak para, a mene pogadja pivo. I neka je tako.

Svi turistički prospekti upućuju da se Brašov najpre upoznaje u vožnji žičarom koja vodi na brdo iznad grada. Dok se žičara penje pogled na ovaj lepi grad, a najviše na njegov stari deo, je fascinantan.

Na brdu se i nema šta videti tako da se brzo spuštamo nazad i opet uživamo u pogledu. Brašov je sa svojih 250.000 stanovnika jedan od većih gradova Rumunije. Sve gradske atrakcije se nalaze u starom gradskom jezgru koje nije nešto posebno veliko. Centralni trg Piața Sfatulu je vekovima centar svih gradskih dešavanja. Tu su se ljudi okupljali, trgovina odvijala, a kažnjavani su i prestupnici i spaljivane veštice.

Najpoznatija aktrakcija Brašova je Crna crkva izgradjena u XIV veku. Ovo luteransku crkvu su sagradili Sasi, a ime je dobila tako što je pocrnila u požaru u XVII veku.

U Brašovu se nalazi i najuža ulica u Evropi - Strada Sforrii, u prevodu Uska ulica ili Bulevar, kako je u šali nazivaju stanovnici Brašova. Dugačka je oko 80 metara, a široka je izmedju 1,13 i 1,35 metara. Kažu da par koji prodje ulicu jedno pored drugog, a da se ne dodirnu opstaje, dugo kao par.

Nakon Žičare, Crne Crkve, Uske ulice i šetnje starim gradom ogladnelo se. Jedan od specijaliteta u Rumuniji su i svinjska rebarca. Za ova što smo jeli u Brašovu mogu reći da su bila živopisnije servirana nego što su bila ukusna.

Prethodnih dana nismo imali vremena za popodnevni odmor. Danas je vreme i za to, pa onda pravac - Oktobar fest.

A na Oktobar festu sve kao u Nemačkoj, uključujući i garderobu učesnika.

Ispijaju se piva, jedu kobasice, veseli se uz adekvatnu muziku. Momci u crnim majicama koji obavljaju poslove obezbedjenja svuda prisutni. Bio sam svedok kad pijanog Rumuna prate van stadiona samo zbog toga što se nekontolisano okretao oko svoje ose. Njegova opravdanja i objašnjenja da nikoga nije ugrozio nisu ni razmatana. Posebno mi se svidelo što je malo pivo od pola litra, a veliko od litar. Točilica i štandova za kobasice i drugo meso na sve strane. Nisam popio baš mnogo piva, svega dva velika, jer jednostavno nisam imao društvo za to, a nisam nikakav solo drinker. Dečaci su bili mali, ali sada bi sa njima bilo drugačije druženje.

Tačno u 22h fajront, na naše veliko iznenadjenje. Plastične krigle se bacaju na gomilu. Ne dozvoljava se iznošenje istih. Kažu to je uslov lokalnih vlasti, da se smeće i pivo ne nosaju po gradu. U ženinoj tašni smo uspeli da prokrijumčarimo jednu kriglu koja nam i danas služi kao držač za olovke i uspomena na ovaj dan.

Nakon neočekivanog završetka manifestacije, u apartman nam se još ne vraća. Koristimo vreme za noćnu šetnju Brašovom.

Četvrti dan putovanja kroz Rumuniju bi trebao biti i najzanimljiviji. U planu je obilazak dva najpoznatija rumunska dvorca: Brana i Peleša.

Bran se nalazi u okolni Brašova, na svega 30 km od grada i do njega stižemo u jutarnjim satima. Istorija kaže da su dvorac počeli graditi nemački vitezovi 1212. godine na mestu ulaza u dolinu južnih Karpata, a kasnije je postao stražarsko mesto izmedju Transilvanije i Vlaške. Od 1920. godine postaje rezidencija kraljice Marije, buduće supruge kralja Aleksandra Karadjordjevića.

Medjutim, ovaj zamak je postao svetski poznat kao Drakulin dvorac, jer je postao nezaobilazan kadar horor filmova o najpoznatijem vampiru. Dvorac nikada nije pripadao ovom vlaškom plemiću koji je u njemu proveo samo dva dana, i to kada je bio zarobljen od Osmanlija u vreme kad su Turci vladali Transilvanijom.

Ispod samog dvorca dobro poznati kadar. Sećam se da sam, kad sam kao mali i tokom raspusta i boravka u selu, petkom uveče išao kod komšije da gledam ciklus filmova o Drakuli, jer je komšija bio jedan od retkih u selu koji je u to vreme "uhvatio" signal drugog programa TV Beograd. Posle svakog filma sam trčao kući u strahu da iz mraka neki vampir, a posebno Grof ne iskoči, tj. doleti.

Dvorac je danas u privatnim rukama. Porodica koja ga je ima u vlasništvu je odustala od prodaje i preuredila ga je u muzej. Postavka prikazuje srednjovekovni život, a naravno da su pojedine prostorije opremljene sa spravama za mučenje i posvećene najpoznatijoj ličnosti rumunske istorije.

Ispred zamka slikanje sa kostimiranim Drakulom, a u neposrednoj blizini Kuća strave. Prolazi se kroz razne prostorije gde vam kostimirani glumci priredjuju svakakva iznenadjenja i to tamo gde se najmanje nadate: dolazak iza ledja uz urlik, tapšanje po ramenu uz sablasnu tišinu, iskakanje iz mrtvačkog sanduka, padanje kostiju sa plafona ispred vašeg lica itd. Ulazi se u malim grupama - članovi porodice. Vodi se računa da izmedju grupa bude vremesko rastojanje da bi zaposleni imali vremena da dovedu prostoriju u predjašnje strane. Medjutim, mi smo toliko ubrzali prolazak kroz ovaj nimalo prijatni ambijent tako da smo gotovo sustigli prethodnu porodicu i mogli smo da naslutimo šta nam se sprema. U Kući strave bili smo oslabljeni za jednog člana koji se unapred najviše radovao ovom obilasku, ali videvši face prethodnih posetilaca koji su svoj obilazak završili i razgoračenih očiju i otorenih usta izlazili iz mraka, odustao je od ulaska.

Od Brana do Peleša ima samo 51 km. Po navigaciji sat i 15 minuta vožnje. Ima vremena i za rućak na svežem planinskom vazduhu Karpata i za, pre Bukurešta, šetnju i po Sinaji, najpoznatijem rumunskom zimskom odmaralištu koje je u neposrednoj blizini Peleša. Medjutim, nije kako je planirano već kako je sudjeno. Naime, nedugo nakon napuštanja mesta Bran počinje nepregledna kolona vozila. Više čekamo u mestu nego što smo u pokretu. Mislim da se nešto desilo na putu, neki odron, sudar... Oćekujem da prodjemo to mesto zastoja i nastavimo iole normalnom brzinom. Ubrzo mi je jasno da nije u pitanju nikakva fizička prepreka na putu, već jednostavno nedeljna gužva u turističkom predelu. Tih 50 km se oteglo na 3 sata vožnje. Ručak otpada. Od parkinga do dvorca Peleš ima dobrih 20 minuta hoda po lepoj prirodi i prijatnom vazduhu. I onda se ispred nas ukazuje prelep prizor. U zelenilu šume i livada pojavljuje se prelepa gradjevina.

Dvorac Peleš je neorenesansni dvorac čiju gradnju je naručio kralj Karol I Rumunski. Gradjen je od 1873. do 1914. godine. Dvorac je izgradjen od drveta, kamena, cigle i mramora, a u njemu ima oko 160 soba i 30 kupatila.. Na njegovoj izgradnji je radilo više od 400 zanatlija i umetnika, a krajem XIX veka je imao sistem za ventilaciju, centralno grejanje i lift što je tada bilo retkost čak i u poznatijim kraljevinama Evrope. Prvo je zamišljen kao Karlova letnja rezidencija, ali je jedno vreme bio i službeni kraljevski dvorac. I tako sve do dolaska komunista na vlast, nakon čega ga je Čaušesku koristio da bi se pohvalio prilikom prijema značajnih svetskih državnika. Danas je dvorac Peleš muzej koga poseti veliki broj turista.

Mi stižemo pred zatvaranje. Nismo imali tu nesreću da ne udjemo u dvorac, ali ni sreću da ga celog obidjemo. Naime stigli smo na vreme samo za zadnju turu kojoj je omogućen obilazak  prostorija u prizemlju. Privatne kraljevske odaje na spratu za nas su ostale zaključane. 

U dvorcu smo videli jednu od najdragocenijih umetničkih zbirki istočne i centralne Evrope koju čine statue, platna, oklopi, zlato, srebro, slonovača, ceremorijalni i lovački predmeti, umetničke slike.

Impozantno, ovo se nezaboravlja.

Nakon završetka posete obilazimo dvorac sa svih strana. Ni nama ni ostalim turistima se ne ide sa ovog mesta.

.

Dvorac Peleš i krajolik na kome je izgradjen je jedno od najlepših mesta na kome sam bio.

Do parkinga idemo polako i planinski vazduh udišemo punim plućima. Ni od šetnje po Sinaju nema ništa. Šteta, da se ponovo vratim u ovaj kraj planirao bih i jedno noćenje ovde. Ovako hitamo ka prestonici u kojoj smo već nekoliko puta domaćinu pomerali vreme dolaska. Srećom do Bukurešta je manja gužva, a i put se širi i postaje u profilu auto puta.

Prolazimo bukureštanskim bulevarima i kružnim tokovima. Smeštaj nam je u jednoj od zgrada, tj. blokova socrealističkog stila koje podsećaju na novobeogradske blokove, ali su od centra udaljeni manje oko pola sata hoda. Domaćin nas čeka na parkingu I pokazuje mi gde mogu parkirati. Kaže mi da broj na parkingu odgovara broju stana. Vidim da je parking pun i pitam ga šta ako je neko parkirao tu. Iznenadjeno me pogleda i upita "Kako da parkira kad je to parking mog stana?". I zaista to mesto je bilo prazno. Ne mislim da bi tako bilo kod nas. 

Ulazimo u stan. Domaćin nam kaže da je to bio stan njegovih roditelja koji je on preuredio i izdaje ga. Stan je ipak samo delimično preuređen. U njemu su kreveti i dušeci novi, a ostalo je kao u stanovima koji su naši roditelji i dede i bake dobili u Titovo vreme. Bar je prostran, ima tri spavaće sobe.

Toliko smo umorni da odlazimo napolje samo da nešto prezalogajimo u kiosku brze hrane, pa na spavanje. Za Bukurešt je rezervisan ceo sutrašnji dan.

A sutradan, odmoran i radostan što ćemo ceo dan provesti u ovom velikom gradu najpre odlazim u prodavnicu na kupim namirnice za doručak. Volim kad na putovanjima kupim lokalne proizvode: kobasice, šunke, sireve, jogurte... pa se onda da njima počastimo kao na švedskom stolu. I lokalni ukusi su sastavni deo putovanja.

Ispred zgrade na klupama sede i medjusobno pričaju bukureštanske penzionerke kod nas poznate kao "snajper babe". Gledaju me ispod oka i kao da kažu "šta će ovi stranci ovde, u ranije dobro vreme toga nije bilo".

A kad smo kod ranijeg vremena druga poznata ličnost rumunske istorije je Nikolaje Čaušesku. Za razliku od grofa Drakule Čaušesku je živeo u savremeno doba. Bio je predsednik Rumunije u periodu od 1965. do 1989. godine kada je streljan. Poznat je kao surovi komunistički diktator, iako se neki, pre svega stariji Rumuni, ne bi složili sa ovom konstatacijom. Pod njegovim vodjstvom Rumunija je prva zemlja tzv. sovjetskog bloka koja je otplatila spoljni dug, ali se rumunski narod nije mogao podičiti svojim životnim standardom. Protivnici Čaušeskua pričaju da Bukurešt nije imao problem sa psima lutalicama, jer njih navodno nije ni bilo. Nestali su radi ishrane gladnog naroda. Čaušesku je zajedno sa svojom ženom Elenom, a koja je u narodu bila omraženija i od njega, u toku rumunske revolucije decembra 1989. godine uhvaćen i po prekom postupku osudjen na smrtnu kaznu i odmah potom streljan. Snimci njihovog pogubljenja su obišli svet.

Bukurešt ima naziv i "Pariz istoka", pre svega zbog svojih neoklasičnih zgrada koje su nastale izmedju dva svetska rata. Mnoge od ovih gradjevina su uništene i oštećene u ratu i u razornom zemljotresu koji je pogodio ovaj grad 1977. godine.

U Bukureštu su i široki "pariski" bulevari. 

Jednim od njih dolazimo do prve tačke našeg obilaska rumunske prestonice - Palate Parlamenta. Impozantna gradjevina kojom je Čaušesku rešio da zadivi ceo svet. Planirao je da Palata bude pokazatelj njegove moći. Radi izgradnje ove zgrade bilo je iseljeno 40.000 ljudi. Parlament je gradilo 20.000 radnika, a u njegovo projektovanje je bilo uključeno 700 arhitekata. Korišćeni su isključivo rumunski materijali, a ukrašavali su ga najbolji rumunski umetnici. Parlament ima 12 nadzemnih i 4 podzemna nivoa sa 1100 prostorija i ogromnim bunkerom koji može da izdrži nuklearni napad. Postoji priča da su u tim podzemnim nivoima postojali bazeni sa ajkulama u koje je Čaušesku ubacivao političke protivnike, ali su te glasine opovrgnute i zaključeno je da se radi o urbanoj legendi.

Danas je Palata Parlamenta po površini druga zgrada na svetu, posle Pentagona i treća po zapremni, posle Cape Carnevala u Americi i Velike piramide u Egiptu.

Da bi došli do ulaska u zgradu morali smo mnogo da obilazimo.

Ali nakon što smo pronašli ulaz za posetioce sačekalo nas je neprijatno iznenadjenje. Stranci mogu obići Parlament samo sa pasošem! Naše pasoše smo ostavili u stanu, a odlazak po njih bi iziskivao ne baš kratko vreme. Iz tog razloga u ovu gradjevinu, sem u predvorje, nismo ni ušli. Šteta.

Utehu smo potražili u velikoj zelenoj oazi - parku Cismigiu Gardens, sa malim jezerom, a koji je u neposrednoj blizini.

Bulevar pobede - Casa Victorie je centralna ulica u Bukureštu. Kroz ovu ulicu smo prošli u laganoj šetnji. Nismo se previše opterećivali istorijom i namenom zgrada u njoj, iako se u njoj nalaze neke od najveličanstvenijih gradjevina Bukurešta: Dom vojske, Kraljevska palata, palate nekada najbogatijih Rumuna...

Bukurešt ima i mnogo crkvi, a u samom centru je upečatljiv i čudan spoj hrišćanske i komunističke arhitekture.

A za ručak - rumunski specijalitet mititei. Na Balkanu u svakoj kuhinji postoje specijaliteti čija je osnova mešano meso. Razlikuju se u začinima i delimično u načinu spremanja. Mi to jelo zovemo ćevapčići, Albanci cufte, a Rumuni mititei.

I večernji sati su rezervisani za opušajuću šetnju po Bukureštu, sa posetom centraloj četvrti Lipscani. mMešavina kultura je doprinela i mešavini arhitektonskih stilova u ovoj četvrti. Većina trgovaca je imala svoje radnje u Lipscaniju. On je ubrzo postao najbogatiji deo Bukurešta. Danas se tu nalazi veliki broj galerija, antikvarnica, kafića, a i Stara prinčeva palata koju je u XV veku sagradio Grof Drakula. Veoma je živo i prometno.

I ovde postoji spomenik Grofu.

Priča o Vladu Tepešu ne bi bila potpuna da se ne kaže da je on nastradao u borbi 1476. godine dok je pokušavao da povrati presto. Ne zna se gde je nejgov grob, ali predanja kažu da je sahranjen u manastiru Snagov, iako o tome nema dokaza. Medjutim i pored toga ovaj manastir je postao jedan od cenara "hodočašća" Grofovih fanova.

Jedna o znamenitosti Bukurešta je i Trijumfalna kapija koja u svemu liči na (koju će drugu) Parisku. Izgradjena je 1936. godine od strane vodećih bukureštanskih umetnika tog vremena. Ne nalazi se baš u centru grada, niti nam je bila usput na putu ka kući, tako da je, zbog očigledne bukureštankse saobraćajne gužve, nismo obišli. Sa njenog vrha se, kažu, pruža pogled na ceo grad.

U Srbiju ulazimo preko Djerdapske hidroelektrane, pa svraćamo na ribu u Donji Milanovac. Restoran, koji je u neposrednoj blizini šetališta uz moćni Dunav, mi je ostao po sećanju zbog, najblaže rečenog, čudnog konobara. Isti se najpre čudio kako da nam 3 porcije riblje čorbe donese sipane u jednu činiju, pa nam je onda doneo i zašećerenu vodicu kao limunadu, da bi po našoj reklamaciji doneo limanade u časama u kojima je u svakoj bilo iscedjeno po kilo limuna. U Rumuniji takve stvari ni u naznakama nismo doživeli. Ovih dana sam, dok pišem ovaj putopis, pričitao da su se Rumuni u jednoj anketi izjasnili o Srbima kao najprijateljskijem narodu.

Rumunija je zemlja u koju ću se zasigurno vratiti. 

                                                                                                                                KRAJ