Beč u februaru

 

Putovanje krajem februara. Kad mu vreme nije, ili možda i jeste. 

Zbog obrazovnih planova unutar porodice idemo u Beč u kasnu zimu. Ono što su prednosti putovanja u ovo doba godine je što nema turističke gužve i što su cene smeštaja niže. Nedostaci su veća mogućnost lošeg vremena, kraći dan, kao i to što bez vegatacije zelene površine nisu u punom sjaju. Medjutim, ni letnje vrućine ne daju neku prijatniju mogućnost obilazaka. Rezime je da je za obilazak većih gradova (ukoliko već ne postoji mogućnost putovanja u proleće) ovaj period godine bolja opcija nego leto.

Kroz Vojvodinu prolazimo čas posla. Na po čekanju strašnom Horgošu ispred nas samo par vozila. I našu i Madjarsku granicu prolazimo za ukupno dvadesetak minuta. Kroz Madjarsku vozimo bez zaustavljanja. Ranije sam preko interneta sam kupio madjarsku i austrijsku vinjetu. Petnestodnevne vinjete za obe zemlje sam platio ukupno oko 25 evra. Svakako jeftinije nego naše putarine.

Vozim uglavnom levom trakom jer su desnu okupirali teretnjaci u znatno većoj meri nego na našim auto putevima. Na obilaznici oko Budumpešte gužva. Vozi se drsko tako da treba voditi računa i o naglom menjanju traka i uključenju na auto put. U prvenstvo prolaza se nikako ne treba bezuslovno pouzdati. Takođe, treba voditi računa da vas put i saobraćaj ne odvedu u grad. Otprilike, uglavnom se treba držati leve trake i pratiti je.

Nakon Budipešte zanimljiviji pejsaži. Put koji se u pravini sa jednog brda spušta u doline pa penje na drugo brdo. Ispod puta grad Tatabanja, meni poznat po sličicama koje sam sakupljao u detinjstvu jer je istoimeni klub iz ovog grada igrao neku važniju evropsku utakmicu sa nekim klubom iz SFRJ. Na brdu sa naše desne strane (vozači baš ne trebaju zagledati) veliki statua mitskog bića Turula koje podseća na orla, a koje je po legendi Madjare iz Azije donelo na ove prostore.

I ubrzo stižemo na prvu i jedinu usputnu stanicu na ovom putu - madjarski grad Djer. Ovaj grad nazivaju remek delom barokne arhitekture. Prvo zapažanje je da je ceo grad iscrtan sa parking mestima, tako da kola ne možete ostaviti ni u zoni zgrada. A problem je što se parking ne plaća SMS porukama već na parkingmatima koji ne primaju ni kartice, ni evre, već samo madjarske forinte, koje naravno nemamo niti primećujem menjačnicu u blizini. Pronalazim garažu gde ostavljamo četvorotočkaša i pešice se vraćamo do unapred odabranog restorana Tu sledi šok. Restoran se zatvara jer je prošlo 15 časova do kada mu je radno vreme, iako je radni dan! U sledećem restoranu nema niko, a ni meni ni ostalim saputnicima nije baš najprijatnije jesti u sali od stotinak mesta u kojoj smo samo mi, tako da nam brza hrana ne gine.

A sad ono zbog čega smo došli u Djer. Naime, sve znamenitosti su skoncentrisane u centru jer Djer nije neki veliki grad. Pešačka zona me podseća na centar Novog Sada. Nema gužve, a od turista mislim da smo bili samo mi. Verovatno bi prolećni i letnji meseci ovaj centar učinili koloritnijim. Šetnja po uličicama, razgledanje arhitekture, izloga... Cela ta pešačka zona uzduž i popreko se može proći za pola sata.

U Djeru postoje i Muzej umetnosti, Muzej apotekarstva i nekoliko značajnih sakralnih objekata od kojih se ističu Bazilika i Biskupska palata koji su simboli hrišćanstva zapadne Madjarske. Ovde se tokom leta organizuju i Barokno venčanje i Barokni bal. Katedrala Velike Gospe čuva jednu od najznačajnijih relikvija – pozlaćenu hermu Svetog Ladislava sa lobanjom kralja-viteza. Srbi su ovde živeli još u 11. veku, tako da je u gradu i pravoslavna Crkva Prenosa moštiju svetog Nikole izgrađena u stilu poznog baroka.

Mi, verovatno pod utiskom skorašnjeg dolaska u jedan od najpoznatijih gradova na svetu, nismo toliko pažnje posvetili ovdašnjim znamenitostima, a Djer i okolina zaslužuju duži boravak. Najlepša gradjevina koju smo videli  je Gradska kuća.

Od Djera do Beča je svega 125 km. Brzo izlazimo na auto put. Mrak počinje da pada. Bez zaustavljanja prolazimo madjarsko-austrijsku granicu, granicu koja je ne tako davno razdvajala dva bloka - istočni i zapadni. Sa obe strane granice živeli su ljudi čiji se život u svakom smislu: ideološkom, ekonomskom, demokratskom dijemetralno razlikovao. Danas izmedju naroda sa obe strane granice ne postoje velike razlike. Ostala je konstrukcija starog graničnog prelaza koju sam primetio tek kad sam video da kamioni ispred nas usporavaju.

Idemo kroz Austriju i za tili čas stižemo do njihove prestonice - Beča. Prvi susret sa Bečom je rafinerija OMV. Zašto nju spominjem? Zato što je ona osvetljena sa stotinama sijalica i reflekora tako da sam prvo pomislio da se približavamo nekakvom zakasnelom Božićnom vašeru, a ne tako sivoj i sumornoj gradjevini kakve su u principu sve rafinerije.

Ulazimo u grad, pa uz kanal Dunav idemo ka smeštaju. Večernji su sati, gužve ima, ali se brzo i lako prolazi jer je sve u savršenom redu. Smeštaj sam našao u 18 okrugu (bezirku), na pešačkoj udaljenosti (oko 45 minuta) od centra. Kada sam rezervisao apartman bilo mi je bitno da se do centra može peške, jer u principu svaka vožnja po velikom gradu, a pogotovo nepoznatom, nije laka. Medjutim, ispostaviće se da sa Bečom to nije slučaj, ali o tome malo kasnije. Veče po dolasku ćemo se odmoriti, a pred nama su tri dana obilaska Beča i četvrti planiran za izlet po okolini.

Osećam potrebu da na ovom mestu istaknem neke od utisaka, iako bi bilo logičnije da to bude na kraju teksta. Za Beč sam znao da je fascinantan carski grad. Jedan od sigurno najpoznatijih i najpopularnijih gradova i Evrope i sveta. Već godinama po nekim anketama Beč je najpogodniji grad za život na svetu. Po poslednjoj anketi dobio je 98,5 od mogućih 100 bodova. Jedina oblast gde je Beč omanuo je nedostatak velikih sportskih takmičenja. Znajući sve to od ovog grada sam očekivao puno, tako da nisam mislio da ću biti nešto posebno iznenadjen i zapanjen. Medjutim, Beč je velelepniji i moćniji nego što sam i zamišljao.

Krenuću od saobraćaja jer je jedan od akcenata ovih putopisa putovanje kolima. Takvu saobraćajnu kulturu još nigde nisam doživeo. Saobraćaj funkcioniše perfektno. Nijednom nisam čuo sirenu bilo kog vozila. Ulice su održavane i dobro obeležene. Vozači se striktno pridržavaju propisa. Parking na ulici je jasno označen. Postoje zone gde je parking zabranjen npr. od 9 do 16, pa one gde se ne može parkirati od 9 do 18 časova itd. Početak i kraj tih parking zona je takodje jasno naznačen. Postoji i veliki broj garaža. Cene 24-časovog parkiranja u garažama su od 7-8 evra, pa do preko 20 evra u centru. Na ulicama se može parkirati uz prethodno instaliranje aplikacije i uplatu minimalnog iznosa (mislim da je to 20 evra) i nakon toga prijavljivanja početka i kraja parkiranja. Parking se ne plaća od 22 uveče do 9 ujutru, a vikendom od petka u 22 do ponedeljka u 9 što smo i iskoristili. Parking mesto na ulici nije problem naći, čak ni u centru. U subotu veče sam za manje od 3 minuta našao parking na samo par stotina metara od Stefan placa, a u našoj ulici uvek je bilo više slobodnih mesta.

Arhitektura Beča je isto tako zadivljujuća. Tu ne mislim samo na širom sveta poznate dvorce i druge gradjevine, već i na arhitekturu običnih ulica. Fasade su obnovljene i čiste, a duh starih graditelja je zadržan. U ulicama i daleko od centra nalaze se takve zgrade koje bi da su u drugim gradovima bile meta turista i fotografisanja. Ovako u Beču, nakon samo nekoliko sati razgledanja, to postaje normalno.

U nekom članku sam nekad ranije video popis 10 najvećih gluposti koje turisti mogu da urade. Jedna od njih je i kupiti vodu za piće u Beču, jer je ona sa česme kvalitetna. To sam toliko puta ponovio da su saputnici počeli na svako sledeće ponavljanje da mi se smeju.

Beč nije neki preskup grad, ali daleko od toga da je jeftin. Kafa je od 4 do 5 evra, a pivo je malo skuplje. Zanimljivo je da se cene ne razlikuju mnogo izmedju centra i periferije. Recimo kafa je u okolini Beča u proseku samo evro jeftinija nego u centru. Što se tiče cena hrane, u klasičnom pristojnom austrijskom restoranu se može kvalitetno i obilno jesti za 20-25 po osobi. Naravno da postoje i jeftinije i skuplje opcije. Cene u marketima su više nego kod nas, ali ima mnoštvo artikala koji su na povoljnim akcijama. Meni su pažnju privukli bifteci po ceni od oko 5-6 evra za pola kilograma.

Beč ima ogroman broj dvoraca i muzeja. Za dobro upoznavanje ovog grada i svih njegovih znamenitosti je potrebno da u njemu budete bar mesec dana. Prvog dana mi je bilo jasno da moji planovi o tome šta videti i šta obići za ovih nekoliko dana neće biti ostvareni. Pošto volimo da najpre upoznamo ulice nekog grada na tome će fokus biti i u ovom slučaju.

Prvo jutro i prvi dnevni pogled na Beč - pogled iz našeg apartmana na mirnu i uredjenu ulicu. 

Za ovaj dan je najavljeno oblačno i prohladno vreme sa malo padavina. Inače, u Beču, bar u periodu kad smo mi bili, je prilično vetrovito. Pretpostavljam da je razlog toga blizina Alpa i velika reka koja protiče kroz grad.

Krećemo ka centru peške. Ubrzo dolazimo do kraja u kome su neki fakulteti, a prva gradjevina koja nam skreće veću pažnju je Muzej medicine - Josephinum. 

Josephinum je otvoren još 1785. godine i nezaobilazna je destinacija svakog ko ima veze sa medicinom. Sadrži jednu od najznačajnijih kolekcija medicinske istorije na svetu. Centralnu karakteristiku predstavlja kolekcija od 1200 voštanih anatomskih modela koje je u Firenci naručio i kupio car Josif II. U muzeju se nalazi i rukopisni životopis Sigmunda Frojda i turpija za igle kojom je carica Elizabeta ubijena u Ženevi 1898. godine.

Pošto niko od nas ne gaji afinitete prema medicini nastavljamo dalje i sa desne strane nam se ukazuje velelepna gradjevina - Zavetna crkva. Njen nastanak se vezuje za pokušaj atentata na mladog cara Franja Josifa koji se dogodio 1853. godine. Carev brat nadvojvoda Ferdinand Maksimilijan pozvao je narod da donira za izgradnju crkve kojom bi izrazili zahvalnost Bogu što mladi car nije nastradao. Pozivu se odazvalo 300.000 gradjana i nastala je jedna od najvažnijih neogotičkih sakralnih gradjevina na svetu.

Jedna od glavnih spoljašnjih krakteristika Zavetne crkve su dve kule bliznakinje visine od po 99 metara.

Sem spoljašnjosti i unutrašnjost je impozantna.

KIšica počinje da sipi, a mi ne obazirujući se na to prelazimo čuveni Ring. Naime, Ring je ulica koja kruži oko istorijskog centra Beča. Duga je 6,5 km, široka 57 metara. Car Franjo Josif I je dao nalog da se sruše stari gradski bedemi i da se na njihovom mestu izgradi ova ulica u kojoj su danas smeštene i neke od najpoznatijih gradjevina ovog grada. Ring je otvoren 1865. godine i delo je nekih od najpoznatijih arhitekata tog vremena.

Prilikom prelaska Ringa posmatram zgradu Bečkog Univerziteta.

U neposrednoj blizini Ringa je Juridikum - Pravni fakultet. Radi se o zgradi novijeg datuma koja na prvi pogled štrči od okoline, ali se nekako i uklapa u kombinaciju starog i modernog.

Pošto nas oblast prava zanima, a ćerka će ovde provesti i letnji semestar, obilazimo i unutrašnjost zgrade koja je jednostavna i funkcionalana i u ustanovi iz koje će izaći najbolji austrijski pravnici pijemo kafu.

Sledeći objekat koji obilazimo je pomenuta zgrada Univerziteta. Bečki univerzitet je najstarija visoko obrazovna ustanova na nemačkom govornom području i jedan od najstarijih univerziteta u Evropi. Univerzitet je ustanovio Rudolf IV 1365. godine, dakle više od 100 godina pre nego što se Kolumbo prošetao novootkrivenim kontinentom.

Današnja centralna zgrada Bečkog univerziteta je izgradjena krajem XIX veka. I holovi u njoj deluju kako dolikuje jednoj vrhunskoj kući znanja.

Isto bi se moglo reći i za unutrašnje dvorište.

Pored univeriteta je smeštena Gradska većnica, sedište lokalne samouprave Beča. Zgrada većnice je u neogotičkom stilu izgradjena u XIX veku i danas je jedna od najmonumentalnijih gradjevina ovog grada u kojoj je zaposleno oko 2.000 ljudi, a privlači i veliki broj turista. 

Ispred većnice je postavljeno veliko klizalište.

Nekoliko puta sedmično se organizuju besplatni obilasci Bečke većnice uz pratnju vodiča. Dovoljno je samo da se nešto ranije online prijavite i dobijete kod. 

Mi tu mogućnost za većnicu nismo iskoristili, ali jesmo za obilazak sledeće gradjevine na Ringu - zgrade parlamenta.

Na ulazu naravno rigorozna kontrola i tu i od radnika obezbedjenja i garderobera i drugih čujemo balkanske jezike. Dok čekamo početak ture obilazimo predvorje koje je u savremenom stilu. U nekim od sala možete uz pomoć veštačke inteligencije postavljati pitanja poslanicima i saznati o parlamentarizmu Austrije.

U posebnoj prostoriji su izložene fotografije dogadjaja koji su obeležili XX vek. Jedna od njih je i fotografija postavljanja sovjetske zastave na zgradu Rajhstaga u Berlinu od strane vojnika Crvene armije. Iako postoji povici sa svih strana da zapadni svet revidira istoriju Drugog svetskog rata, bar ovde to nije slučaj.

U tačno dogovoreno vreme počinje jednočasovni obilazak. Vodič nas upoznaje da zgrada parlamenta ima više od 13.500 kvadrata što je čini jednom od najvećih zgrada na Ringu. I ona je, kao i sve druge gradjevine na ovom potezu, sagradjena u drugoj polovini XIX veka. Za vreme moćne Austro-Ugarske imperije u parlamentu se govorilo na više od 10 jezika. Najveće prostorije su domovi Nacionalnog veća i Saveznog veća.

Nama turistima je omogućeno da se slikamo sa govornice ispod velikog orla, simbola Austrije, što smo svi redom i iskoristili. Posebnu pažnju mi je privuklo to što se vodilo računa da se prilikom modernizacije ne uklone svi relikti prošlosti. Tako su danas u modernim holovima sa podnim grejanjem na zidovima ostale mermerne piksle u koje su nekadašnji zastupnici u pauzama zasedanja ostavljali svoje cigarete.

Po izlasku iz parlamenta shvatamo da je vreme za ručak. Sati u Beču brzo prolaze. Nedaleko se nalazi restoran o kome sam čitao na internetu. Radi se o restoranu pakistanske kuhinje. Specifičnost tog restorana je bila da se može jesti koliko hoćete, a i platiti koliko hoćete. Sad je ipak uveden minimalni iznos za plaćanje od 8 evra po konzumentu. Zanimljiv koncept, a i nikad nisam probao pakistansku kuhinju. Restoran je na više nivoa i bio je prilično pun, a mi smo se smestilI nadomak "švedskog" stola. Na meniju je bila svinjetina sa jakim začinima medju kojim je preovladavao kari, nedovoljno začinjena salata, neke čorbe od povrća i za desert pirinač koji podseća na naš sutlijaš samo bez mleka. Nekime se baš i nije svidelo ovo mesto, a posebno način na koji je dopremljana hrana do mesta za posluženje - u  velikim plastičnim posudama iz kojih je potom sipana u one posude odakle je gosti uzimaju. Ti su ostali gladni, a mi ostali smo se solidno najeli. Azija u sred Beča.

Predlažem da posle ručka odemo do našeg pola sata hoda udaljenog apartmana, da se odmorimo, pa da se uveče vratimo u centar. Svi drugi saputnici su protiv tako da sam preglasan. Obilazak Beča se nastavlja bez pauze.

Ponovo prelazimo Ring i ulazimo u sam centar. Ulice su prilično prazne iako je radni dan. Zapravo zbog toga su i prazne.

Dolazimo do svakako najpoznatije i jedne od najlepših ulica Beča - ulicu Graben. Naziv Graben potiče iz XII veka kada je na tom mestu bio iskopan kanal. U srednjem veku ulica je bila tržnica na otvorenom, a danas je jedna od najekskluzivnijih trgovačkih ulica u Beču i centralna pešačka zona. 

U ulici Grabe se nalazi i Plague Column, spomenik u čast pobede nad kugom u XVII veku. Godine 1679. u Beču je izbila velika epidemija kuge. Gradska vlast je preduzela brojne mera za suzbijanje epidemije, uključujući i karantin, spaljivanje odeće i nameštaja zaraženih i druge. Preduzimani su i brojni religiozni obredi, javne molitve i procesije kako bi se dobila Božja milost. Procenjuje se da je tada umro oko 12.000 ljudi, a posledice bolesti su ostavile traga kod još 75.000 gradjana. Godine 1687. postavljen je kamen temeljac za spomenik koji je osveštan 1693. godine. Podigao ga je car Leopold Prvi.

Ulica Grabe se utapa u centralni bečki trg - Stefanplac na kome dominira katedrala Svetog Stefana, sedište bečke nadbiskupije. Prva crkva na ovom mestu je izgradjena 1147. godine u romaničkom stilu, a izgorela je nekih sto godina kasnije i od nje je danas vidljiv zapadni deo fasade. Izgradnja nove crkve u gotičkom stilu započela je 1304. godine. Južni toranj je završen tek 1433. godine, a izgradnja severnog tornja je prekinuta 1511. godine i nikad nije nastavljena. Katedrala je pretrpela značajna oštećenja u savezničkom bombardovanju 1945. godine nakon čega je usledilo sedam godina rekonstrukcije.

Divimo se spoljašnjosti katedrale, obilazimo je sa svih strana, a ulazimo i unutra. Ovo je mesto gde je najveća gužva u Beču.

Šetnju i dalje nastavljamo pešačkom zonom i prolazimo pored čuvenog hotela Saher. Naime 1832. godine za tadašnjeg princa šesnaestogodišnji šegrt Franc Saher je napravio poslasticu, pošto je glavni kuvar bio bolestan. Danas nije bitno ime princa, ali je zapamćeno ime šegrta po kome je i taj slatikiš dobio naziv - Saher torta. Hotel je otvorio sin pronalazača deserta i on je postao jedan od najpoznatijih hotela na svetu. Čeka se u redu za ulazak i degustaciju originala torte čije parče košta 10 evra. Ja u ovolikom redu ne bih čekao ni za neku mnogo konkretniju poslasticu nego što je to torta.

U neposrednoj blizini hotela je zgrada opere. Okolo su postavljenje barijere, prisutan je veliki broj policajaca u punoj opremi, policijska i vatrogasna kola, a ispred ulaza je crveni tepih. Očito je da se sprema neka značajnija politička poseta, tako da operi u ovom trenutku nismo prilazili.

Komšija opere je muzej Albertina. U ovom muzeju se čuva jedna od najvećih i najpoznatijih grafičkih zbirki na svetu, sa oko 65.000 crteža i preko milion grafika. U muzeju su izložena i dela Mikelandjela, Rafaela, Rubensa, Kokoške, Rembranta, Klimta, Leonarda i mnogih drugih. Muzej je osnovan 1795. godine, a za javnost je otvoren nakon smrti vojvode Alberta 1822. godine. Ovaj vojvoda je za života i formirao zbirku. Muzej je smešten na jednom uzvišenju sa koga se može sa visine posmatati bliža okolina. Obilazak muzeja na ovom putovanju nije bio u planu.

U laganoj šetnji stižemo i do palate Hofburg. Zapravo, Hofburg je kompleks imperijalnih palata i danas zvanična rezidencija predsednika Austrije. Zdanje Hofburga je najpre bilo rezidencija imperatora rimskog carstva, a kasnije i careva Austorugarske. Gradjen je u periodu od XIII pa do XX veka. Novi vladari su proširivali ovaj kompleks koji danas ima 18 krila sa 240 hiljada kvadrata i 2.600 prostorija. Svaka epoha je ostavila svoj trag - od gotičkog stila, preko baroka do rokokoa. 

Prvo nailazimo na jednu od bočnih palata ispred koje je park sa jezercetom. Ako ovaj deo palate nisu koristili carevi, onda neki drugi visokopozicionirani službenici svakako jesu.

Stižemo i do iz filmova i serija prepoznatljivog glavnog ulaza u palatu.

Ako obizak Albertine nije bio u planu, obilazka Hofburga, zapravo carskih odaja u istom, jeste. Svestan sam da se bliži kraj radnog vremena, kao i da smo preumorni, ali pozivam ostale da proverimo da li je ulazak u palatu toga dana još moguć. Oni jednoglasno predlažu da to ostavimo za drugi dan što ja jednoglasno prihvatam, iako znajući da će to biti teško ostvarivo.

U blizini glavnog ulaza se nalaze i konjušnice danas poznate kao Španska škola jahanja. I carski konji su živeli u dvorcu.

Jedan od lipicanera, sadašnjih stanovnika, nas pogledom pozdravlja.

U daljoj šetnji primećujem jedan kafe ispred koga je takodje red. Ljudi čekaju da ovi što su unutra završe i oslobode sto. Videh naziv kafea Central, pa kasnije izguglah i saznah da se radi o čuvenoj bečkoj kafani u kojoj se skupljala i skuplja elita ovog grada. Redovan posetilac iste i jedan od zaštitnih likova je bio i Sigmond Frojd.

Malo dalje je lokal brze hrane sa glavnom ponudom - Bečkim šniclama. Ovde jedu oni kojima se nisu svideli pakistanski specijaliteti. 

Svi zajedno odmaramo u kafiću peko puta Zavetne crkve, mesta sa kog je obilazak centra Beča praktično i započeo. Izlazim iz kafića da fotografišem osvetljenu crkvu.

Okrepljeni i odmoreni menjamo prvobitni plan da do našeg apartmana odvezemo tramvajem i nastavljamo peške. Na pola puta nam je jasno da smo opet precenili svoje sposobnosti, ali šta je tu je. Nekako prelazimo i preostali deo puta i u horizontali provodimo ostatak večeri i noć. Aplikacije pokazuju da smo ovaj dan prešli preko 20.000 koraka.

Već prvo jutarnje oslanjanje na noge pokazuje da smo prethodni dan baš preterali. Noge su teške, mišići bole... Ćerka mora na univerzitet na neki sastanak, a ja odlučujem da ću ići sa njom i čekati je u nekom bečkom kafiću. Ostali su rešeni da prvi deo dana provedu odmarajući se. Ćerka i ja se dogovaramo da do centra odemo tramvajem. Do najbliže stanice ima nekoliko stotina metara. Kupujemo karte na automatu (pojedinačna karta koja važi mislim 60 minuta košta 2 evra). Tada zaključujemo da smo prerano krenuli, a i noge su se zagrijale tako da je upala skoro pa nestala, te odlučujemo da se istom rutom kao prethodnog dana prošetamo do centra. Uz priču tih malo više od pola sata brzo prolazi. Ćerka ide na univerzitet, a ja odlučujem da nastavim na Ringu, tamo gde smo juče pre ručka stali.

Preko puta zgrade parlamenta je Folksgarten, u prevodu Narodni park. Park je otvoren 1823. godine. Koliko se pridaje pažnja biljnom svetu pokazuje i njihov tretman, tj. zaštita preko zime.

Uz park se nalazi Austrijska nacionalna biblioteka koja je smeštena u jednu od palata Hofburga. Biblioteku su osnovali Habsburgovci i u početku je nosila naziv Imperijalna biblioteka. 

Zgrada biblioteke je, kao i mnogo toga u ovom gradu, impresivna. 

Prelazim Ring i dolazim na Trg Marije Terezije. Trgom dominira velika statua ove carice i njenih vojskovodja. Kažu da su sve vojskovodje koji su sa Marijom Terezijom predstavljeni na ovom spomeniku bili i njeni ljubavnici. 

Sa leve i desne strane spomenika su Muzej istorije umetnosti i Prirodnjački muzej. Ne treba ni sumnjatii da su i ova dva muzeja smeštena u impresivnim palatama iz XIX veka. Za Prirodnjački muzej se tvrdi da je jedan od najboljih ovog tipa na svetu. Pogotovo stvara oduševljenje kod mladjih posetilaca. U Beču karte za muzeje nisu nimalo jeftine, ali za Prirodnjački muzej mladjima od 19 godina ulaz je besplatan. Dovoljan dokaz da Austriji i njenoj prestonici zarada nije uvek na prvom mestu.

Iza Trga Marije Terezije je ulaz u Muzejsku ćetvrt. Od mnoštva muzeja koji se tu nalaze. a po čijem postojanju je Beč i prepoznatljiv, po izgledu odudara zgrada Muzeja moderne umetnosti, a što je i razumljivo.

Penjem se stepenicama pored ovog muzeja i dolazim do mirnijeg kraja grada. Ulice su puste jer je, kako sam to ranije i napomenuo, radni dan. Volim ovakve delove gradove koji ne vrve od turista i odlučujem da ovde popijem i kafu.

U blizini je Mariahifler štrase, najveća trgovinska ulica u Beču koja je pretvorena u pešačku zonu.

Pošto me šoping ne zanima skrećem levo i izbijam do mora, tj. Kuće mora. Kuća mora se prostire na 4.000 kvadratnih metara i 11 spratova i u njoj živi više od 10.000 morskih vrsta, sisara i primeraka biljnog sveta. Haus des Meeres ima i najveću zbirku živih insekata i gmizavaca u Evropi, sa oko 3.000 paukova, guštera i zmija. Ovde je i jedan od najvećih akvarijuma na svetu, a posetioci prolaze i kroz vodene tunele. Za mene je morski pas, iliti ajkula, car životinja i voleo bih da ga vidim, ali samo u ovakvom kontrolisanom okruženju, tako da i Kuću mora stavljam na listu atrakcija koje obavezno moram posetiti.

Ćerka mi šalje poruku da će sa novom poznanicom iz Poljske prošetati po centru Beča, tako da i ja imam još vremena za solo šetnju. Sasvim slučajno dolazim do pijace za koju saznajem da je najveća i najstarija pijaca u Beču koja se prostire na 2,3 hektara. Nalazi se tik iznad Karlovog trga. Pijaca je uska, stacionirana izmedju dva bulevara, ali je zato dugačka nekoliko stotina metara. Voće je prilično skuplje nego kod nas, a cene povrća su tu negde. Jagode su vrlo česte na tezgama iako je tek kraj februara. Jedan od prodavaca mi nudi parče sira koje mi, kako sladokusci kažu, ispunjava sva čula. Videvši cenu od 8 evra vraćam se do te tezge u nameri da kupim 2-3 kg ovog perfektnog dimljenog mlečnog proizvoda i tada opažam da se cena od 8 evra odnosi na 100 grama sira. 80 evra za kilo sira. Mnogo, ali koristim priliku da uzmem još jedan zalogaj, te da kupim suvenire koji su ovde ipak najjeftiniji.

Dolazim i do Karlovog trga. Tu je prilična gužva jer su u blizini tehnički fakulteti i studenti sa koferima dolaze na početak letnjeg semestra. Trgom dominira Karlova crkva koja se smatra najistaknutijom baroknom crkvom u Beču. Kao što joj i samo ime kaže podigao ju je Karlo VI, car Svetog rimskog carstva. Gradnja je započela 1716, godine, a završena je 1737. Crkva je prvobitno imala pogled na Hofburg i do 1918. godine je služila kao župna crkva.

Ringom potom silazim do najvećeg parka u Beču - Gradskog parka ili Štatparka. Park ima površinu od 65.000 kvadrata i rekom Vin je podeljen na dva dela. U ovom periodu godine parkovi nisu u svom punom sjaju, ali to ne smeta velikom broju Bečlija koji uživaju u prirodi u centru grada.

U njemu se nalaze statue bečkih umetnika, pisaca i kompozitora, izmedju ostalih i Johana Štrausa.

Sa ćerkom se nalazim na Stefan placu, pa preko ulice Grabe dolazimo da najbliže tramvajske stanice. Propuštamo stanicu gde treba da sidjemo, ali nas naredna dovodi pravo ispred Spar marketa gde je u toku akcija prodaje bifteka. 

Posle ručka ispunjavam obećanje i odlazimo u neki tržni centar pored Beča, navodno najveći u Austriji. Ovde mi boravak nije teško pao jer je napolju vetrovito i prilično hladno, a ja sam dva sata proveo sedeći u holu uz preko potreban odmor.

Petak veče je i po povratku kola parkiram na ulici, jer je do ponedeljka besplatno. Parkiram sat i po pre 22 časa, kad besplatno ulično parkiranje zvanično startuje, a sutradan ustanovljavam da nemam parking kaznu odnosno da ni u Beču nisu baš toliko revnosni.

Treće jutro u Beču se razlikuje od prethodnog. Potpuno odmorni orni smo za dalje istraživanje grada. Prvi cilj je studentski dom u 22. okrugu, preko Dunava. Ćerka je za svoj boravak u Beču odabrala ovaj dom, iako je bilo i bližih centru, pa čak i povoljnijih. Razlog je bio taj što se radi o novoj zgradi sa svim pratećim sadržajima: teretanom, salom za fitnes, baštom, vešerajem, pa čak i saunom, a i metro stanica je u blizini. Navigacija nas precizno vodi ovim novim delom Beča, pa kad sam pomislio da smo stigli na kraj grada ispred nas se ukazuje novo moderno naselje. Pravi savremeni gradić u kome je sve novo. Arhitektama je data potpuna sloboda tako da je svaka zgrada priča za sebe. Investitori su na obodu naselja napravili čak i jedno ne baš malo jezero, sve radi veće komfornosti stanovnika naselja. Svi moji strahovi i nedoumice zbog ove udaljene lokacije u trenutku prestaju.

Ćerka nam kasnije javlja da metro ide u minut po redu vožnje i da joj, za razliku od vožnje gradskim prevozom u Beogradu, tih 15-20 minuta vožnje do centra opuštajuće deluju. 

Nakon što je ostavila stvari u sobi idemo dalje, do Dunav parka. Prilika za laganu šetnju ovom velikom zelenom oazom i sumiranje brojnih utisaka. Utisak malo kvari vetar koji duva. Pejsaž podseća na Central park u Njujorku.

Glavna znamenitost parka je Dunavski toranj visine 252 metra, sa panoramskim rotirajućim restoranom na 150 metara visine.

Sa druge strane Dunava nalazi se još jedan čuveni park - Prater. Nekada loviše namenjeno aristokratiji, a kasnije najstariji i jedan od najpoznatijih zabavnih parkova na svetu. Godišnje Prater poseti više od 4 miliona ljudi. Glavna atrakcija i jedan od simbola Pratera je Veliki točak podignut 1897. godine. Kabine na točku su zatvorene, okreće se sporo i danas je on jedna od mogućnosti za opušteno osmatranje panorame Beče.

Prater kula je ogromni ringišpil visine 117 metara. Radi poredjenja visina zgrade Beogradjanke je 101 metar. Napravljen je 2010. godine i tada je bio najviši ringišpil na svetu. Kasnije su ga par njih pretekli. Deca su me i iznenadila i zadivila tražeći da se "provozaju" ovim ringišpilom. Na vrhu se korpe okreću brzinom od 60 km/h. Jedino što sam im rekao je da dobro zavežu patike da ih ne bih jurio po Beču.

Jedina opasnija naprava od ringišpila u ovom parku je rolekoster koji predstavlja simulaciju leta kroz vazduh u raznim smerovima, sa iznenadnim promenama pravca. Vriska onih na rolekosteru odzvanja desetinama, ako ne i stotinama metara.

Ovde postoji i nekoliko kuća strave, Muzej voštanih figura madam Tiso i raznorazna čudesa.

Veče sa decom provodim u centru Beča. Parking naravno vrlo lako nalazimo (živio Beč), a šetnju počinjemo pored kanala Dunav.

Potom u pivnici jednog hotela preko puta Štatparka uživamo u vrlo dobrom ukusu domaćih austrijskih piva, pa u laganoj šetnji razgledamo i Beč noću.

Sad uspevamo da pridjemo i čuvenoj zgradi opere. Sećam se izreke kad sam još bio sasvim mali: "Šta si se uozbiljio kao da si u Bečkoj operi".

Ono što me je iznenadilo je prilični mrak oko Katedrale Svetog Stefana. Naime katedrala nije osvetljena, sem uličnom rasvetom. Da li je to bio slučaj samo te večeri, ili se na ovaj način želi očuvati njena autentičnost, ne znam.

Četvrtog dana obilazimo okolinu Beča. Početna tačka je banja Baden udaljena oko 30 km od grada. Vekovima je Baden bio omiljeno odmaralište bečke elite, uključujući i Habzburgovce koji su i ovde imali jednu od svojih letnjih rezidencija.

Do Badena stižemo auto putem. Parkiram uz poznati Grand Casino Baden koji je smešten u jednoj velelepnoj zgradi.

Uz kazino je nalazi i jedan od najlepših austrijskih parkova Kurpark. Ono što ovaj park izdvaja od drugih je što je, nakon drvoreda koji je u ravnici, veći deo parka na prilično strmom brdu.

Sa klupice sa vrha parka osmatramo panoramu Badena.

Šetamo i pešačkom zonom ovog, u ovo doba godine, mirnog gradića. 

I na glavnom trgu Badena je spomenik posvećen pobedom nad kugom.

Ovde je i Betoven proveo nekoliko leta zaredom i napisao veći deo svoje Devete simfonije. Zgrada u kojoj se i danas nalazi Betovenov "apartman" je naravno obeležena.

Pokušavamo pronaći mesto na suncu da bi u nekom od kafića popili kafu (pošto u hladu ipak nije prijatno sedeti), ali u tome ne uspevamo i upućujemo se u obližnji Gumpoldskirchen. Ovo je vinogradarski kraj tako da se tih nekoliko kilometara vozimo po bajkovitom putu kroz vinograde.

Najznačajnija gradjevina u Gumpoldskirchenu je zamak povezan sa parohijskom crkvom.

Na trgu ovog sela je kameni stub srama iz 1563. godine. Legenda kaže da ko je bio vezan za ovaj stub nije dobro prošao.

Ovde se upoznajemo sa tradicionalnom Austrijom.

Odmah iza reda kuća koje su uz ulicu su vinogradi.

Ovde je i nekoliko tipičnih austrijskih gostiona. U jednoj od njih, uz domaće vino i pivo, smo probali najukusnije Bečke šnicle što smo ikada jeli. Naime, meni je asocijacija na Bečke šnicle bio i aktivan rad nožem, jer su one spremljene u našoj kuhinji nekako prilično žilave. U kafani Gumpoldskirchenaje meso je toliko mekano i rastresito da bukvalno nije bio potreban nož. Začudjen što konobarica nije donela i hleb nameravah da ga zatražim, ali onda primetih da ni na jednom astalu hleba nema, tako da sam se i ja uklupio u okolinu i šnicle jeo samo uz pomfrit.

Sledeća stanica je gradić Modling smešten na obodu Bečke šume. U gradu u kome danas živi 20.000 stanovnika je gužva. Otkrivamo da je u pitanju lokalni karneval.

Iz gužve se udaljavamo na kratko da bi osmotrili ulice i znamenitosti ovog grada.

Posetom Modlingu završavamo ovaj zanimljiv izlet. Ponovo se vraćamo na auto put i do Beča lako dolazimo.

Dan povratka započinjemo tako što ćerku ostavljamo u domu. Ona je raspoložena i vesela, spremna za nove izazove. 

Na putu kući svraćamo u Pandorf, poznati tržni centar na otvorenom. Sin mi kaže da su patike koje je nameravao da kupi u Srbiji ovde na akciji i da su 3 puta jeftinije. Kaže mi i da su parfemi 2 do 3 puta jeftiniji, a primećujem da svaki drugi posetilac nosi Timberland kese. Iz znatiželje ulazim u prodavnicu ovog renomiranog brenda pre svega zimske obuće i vidim da su cene skoro svih zimskih cipela 70 evra. I meni kao protivniku šopinga na putovanjima je jasno da smo ovde uštedili toliko da nam se put isplatio.

Od Pandorfa do Beograda stižemo za nešto više od 5 sati, a Beč nas čeka ponovo u leto. Veoma se radujem tom odlasku.

                                                                                                                 K R A J