Azurna obala, Italija, Slovenija - V deo
Vreme je za povratak, za putovanje ka Srbiji, ali putovanje koje će trajati 5 dana. U povratku su u planu posete Monaku, San Remu, Veneciji, te par dana odmora i uživanja u prirodnim lepotama Slovenije.
Iz Žuan les Pinsa krećemo u jutarnjim satima. Prva destinacija koju danas obilazimo je čuveni Monako, a potom idemo do San Rema gde ćemo provesti naredna dva dana.
Do Monaka ima nepunih 50 km, ali je gužva na putu. Putujemo u koloni vozila ka auto putu. Deca pitaju zbog čega je ovolika gužva, a ja im objašnjavam da život na Azurnoj obali nisu samo plaže, šetnje i restorani. Pričam im da su u ovim kolonama uglavnom lokalni stanovnici koji idu na posao u Sofiju Antipolis, Nicu, Kan... Svi su oni strpljivi jer su navikli na gužvu i mnogo su strpljiviji nego mi koji žurimo da što pre stignemo u Monako o kome smo mnogo toga i čuli i čitali.
Gužva je i na auto putu i dok silazimo ka Monaku. Milimo u koloni vozila, a ispred nas se ukazuje najbogatije mesto na svetu. Koristim priliku da saputnicima iznesem neke zanimljivosti o ovoj destinaciji. Pričam im da je Monako druga najmanja država na svetu, odmah posle Vatikana, da se po dužini može prepešačiti za manje od dva sata, a po širini za nepun sat. U Monaku živi 67.500 stanovnika od čega su 7.500 državljani, 30.000 su rezidenti (kao naš Novak Djoković), a 30.000 su radnici koji tu stanuju i rade. Pored toga svakog dana iz drugih gradova u Monako na posao dolazi najmanje 50.000 ljudi. U Monaku ima 2.000 milionera, najviše na svetu po glavi stanovnika, a prosečan životni vek je takodje najduži na svetu i on iznosi 90 godina. Nezaposlenost je 0%.
Pitaju me koja je razlika izmedju Monaka i Monte Karla, a ja im predočavam da je Monako grad - država, a da je Monte Karlo centralna četvrt u Monaku, kao što je to Menhetn u Njujorku. I dok sve to pričam već smo na ulicama Monaka.
Dok se vozimo ka javnoj garaži ka kojoj nas usmerava navigacija primećujem da je sve perfektno: čistoća, fasade, kvalitet asfalta... Na svakoj većoj raskrsnici stoje policajci koji u svojim belim uniformama i crvenim majicama koje se vide ispod kosulje (crveno i belo su boje Monaka) više liče na manekene nego na čuvare reda. Prema njihovom stavu i pogledu prema našim kolima na kojima vide tablice koje sigurno retko sreću jasno mi je da nude pomoć, zauzimaju stav u smislu "izvolite, pitajte", ali nas navigacija precizno vodi i ubrzo stižemo do izabrane javne garaže, kojih inače ima na svakom ćošku.
Ostavljamo kola i izlazimo iz garaže i čini nam se kao da smo na vrhu solitera. Naime, Monte Karlo je u kaskadama. Izgleda mi da se ovde prvo kopa u brdo, razbija stena pa se onda na tom mestu pravi zgrada.
Izmedju tih "nivoa" Monte Karla "saobraća" besplatni javni lift koji vas za nekoliko desetina sekundi spusti ili podigne u drugu ulicu. Dok šetamo ulicama razmišljam kako su ovaj kutak na zemlji odabrali milioneri. Oni žele da žive sa maksimalnim komforom, nose najskuplju garderobu, voze basnoslovno skupa kola, a da ih pri tome niko ne zagleda, da nikome ne privlače pažnju. Otuda i enormne cene nekretnina i svega ostalog, jer oni ovaj grad čuvaju samo za sebe.
Na kratko se odmaramo u parku iznad čuvenog kazina Monte Karlo u kom parku je takodje sve na svom mestu.
A onda Casino Monte Carlo, jedna od najpoznatijih i najglamuroznijih kockarnica na svetu. Otvoren davne 1863. godine. Za njegovo otvaranje je zaslužna princeza Karolina koja je na ovaj način pokušala da spase ekonomiju Monaka. Kazino je postigao trenutan uspeh i privukao je bogatu klijentelu i aristokratiju iz cele Evrope. Ovde se kockao i Dzejms Bond u nekim od svojih filmova. O voznom parku ispred ulaza da i ne govorim.
Svako može ući u kazino i to u njegovo predvorje, a inače to je zgrada i opere i pozorišta Monaka.
Za ulazak u kockarnicu potrebno je da ste punoletni i da kupite žetone za najmanje 17 evra. Deca već opijeni raskošom i mogućom brzom zaradom me nagovaraju da kupim te žetone i okušam sreću. Za trenutak se dvoumim, a onda im predočavam da je u Monaku osnovni prihod kocka i da on ne bi bio ovako velelepan, sa ovakvim kockarnicama i građevinama, da je igračima tako lako kockom dobiti novac. Takođe, nije bez razloga državljanima Monaka zabranjeno kockanje.
Posle fotografisanja sa velikim plastičnim žetonima idemo dalje, stazom Formule 1.
Do Kneževe palate se može doći i liftom, ali mi na njega nismo naišli, niti smo ga posebno ni tražili. Penjemo se stazom sa koje se pruža veličanstveni pogled na centralni deo Monaka - Monte Karlo.
Ostavljamo kola i izlazimo iz garaže i čini nam se kao da smo na vrhu solitera. Naime, Monte Karlo je u kaskadama. Izgleda mi da se ovde prvo kopa u brdo, razbija stena pa se onda na tom mestu pravi zgrada.
Izmedju tih "nivoa" Monte Karla "saobraća" besplatni javni lift koji vas za nekoliko desetina sekundi spusti ili podigne u drugu ulicu. Dok šetamo ulicama razmišljam kako su ovaj kutak na zemlji odabrali milioneri. Oni žele da žive sa maksimalnim komforom, nose najskuplju garderobu, voze basnoslovno skupa kola, a da ih pri tome niko ne zagleda, da nikome ne privlače pažnju. Otuda i enormne cene nekretnina i svega ostalog, jer oni ovaj grad čuvaju samo za sebe.
A onda Casino Monte Carlo, jedna od najpoznatijih i najglamuroznijih kockarnica na svetu. Otvoren davne 1863. godine. Za njegovo otvaranje je zaslužna princeza Karolina koja je na ovaj način pokušala da spase ekonomiju Monaka. Kazino je postigao trenutan uspeh i privukao je bogatu klijentelu i aristokratiju iz cele Evrope. Ovde se kockao i Dzejms Bond u nekim od svojih filmova. O voznom parku ispred ulaza da i ne govorim.
Svako može ući u kazino i to u njegovo predvorje, a inače to je zgrada i opere i pozorišta Monaka.
Za ulazak u kockarnicu potrebno je da ste punoletni i da kupite žetone za najmanje 17 evra. Deca već opijeni raskošom i mogućom brzom zaradom me nagovaraju da kupim te žetone i okušam sreću. Za trenutak se dvoumim, a onda im predočavam da je u Monaku osnovni prihod kocka i da on ne bi bio ovako velelepan, sa ovakvim kockarnicama i građevinama, da je igračima tako lako kockom dobiti novac. Takođe, nije bez razloga državljanima Monaka zabranjeno kockanje.
Posle fotografisanja sa velikim plastičnim žetonima idemo dalje, stazom Formule 1.
Cilj je stići do Kneževe palate, doma porodice Grimaldi i to u 5 do 12 kada se svakog dana vrši smena straže. Inače porodica Grimaldi vlada Monakom preko 700 godina i bije ih glas da su najnesrećnija monarhistička porodica na svetu. Prema legendi sama kneževina je nastala na prevaru. Naime, Frančesko Grimaldi je davne 1297. godine uspeo da osvoji vlast nad stenom na kojoj se danas nalazi Kneževa palata i to tako što je tu ušao obučen kao franjevac. Opijen moći Grimaldi je krenuo u obračun sa "jereticima" i "vešticama" koji su ubijani, a takva sudbina nije zaobišla ni devojku koju je silovao i koja je, kako legenda kaže, bacila proklestvo na celu porodicu Grimaldi. Kletva se obistinila jer su životi Grimaldijevih bili obeleženi izdajama, razvodima, tragedijama. Pre nepunih 40 godina takvu sudbinu je doživela i princeza Grejs Keli koja je vozeći serpentinama ka Monaku doživela saobraćajnu nesreću i izgubila život. I za njenu decu Alberta, Karolinu i Stefani se danas ne može reći da su rodjeni po srećnom zvezvdom.
Stižemo tačno na početak smene straže i prisustvujemo tom dogadjaju koji na mene ne ostavlja poseban utisak. Čak više, jedva sam čekao da se ceremonija završi da bih mogao da se prošetam platoom ispred Kneževe palate.
Kad članovi porodice nisu u palati u neke njene delove se može i ući. Nismo se raspitivali da li su oni tada kući, niti smo imali želju da u ovaj dvor udjemo.
Šetnju nastavljamo ulicama starog grada zajedno sa rekom turista i dolazimo do katedrale u kojoj su sahranjeni Grimaldijevi. Ulazimo u nju, tj. ulaze samo muški članovi porodice pošto je ženskim zbog šorceva i bretela ulaz bio zabranjen.
Nastavljamo šetnju i dolazimo do najvelelepijie gradjevine u Monaku - Okeanografskog muzeja, koga je svojoj kneževini darovao princ Albert I, veliki ljubitelj mora i okeana.
Nemamo vremena da posetimo muzejsku postavku, već se zadovoljavamo time da obidjemo prodavnicu antikviteta u muzeju.
Po izlasku iz muzeja napuštamo smer u kojem idu horde turista i krećemo na suprotnu stranu. Nailazimo na zgrade ministarstava. Ispred njih nema nikakvog obezbedjenja, niti ko ulazi i izlazi iz zgrada iako je radni dan. Uostalom što bi bilo gužva u ministarstvima države veličine manjeg grada.
Naši stomaci kažu da je vreme za ručak, ali znamo da bi ručak na ovom mestu koštao pravo malo bogastvo i usmeravamo se ka garaži. Ručaćemo u San Remu.
Sunce prži, a mi smo ponovo na ulicama Monte Karla. Česmi sa pijaćom vodom ima dovoljno, a javnih toaleta ima svuda, diskretni su, besplatni, a u njima čistoća kao u apotekama.
Plaćamo parking 20 evra za 4 sata boravka ovde (Monako je to), a to je i jedini novac koji smo ostavili Kneževini, i usmeravamo se ka sledećoj destinaciji - Italiji i San Remu udaljenom svega 50-tak kilometara. Obećavamo sebi i jedni drugima da ćemo drugom prilikom Monako videti i noću.
Izlazimo iz Monaka vrlo brzo. Nije još kraj radnog vremena pa nije ni gužva i za čas posla smo u San Remu. Skuteri na sve strane, saobraćajna pravila se manje poštuju, grad nije tako nalickan kao oni francuski. Da dodjete prvo u San Remo verovatno biste bili oduševljeni, a ovako posle svega vidjenog prethodnih dana nismo ostali bez daha.
Navigacija vodi ka smeštaju - apartmanu sa panoramskim pogledom. Prolazimo kroz, koliko sam zapazio, jedini tunel u gradu i u sred tunela glas na navigaciji saopštava da smo "stigli na odredište". Pravim još jedan krug drugim ulicama, opet tunel i opet smo u njegovoj sredini "stigli na odrešte". Novi krug i evo ga ispred nas opet tunel. Vidim kuće iznad tunela, stare su, dakle tu je stari grad. Treći put u tunel neću. Skrećem u ulicu ispred i penjemo se uskim uličicama starog grada, ali samo donekle, jer počinju stepenice na koje moje vozilo još uvek ne može da se popne. Idem u rikverc, vrat se koči (i pored velikog vozačkog iskustva još nisam naučio da vozim unazad samo uz pomoć retrovizora). Klima radi na maksimumu, a ja se znojim. Čim se pojavila mogućnost da parkiram to i činim. Ostavljam auto, a apartman ćemo potražiti peške.
I navigacija i Google mape su na uskim uličicama starog grada poludele. Kako se pomerim metar ulevo ili udesno navigacije me "bacaju" u neke druge ulice. Ulice su uske, strme, jedna je iznad druge, a izmedju njih su uske kuće. To je razlog brljavljenja navigacija. Via Romolo Moreno nikako da ubodemo. Uz pomoć lokalaca koji ćaskaju kraj jedne crkve uspevamo da udjemo u našu uličicu. Stižemo do broja 90 gde je kraj ulice, a nama treba broj 104. Već smo na vrhu starog grada gde opet ima saobraćaja i žena pita jednog meštanina koji nonšalantno stavlja neke torbe u svoja kola gde je broj 104, a on nam "ladno" saopštava da je kraj na broju 90. Šta sad?
Žena zove telefonom vlasnike apartmana i jedna starija gospodja joj na tečnom italijanskom objašnjava kako da dodjemo do odredišta. Ništa je ne razumemo, a roming sekunde samo odbrojavaju. Vrtimo se još kojih 10 minuta u krug i opet zovemo onaj isti broj. Srećom se sad javlja mladji muškarac kome objašnjavamo gde se nalazimo. Kaže da ga tu sačekamo. Za koji minut se pojavljuje Djuzepe, sa sve kratkim pantalonama, sandalama i belim čarapama. Uz konstantnu priču nas dovodi do Via Romolo Moreno 104. Onaj lokalac što je pakovao stvari u svoj auto nas je očito pogrešno informisao. Predje se ulica, ide su uz brdo i tu je nastavak ulice i ono što tražimo. Već prilično umorni ulazimo u dvorište i ostajemo bez teksta. Prelep panoramski pogled na San Remo, more, okolna brda...Limun svuda okolo. U trenutku zaboravljamo na umor.
Smeštamo se u moderan, prijatan apartman. Djuzepe nam pokazuje gde se nalaze kafa, sokovi, voda i govori nam da se slobodno poslužimo. To i činimo. Posle kratkog odmora idem po kola, ali pratim put kojim saobraćaju vozila i dolazim do mog parkiranog Renoa. Sad tek vidim da sam ga ostavio na obeleženom pešačkom prelazu, ali srećom organi reda to nisu primetili. Prateći put kojim sam došao peške lako pronalazim Via Romolo Moreno 104. Izgleda baš lako, ali posle boja svi su generali pametni.
Zanimljiv i iscprljujući dan. Posle šetnje vrelim ulicama Monaka i lutanja starim San Remom jednoglasno pada odluka da popodne iskoristimo za odmor. Nidzo i ja se dobrovoljno javljamo da odemo u obližnji market da bismo kupili nešto da prezalogajimo. Ispostavilo se da je "obližnji" market takav samo po navigaciji. Zapravo, vazdušnom linijom je nadohvat ruke, ali nas ponovo čeka lavirint starog grada, koga sad znatno uspešnije savladavamo. Odmor uz italijanske suvomesnate proizvode i Djuzepeove kafe i sokove.
Dobra prilika i da se utvrdi prolazno stanje budžeta. U Francuskoj smo uglavnom izbegavali restorane i budžet pokazuje suficit. Dakle, možemo se narednih dana posvetiti proždiranju omiljenih talijanskih specijaliteta.
Uveče silazimo do centra San Rema i šetamo istim taman onoliko koliko nam je potrebno da stignemo do preporučenog restorana.
Jutro u San Remu posmatrano iz našeg apartmana sa panoramskim pogledom je divno. Odlazimo u Djuzepeov bar na doručak. Bar se nalazi pored katedrale San Siro, u strogom centru. Upoznajemo se i sa tim delom ovog grada.
Nakon doručka odlazimo i do mora. Plaže nisu kao u Francuskoj, daleko od toga. Ležaljke su načičkane, a ulaz na plažu se i naplaćuje. Pedesetak evra se ne isplati dati za nas 5, pogotovo što je u planu samo par sati kupanja i sunčanja.
Opet u pomoć pozivam turističke sajtove koji nas odvode do manje plaže na 5 km od grada. Čisto da overimo i Tirensko more. Ja sam od onih kojima morska voda nikad nije dovoljno topla, tj. takav sam bio do ovog dana. Prvi put da mi je voda bila pretopla. Tih dana su u tom kraju Evrope bile tropske vrućine zbog kojih je u delovima Francuske, Italije i drugih zemalja bilo uvedeno i vanredno stanje. To je sigurno uticalo da temparatura mora bude 30-tak stepeni, tako da se ni u vodi ne možete osvežiti.
Kasne popodnevne i večernje sate koristimo za šetnju i upoznavanje ovog poznatog italjanskog letovališta. San Remo je poznat i kao grad cveća. Glavna gradska atrakcija je pomenuta katedrala San Siro izgradjena u 12. veku. Glavno šetalište je Corso Matteotti na kome se nalazi i Palata Borea d Olmo u kojoj su izloženi i predmeti koji su pripadali Garibaldiju. Corso Matteotti je i šoping zona sa prodavnicama najpoznatijih svetskih brendova.
San Remo je poznat i po muzičkom festivalu. Sećam se još kao dete da je to bila atrakcija i na ovim prostorima i da su se tv prenosi tog dogadjaja pod obavezno pratili. I dok sam iščekivao da se pojavi velelepna arena u kojoj se odvija ovaj čuveni muzički dogadjaj ukapirao sam, na veliko zaprepašćenje, da je mesto održavanja istog sala koja spolja podseća na običan bioskop.
Šetnja pored mora, prolazak pored takodje poznatog kazina, večera, sladoled...sve u svemu prijatan dan u oblasti Ligurija i njenom najpoznatijem gradu San Remu.
Sutradan na doručku Dzuzepe nam naplaćuje boravišnu taksu (i za decu u punom iznosu) iako nije uzeo ni podatke iz pasoša, pa nije mogao ni da nas prijavi. Mi ga i častimo i ne žalimo jer smo mu pošteno ispraznili zalihe kafe iz hodnika ispred apartmana. Inače Italijani nisu ni toliko poslovni, ni savesni kao Francuzi. Dok vam u Francuskoj vraćaju kusur do svakog centa, u Italiji se desi da npr. kasir u marketu vraća kusur do 20 evra iako sam mu dao 50, pa kao pogrešio, nije dobro video (što mu se ne pričini da sam mu dao 100 evra).
Ispred katedrale San Siro je pijačni dan. Kupujem dva velika udobna jastuka po ceni od samo 5 evra po komadu. Pakujemo jastuke na zadnje sedište, pošto je gepek pun, tako da ih saputnici pozadi moraju koristiti hteli to ili ne.
I nas je uhvatila italijanska ležernost tako da tek počinjem biti svestan da smo bar 2 sata u zakašnjenju u odnosu na planove. Treba nam stići do 520 km udaljene Venecije koja je naša sledeća destinacija.
Adio San Remo
Nastaviće se....
Kad članovi porodice nisu u palati u neke njene delove se može i ući. Nismo se raspitivali da li su oni tada kući, niti smo imali želju da u ovaj dvor udjemo.
Šetnju nastavljamo ulicama starog grada zajedno sa rekom turista i dolazimo do katedrale u kojoj su sahranjeni Grimaldijevi. Ulazimo u nju, tj. ulaze samo muški članovi porodice pošto je ženskim zbog šorceva i bretela ulaz bio zabranjen.
Nastavljamo šetnju i dolazimo do najvelelepijie gradjevine u Monaku - Okeanografskog muzeja, koga je svojoj kneževini darovao princ Albert I, veliki ljubitelj mora i okeana.
Nemamo vremena da posetimo muzejsku postavku, već se zadovoljavamo time da obidjemo prodavnicu antikviteta u muzeju.
Po izlasku iz muzeja napuštamo smer u kojem idu horde turista i krećemo na suprotnu stranu. Nailazimo na zgrade ministarstava. Ispred njih nema nikakvog obezbedjenja, niti ko ulazi i izlazi iz zgrada iako je radni dan. Uostalom što bi bilo gužva u ministarstvima države veličine manjeg grada.
Naši stomaci kažu da je vreme za ručak, ali znamo da bi ručak na ovom mestu koštao pravo malo bogastvo i usmeravamo se ka garaži. Ručaćemo u San Remu.
Sunce prži, a mi smo ponovo na ulicama Monte Karla. Česmi sa pijaćom vodom ima dovoljno, a javnih toaleta ima svuda, diskretni su, besplatni, a u njima čistoća kao u apotekama.
Plaćamo parking 20 evra za 4 sata boravka ovde (Monako je to), a to je i jedini novac koji smo ostavili Kneževini, i usmeravamo se ka sledećoj destinaciji - Italiji i San Remu udaljenom svega 50-tak kilometara. Obećavamo sebi i jedni drugima da ćemo drugom prilikom Monako videti i noću.
Izlazimo iz Monaka vrlo brzo. Nije još kraj radnog vremena pa nije ni gužva i za čas posla smo u San Remu. Skuteri na sve strane, saobraćajna pravila se manje poštuju, grad nije tako nalickan kao oni francuski. Da dodjete prvo u San Remo verovatno biste bili oduševljeni, a ovako posle svega vidjenog prethodnih dana nismo ostali bez daha.
I navigacija i Google mape su na uskim uličicama starog grada poludele. Kako se pomerim metar ulevo ili udesno navigacije me "bacaju" u neke druge ulice. Ulice su uske, strme, jedna je iznad druge, a izmedju njih su uske kuće. To je razlog brljavljenja navigacija. Via Romolo Moreno nikako da ubodemo. Uz pomoć lokalaca koji ćaskaju kraj jedne crkve uspevamo da udjemo u našu uličicu. Stižemo do broja 90 gde je kraj ulice, a nama treba broj 104. Već smo na vrhu starog grada gde opet ima saobraćaja i žena pita jednog meštanina koji nonšalantno stavlja neke torbe u svoja kola gde je broj 104, a on nam "ladno" saopštava da je kraj na broju 90. Šta sad?
Žena zove telefonom vlasnike apartmana i jedna starija gospodja joj na tečnom italijanskom objašnjava kako da dodjemo do odredišta. Ništa je ne razumemo, a roming sekunde samo odbrojavaju. Vrtimo se još kojih 10 minuta u krug i opet zovemo onaj isti broj. Srećom se sad javlja mladji muškarac kome objašnjavamo gde se nalazimo. Kaže da ga tu sačekamo. Za koji minut se pojavljuje Djuzepe, sa sve kratkim pantalonama, sandalama i belim čarapama. Uz konstantnu priču nas dovodi do Via Romolo Moreno 104. Onaj lokalac što je pakovao stvari u svoj auto nas je očito pogrešno informisao. Predje se ulica, ide su uz brdo i tu je nastavak ulice i ono što tražimo. Već prilično umorni ulazimo u dvorište i ostajemo bez teksta. Prelep panoramski pogled na San Remo, more, okolna brda...Limun svuda okolo. U trenutku zaboravljamo na umor.
Smeštamo se u moderan, prijatan apartman. Djuzepe nam pokazuje gde se nalaze kafa, sokovi, voda i govori nam da se slobodno poslužimo. To i činimo. Posle kratkog odmora idem po kola, ali pratim put kojim saobraćaju vozila i dolazim do mog parkiranog Renoa. Sad tek vidim da sam ga ostavio na obeleženom pešačkom prelazu, ali srećom organi reda to nisu primetili. Prateći put kojim sam došao peške lako pronalazim Via Romolo Moreno 104. Izgleda baš lako, ali posle boja svi su generali pametni.
Zanimljiv i iscprljujući dan. Posle šetnje vrelim ulicama Monaka i lutanja starim San Remom jednoglasno pada odluka da popodne iskoristimo za odmor. Nidzo i ja se dobrovoljno javljamo da odemo u obližnji market da bismo kupili nešto da prezalogajimo. Ispostavilo se da je "obližnji" market takav samo po navigaciji. Zapravo, vazdušnom linijom je nadohvat ruke, ali nas ponovo čeka lavirint starog grada, koga sad znatno uspešnije savladavamo. Odmor uz italijanske suvomesnate proizvode i Djuzepeove kafe i sokove.
Dobra prilika i da se utvrdi prolazno stanje budžeta. U Francuskoj smo uglavnom izbegavali restorane i budžet pokazuje suficit. Dakle, možemo se narednih dana posvetiti proždiranju omiljenih talijanskih specijaliteta.
Uveče silazimo do centra San Rema i šetamo istim taman onoliko koliko nam je potrebno da stignemo do preporučenog restorana.
Jutro u San Remu posmatrano iz našeg apartmana sa panoramskim pogledom je divno. Odlazimo u Djuzepeov bar na doručak. Bar se nalazi pored katedrale San Siro, u strogom centru. Upoznajemo se i sa tim delom ovog grada.
Nakon doručka odlazimo i do mora. Plaže nisu kao u Francuskoj, daleko od toga. Ležaljke su načičkane, a ulaz na plažu se i naplaćuje. Pedesetak evra se ne isplati dati za nas 5, pogotovo što je u planu samo par sati kupanja i sunčanja.
Opet u pomoć pozivam turističke sajtove koji nas odvode do manje plaže na 5 km od grada. Čisto da overimo i Tirensko more. Ja sam od onih kojima morska voda nikad nije dovoljno topla, tj. takav sam bio do ovog dana. Prvi put da mi je voda bila pretopla. Tih dana su u tom kraju Evrope bile tropske vrućine zbog kojih je u delovima Francuske, Italije i drugih zemalja bilo uvedeno i vanredno stanje. To je sigurno uticalo da temparatura mora bude 30-tak stepeni, tako da se ni u vodi ne možete osvežiti.
Kasne popodnevne i večernje sate koristimo za šetnju i upoznavanje ovog poznatog italjanskog letovališta. San Remo je poznat i kao grad cveća. Glavna gradska atrakcija je pomenuta katedrala San Siro izgradjena u 12. veku. Glavno šetalište je Corso Matteotti na kome se nalazi i Palata Borea d Olmo u kojoj su izloženi i predmeti koji su pripadali Garibaldiju. Corso Matteotti je i šoping zona sa prodavnicama najpoznatijih svetskih brendova.
San Remo je poznat i po muzičkom festivalu. Sećam se još kao dete da je to bila atrakcija i na ovim prostorima i da su se tv prenosi tog dogadjaja pod obavezno pratili. I dok sam iščekivao da se pojavi velelepna arena u kojoj se odvija ovaj čuveni muzički dogadjaj ukapirao sam, na veliko zaprepašćenje, da je mesto održavanja istog sala koja spolja podseća na običan bioskop.
Sutradan na doručku Dzuzepe nam naplaćuje boravišnu taksu (i za decu u punom iznosu) iako nije uzeo ni podatke iz pasoša, pa nije mogao ni da nas prijavi. Mi ga i častimo i ne žalimo jer smo mu pošteno ispraznili zalihe kafe iz hodnika ispred apartmana. Inače Italijani nisu ni toliko poslovni, ni savesni kao Francuzi. Dok vam u Francuskoj vraćaju kusur do svakog centa, u Italiji se desi da npr. kasir u marketu vraća kusur do 20 evra iako sam mu dao 50, pa kao pogrešio, nije dobro video (što mu se ne pričini da sam mu dao 100 evra).
Ispred katedrale San Siro je pijačni dan. Kupujem dva velika udobna jastuka po ceni od samo 5 evra po komadu. Pakujemo jastuke na zadnje sedište, pošto je gepek pun, tako da ih saputnici pozadi moraju koristiti hteli to ili ne.
I nas je uhvatila italijanska ležernost tako da tek počinjem biti svestan da smo bar 2 sata u zakašnjenju u odnosu na planove. Treba nam stići do 520 km udaljene Venecije koja je naša sledeća destinacija.
Adio San Remo
Nastaviće se....
Коментари
Постави коментар