Tri S: Skoplje, Sitonija, Solun

Prethodnih godina smo odlazili na neke dalje destinacije, a jedna ne toliko daleka, nepunih 800 km udaljena, je nekako ostala zapostavljena. Nisam čuo da se neko vratio odatle, a da nije bio zadovoljan, pre svega prirodom i morem. Reč je o Sitoniji.

Sitonija je tzv. "srednji prst" na poluostrvu Halkidiki. Prvo naše putovanje kolima u inostranstvo bilo je na "prvi prst" - Kasandru. Tada je plan bio klasičan - idi i vrati se, bez ikakvih usputnih proputovanja, zadržavanja, pa čak i bez posebnih obilazaka okoline. Neiskustvo.

Sećam se da je Hanioti simpatično grčko meštasce gde se meštani i turisti uveče sjate na trgu sa fontanom. Sećam se i girosa kod Garija. Da li zbog toga što je to meni bilo prvo iskustvo sa originalnim girosom ili je Gari stvarno majstor, ne znam, a ne verujem ni da ću proveravati. Sećam se i većeg broja drvenih električnih bandera u Haniotiju što mi je nekako davalo poseban šarm tom gradiću, neugledne gradske plaže i obližnje plaže Kasandra koja je bila daleko zanimljivija. Takodje, u sećanju mi je ostao i lokalni put od Haniotija do Perfokorija i prizemne vile sa baštama i travnjacima uz isti, koje su većinom bile prazne i čiji su vlasnici pripadnici solunske više i srednje klase. Sećam se i dvorišta našeg hotela i statue delfina u gradskom parku pored mora.

U jedno jutro krajem juna krećemo istim putem, u komšiluk Haniotiju, ali ovaj put znatno organizovaniji i sa sadržajnijim planovima. U odlasku ćemo posetiti Skoplje, a u povratku Solun. Plan je i obići najlepše plaže Sitonije, ili bar većinu njih.

Put je poznat. Više puta smo prolazili istim na putovanjima u južnu i jugoistočnu Evropu. Jedina novina je nova deonica auto-puta od Stopanje do Ćelija. Kad ceo Moravski oridor bude završen bitno će biti ubrzan i olakšan put u te krajeve Evrope.

Prva pauza je u Leskovcu. Naime, ranije ove godine sam bio nekim drugim poslom u tom gradu. Bio sam oduševljen ukusom leskovačkog roštilja u Etno brvnari "Groš". Takodje, iako je bilo loše vreme, zapazio sam da im je bašta vrhunska. Pravi raj za vrele letnje dane i idealna prilika za jedan kasni doručak, ili rani ručak. 

Od auto puta do centra Leskovca ima desetak kilometara, ali se isplatilo. Leskovači djevrek (od mesa), punjena pljeskavica i druge djakonije su nam ispunili razna čula. Sve je bilo na nivou, sem malo sporije usluge a koja je, neuobičajeno, bila najsporija kad je trebalo račun da se donese. Bašta je i prevazišla očekivanja.

Od Leskovca do Skoplja ima 160 km. Dva sata vožnje sa sve granicom. Na granici je otvoren jedinstveni prelaz. Na izlasku iz Srbije čeka se na makedonskom prelazu, a u suprotnom pravcu na srpskom. Sve bi to bilo ok da se pasoši predaju na jednom šalteru. Medjutim predaju se na dva koja su u dve susedne kućice, tako da prelazak nije ništa ubrzan, već i usporen, jer ako je jedan službenik na šalteru malo sporiji to koči i onog drugog. Srećom, gužve nije bilo. A posle granice naravno sipanje goriva koje je u Severnoj Makedoniji znatno jeftinije.

Iznajmljeni stan je u centru Skoplja. Sa ovim gradom smo se ranije upoznali silom prilika jer su nam se kola pokvarila na putu ka Lefkadi tako da je u Skoplju bio najbliži auto mehaničar. Sad je prilika da ga bolje i u boljem raspoloženju obidjemo. Navigacija nas vodi do jednog parkinga. Po dogovoru zovemo vlasnike apartmana i sagovornica nam kaže da je njen muž pogrešio lokaciju pri ukucavanju na Bookinigu, te nam daje smernice kako da dodjemo do prave zgrade. Orijentir je neka prodavnica opreme za bašte. Po njenim upustvima se vozimo još nekih 10-15 minuta kroz skopske ulice i stižemo do solitera očigledno sagradjenog u vreme Titove Jugoslavije. I garaže su u prepoznatljivim komunističkim katakombama, smeštene ispod zgrade. Pogled iz stana sa vrha solitera je panoramski.

U Skoplju, glavnom gradu Republike Severne Makedonije živi oko pola miliona stanovnika. Medjutim, i pored te svoje veličine skoro sve vredno obilaska je smešteno u užem centru. Zbog toga i ne žurimo, već u kasnijim poslepodnevnim časovima krećemo u laganu šetnju. Već nakon 50 metara od izlaska iz zgrade poznati prizor - parking na koji nas je odvela navigacija i u vezi sa kojim je, a kada smo pokušali da objasnimo gde se nalazimo, vlasnica stana rekla da smo otišli mnogo daleko, iako smo bili na minut od zgrade. Kada smo ga ugledali pogledali smo jedni u druge i svi smo se od srca nasmejali.

Prva poznata gradjevina na koju nailazimo je zgrada makedonskog parlamenta, meni poznata iz vesti iz vremena SFRJ.

A već u parku preko puta se primećuje ono što već 10 godina izaziva razne komentare i kontroverze, a zbog čega neki Skoplje nazivaju i prestonicom kiča. Naime projekat "Skoplje 2014" je doveo do izgradnje velikog broja gradjevina, spomenika i statua koji su ovaj grad pokušali vezati najviše za antičku prošlost. U vezi sa takvom politikom je došlo i do nesuglasica sa Grčkom koja Aleksandra Makedonskog i druge velikane tog doba povevezuje i sa svojom nacionalnom istorijom, jer i u Grčkoj, na severu, postoji oblast naziva Makedonija. Da bi se te nesuglasice nekako izgladile uz naziv nekadašnje države Makedonije je dodata i geografska odrednica Severna, a Severno Makedonci su morali i da preimenuju auto put i aerodrom koji su nosili ime Aleksandra Velikog.

Na centralnom trgu centralno mesto zauzima ogromna statua Aleksandra Makedonskog na konju, a čija izgradnja je koštala čak 7,5 miliona evra.

Da li je sve ovo trebalo Skoplju ili nije mišljenja su podeljena i medju meštanima i medju truristima. Ako bi mene neko pitao rekao bih da je ovaj prostor ipak mali za ovoliku količinu spomenika, a pored toga neki spomenici su i sami po sebi vrlo kičasti. U tome se po mom nestručnom mišljenju izdvaja Most umetnosti.

Skoplje, naravno, ima i gradjevine i lokalitete velikog istorijskog značaja. Na prvom mestu je most poznat po nazivu Kameni most koji preko reke Vardar povezuje novi i stari deo grada. Most se naziva i Dušanov most jer ga je prema nekim izvorima, a nakon što ga je imperator Justinijan sagradio u VI veku, Dušan Silni dogradio neposredno pre svog krunisanja u cara na tvrdjavi Kale 1346. godine. Po drugoj verziji most je izgradio sultan Mehmed II Osvajač izmedju 1451. i 1459. godine.

  

Kada se uključi rasveta most je još impozantniji.

Po prelasku mosta sa leve strane dominira tvrdjava Kale izgradjena u VI veku, od kada je doživela veći broj razaranja, a poslednje prilikom velikog zemljotresa 1963. godine. Na tvrdjavu se nismo peli jer kažu da se na njoj i nema nešto posebno videti sem panoramskog pogleda na Skoplje, a koji mi imamo i iz našeg stana sa vrha solitera.

Nastavljamo pravo i ulazimo u staru Skopsku čaršiju, najveću čaršiju na Balkanu van Istanbula. Ona je danas najveći kulturni, istorijski i turistički centar Skoplja. Čaršijom preovladava osmanska arhitektura, a postoje i značajni ostaci vizantijske i srpske srednjovekovne arhitekture, a prisutna je i moderna arhitektura. Na ovom prostoru su pronadjeni ostaci naseobine iz IV veka p.n.e. Najveći razvoj Skoplje, pa samim tim i ova čaršija, je doživelo sa dolaskom na vlast vizantijske dinastije Komnina u XII veku. Na čaršiji, kao i svakoj ovakvog tipa, pregršt ugostiteljskih objekata, prodavnica proizvoda starih zanata, suvernirnica... Naravno da se na ovom mestu može dobro i jesti, što smo i iskoristili.

Veče završavamo u jednom irskom pabu u modernom delu grada, uz Skopsko pivo i prenos utakmica Evropskog fudbalskog prvenstva.

Jutro je deo dana kada je deci najmanje do putovanja i obilazaka. Spavanje im je na prvom mestu. To korisitmo žena i ja da u toplo letnje jutro još malo prošetamo po Skoplju. Krećemo od crkve Svetog Klimenta Ohridskog, najvećeg pravoslavnog hrama u ovom gradu.

Pa onda još malo razgledanja antike XXI veka.

Na staroj čaršiji kupujemo lokalni specijalitet - simit lepinju, jelo koje postoji samo u Skoplju. U pitanju je burek (uglavnom prazan) koji se ubacuje u veknu hleba. Iako sam ljubitelj tzv. "sirotinjskih jela" (popare, kačamaka, uštipaka, pa i komplet lepinje), simit lepinja na mene nije ostavila neki utisak. Možda joj je falila koja kap pretopa.

Skoplje nije mali grad, ali kao što već napisah, skoro sve vredno pažnje se nalazi na malom prostoru u samom centru, tako da prilično odmorni i okrepljeni oko podneva krećemo dalje, ka finalnom odredištu.

Auto put kroz Severnu Makedoniju je renoviran, pogotovo na ranijim kritičnim deonicama, i u sasvim je dobrom stanju. Na graničnom prelazu Evzoni nema gužve, tako da smo za tili čas u Grčkoj. Ka Solunu vodi dobro poznata, a neobnovljena, magistrala na kojoj se zaustavna traka koristi za pomeranje vozila koje se pretiče. Ko ne zna za to rizikuje dugotrajno sviranje i blicanje od strane vozila iza.

Dolazimo na domak Soluna. Pre sedam dana odgledao sam ovogodišnju SAT patrolu do Halkidikija. Alvirović je u njoj uradio doktorsku disertaciju sa temom "Kako proći Solun". Po njemu, ako se u periodu od 13.58 do 16.47 pojavite na ovom delu nikako ne idite kroz industrijsku zonu, a još manje kroz centar, nego nekim obilaznim okolnim putem. Rešio sam da ga poslušam, ali pod uticajem navigacije skrenuh gde ne treba. Kola sa srpskim tablicama ispred mene, a čiji vozač je isto gledao Alvirovića i ustanovio da je takođe pogrešio, pravi polukrug u nastojanju da se vrati na auto put. Ja nastavljam po navigaciji i shvatam da sam ušao u industrijsku zonu Soluna. Ima semafora i drugih vozila, ali gužva nije posebno velika. Bez ikakvih problema i relativno brzo prolazimo ovu deonicu pa izlazimo na mesto gde dolaze i oni koji su išli zaobilaznim putem. E sad kreće druga deonica, po Alviroviću deonica pakla na kojoj, ako se nadjete u špicu, postoji opasnost da u narednih 10 dana ne izadjete odatle, tako da od letovanja nema ništa. Na ovom delu puta u toku su radovi. Grci prave nešto nesvakidašnje. Naime, zbog nemogućnosti širenja kolovoza oni prave put iznad puta, tako da će se ovim pravcem voziti na dva nivoa, na svakom u po dve trake u jednom pravcu. Medjutim, radovi su na sredini kolovoza (kolovoz ima 4 trake) tako da saobraćaj manje više teče u oba pravca. Vozimo u proseku 40-50 km/h, iako je sam dnevni špic. Brzo prolazimo i ovu deonicu i nastavljamo manje opterećenim auto putem u pravcu Halkidikija i Kavale, pa se potom isključujemo sa auto puta i magistralom idemo ka Sitoniji.

Na samom ulasku na Sitoniju, gladni od simit lepinje, svraćamo na ručak u unapred odabrani restoran. Odmah zapažamo da su cene prilično visoke, iako se ne radi o nekom od skupljih restorana, U to smo se kasnije i uverili i u drugim objektima. Kada udjem u restoran koristim moju "pivo ekonomiju" tako da po ceni piva odmah zaključim i o nivou ostalih cena. Pivo se retko gde može naći ispod 4 i po evra (prosečna cena je oko 5e), tako da su i ostale cene za bar 50 % više nego što su prosečne cene kod nas. To nije iznenadjenje jer smo znali da Sitonija nije jeftina opcija.

Idući ka našem krajnjem odredištu koje je na dnu "prsta", po vozilima parkiranim uz put primećujemo da Sitonija ima veliki broj plaža. Zimzelena i listopadna šuma se  smenjuju. Nakon skoro sat vožnje po Sitoniji stižemo na lokaciju - Porto Koufo i brzo pronalazimo hotel. U principu nikad do sada nisam rezervisao hotel sa manje od 3 zvezdice, ali hotel "Asterias" je toliko hvaljen na Bokkingu i Googlu da sam odlučio da napravim izuzetak. I nisam pogrešio. Smešten na samo par desetina metara od plaže, sa dvorištem u zelenilu, parkingom, udobnim apartmanima (sa odvojenom spavaćom sobom) koji se čiste svaki drugi dan, a posteljina menja na tri dana, bio je pravi izbor. Jedina zamerka je što na kablovskoj televiziji nije bio u ponudi kanal grčke nacionalne televizije (!) tako da u sobi nismo mogli gledati utakmice fudbalskog šampionata Evrope i što je spoljna jedinica komšijine klime (a nije je gasio ni preko noći) bila malo bučnija.

Inače Porto Koufo je malo ribarsko selo koje se nalazi u najdubljem prirodnom zalivu Grčke. Zanimljivost je da je ovde u Drugom svetskom ratu bila baza nemačkih podmornica za ceo region Egeja. Zbog svojih prirodnih karakteristika zaliv je izuzetno bogat ribom.

Porto Koufo nema šetalište, već se za to koristi slabo prometan lokalni put uz more. I šetači i vozila su retki, tako da sve podseća na fotografije sa letovanja šestdesetih godina. Na kraju zaliva se nalazi nekoliko ribljih restorana.

A uz magistralni put je ribarnica sa svežom ribom ulovljenom istog jutra. Tu vam odabranu ribu očiste tako da je odmah možete "baciti" u tiganj ili na roštilj.

U zalivu se nalazi i dugačka uska peščana plaža. More je mirno, izuzetno čisto i toplo. Da se ovakva plaža nalazi na nekom drugom delu sveta, a ne na Sitoniji koja je ispunjena vrhunskim plažama, bila bi veliki hit.

S obzirom na kvalitet i blizinu plaže u Porto Koufu nije bilo potrebno da se svaki dan vozikamo do drugih plaža. Plan je bio da to radimo svaki drugi dan i obidjemo najpoznatije plaže bar ovog dela Sitonije, ako ne i Sitonije uopšte. Ja ću ih rangirati po utisku koji su ostavili na mene.

Na mestu br.1. je Orange beach (Kavourotipes) koju mnogi smatraju i najaktraktivnijom plažom na celom Halkidiiju. Nalazi se na istočnoj obali Sitonije. Sastoji se od jedne veće plaže načičkane ležaljkama i više manjih uvala. Na celoj plaži je velika gužva. Mi smo imali sreće da nadjemo mesta u jednoj od uvala i to na poziv nekih ljudi koji su se spremali da krenu na podnevni odmor i oslobodili nam svoje mesto. Ono što ovu plažu izdvaja je more. Nisam neki ljubitelj dugotrajnog plivanja i brčkanja. Za mene je mera da udjem u vodu, malo otplivam i to je to. Ali ovde je voda tako privlačna i svojom toplinom i bojom i mirnoćom, pa čak i nekim drugim neobjašnjvim svojstvima da mi se prosto nije izlazilo iz nje. Pokašavao sam da se setim da li sam se ikad u moru osećao prijatnije nego ovde i nisam mogao da nadjem pandan tome. Od magistrale do plaže vodi par stotina metara makadamskog puta, a parking je u maslinama i ima ga dovoljno.

Na drugom mestu je plaža na zapadnoj strani prsta Lagomandra. Nju odlikuje veliki prirodni hlad od mnoštva borova. Miris plaže me podsetio na miris borovih šuma hrvatskog primorja, koji pamtim još od detinjstva. Na plaži nismo ostali koliko smo planirali jer nas je oterala kiša. Na prvom prstu Kasandri je besnela oluja koju smo mogli da posmatramo, a grmljavina i grom su odneli i jedan ljudski život.

Na trećem mestu je možda i najpozantija plaža od svih ovih, a to je plaža u mestu Kalamici. Verujem da je nekad ovo mestašce sa velikom plažom bilo raj na zemlji. Masovni turizam je doveo do izgradnje bezličnih gradjevina u prvom redu do mora i velike gužve na plaži. U takvoj situaciji ova plaža mi se nije posebno dojmila.

Inače sa plaža na istočnoj obali se pruža pogled na treći prst Atos i Svetu Goru. Taj pogled je još impresivniji sa puta kojim se dolazi na istočnu obalu.

Glavno turističko mesto na Sitoniji je Neos Marmares. Za njega važi isto ono što sam napisao za Kalamici. Nekadašnje rajsko mesto koje se prostire na više brežuljaka sada je prebukirano prodavnicama džidža-bidža i ostalog što ide uz to.

U blizini Neosa Marmarasa je eskluzivno odmaralište Porto Karas. Od 2020. godine vlasnik je jedan od najbogatijih ljudi Rusije kavkaskog i grčkog porekla, inače vlasnik i FK PAOK. U Porto Karas u principu nije dozvoljen ulazak bez plaćenja karte. Na nekom forumu sam pročitao da ako na ulazu kažete da idete samo u obilazak i na piće pustiće vas. To smo koristili i prošli smo. Letovalište za one sa dubljim džepom koje je, čini mi se, počeo da nagriza zub vremena. Novi vlasnik je prikilkom kupovine najavio ulaganje od 100 miliona evra pa se stanje možda i poboljša. Meni bi ovde, i pored svih golf terena, bazena i plaža u čiju privlačnost ne sumnjam, posle dva dana postalo dosadno.

U blizini našeg Porto Koufa je Toroni. Mesto sa velikom plažom u kome jedino vredi šetalište uz more i zalazak sunca.

Suma sumarum Sitonija je pre svega za opuštanje, prirodu, plaže, more i sunce. Niti je za aktivan odmor, niti za noćni život. Ovih 7 dana koliko smo bili tamo za mene je sasvim dovoljno. Ako nekad ponovo poželim pasivni odmor Sitonija će biti jedna od najozbiljnijih opcija.

Prvobitna opcija je bila da u povratku samo svratimo u Solun. Medjutim ćerka je dala predlog da tamo I prenoćimo. Solun je bio jedan od prvih većih stranih gradova koje smo obišli i to pre petnaestak godina. Tada je na mene ostavio veoma pozitivan utisak. Da li je to bilo zato što u tom momentu i nisam video druge velike gradove ili je Solun stvarno nešto posebno. Prihvatajući ćerkin predlog dobićemo odgovor i na to pitanje.

Od Porto Koufa do Soluna se steže čas posla, čak i znatno ranije nego što je bila opcija za ulazak u smeštaj. Zbog toga sam se saglasio i za svraćanje u meni omražene tržišne centre. Kosmos je pre 15 godina i bio svemirski brod, sad je jedan od tržnih centara koji po izgledu zaostaje za našim novootvorenim TC. U holu čekam ostale da se vrate iz obilaska. Od njih saznajem  da su ovde patike i parfemi bar za 30% jeftiniji nego kod nas.

Smeštaj nam je u jednoj od lepih solunskih ulica, na desetak minuta peške udaljene od šetališta uz more.

U putopisu o putovanju na Tasos sam naveo neke geografske i istorijske karateristike Soluna, tako da ću ovde objaviti samo par podataka uz fotografije.

Solun ima zaista impozantno šetalište uz more dugo nekoliko kilometara.

Da živim ovde nesumnjam da bi ova destinacija bila jedna od mojih omiljenih za česte šetnje. Ovako, u nedostatku vremena dolazimo do polovine šetališta  i okrećemo se u drugom smeru, ka Aristotelovom trgu. Jedan od simbola današnjeg Soluna je umetnička instalacija Zongolpulsovih kišobrana, pored koje prolazimo.

A onda šetnja po staroj četvrti Ano Pulo koja je jedina ostala poštedjena u velikom požaru 1917. godine.

Girosi u jednom od barova i silazak po centra gde se antičko i moderno smenjuju i isprepliću.

Ujutru ponovo do suncem okupanog najlepšeg dela Soluna u blizini Aristotelovog trga.

i na kraju utisak i odgovor na postavljeno pitanje: Solun je zaista predivan, grad u koji bi se koliko sutra preselio.

Pre odlaska iz Soluna svraćamo i do srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku. Ovde su sahranjeni borci srpske vojkse poginuli prilikom proboja solunskog fronta u Prvom svetskom ratu. Žena je našla podatke o svom dedi koji počiva ovde, a moj, iako je bio na ovim prostorima u to vreme, imao je sreću da preživi i vrati se kući.

Toliko od Soluna i Grčke  za sad, do sledećeg puta.

U povratku se ogladnilo. Plan je bio da se ruča negde u Srbiji, ali smo se već ogladneli setili priče jednog para ispričane na jednoj slavi, da su na putovanju ka Grčkoj neplanirano svratili u mesto Negotino (uz sam auto put) i tu se tako prijatno osećali da su odlučili i da prenoće (preporučuje se pogotovo ljubiteljima vina). Svratili smo i mi i uz pivo se počastili  ukusnim ručkom  u prijatnom ambijentu i po povoljnim cenama.

                                                                                                                        K R A J