Albanija - zemlja mercedesa, bunkera i ljubaznih ljudi - III deo

Već je prilično upeklo, tako da ulazak u kola ostavljena na otvorenom parkingu zahteva stpljenje. Srećom klima počinje brzo da pokazuje svoje čari, a mi se penjemo nedovoljno širokim krivudavim putem. Put jeste donekle nezgodan, ali ipak ne toliko koliko je to opisano na forumima. Npr. u odnosu na put preko Kadinjače ovo je auto strada. Brzo stižemo do vrha brda, pa silazimo u plodnu dolinu. Ovde se spajaju putevi kojima se do Sarande nekada dolazilo iz pravca Crne Gore i Kosova i iz pravca Grčke. Novi put je doveo do toga da se iz ovog prvog pravca sada ka moru skreće nekih 30 km pre.

Vozimo se kroz dolinu i prolazimo kroz Lazaret. Godine 2014. ovo mesto je bilo poprište pravog rata. Naime, Lazaret je nazivan "kraljevstvom marihuane". Na području tog sela se godišnje uzgajalo 900 tona marihuane, a prihodi meštana su dostizali i 6 milijardi evra. Policija u selo nije smela ni da provirii. To je dovelo da intervencije vojske koja je sa sve oklopnim transporterima napala Lazaret. Borbe su trajale 3 dana i Lazaret je pao. Kažu da su skori svi punoletni meštani muškog pola, a koji nisu nastradali u okršaju sa vojskom, bili uhapšeni. Danas je Lazaret mesto koje se ne razlikuje od drugih okolnih mesta i u kojem živi svega oko 1200 ljudi. Mirno predgradje Djirokastre, koja je naš drugi cilj putovanja ovog dana.

Djirokastra je za mnoge najlepši albanski grad. Karakterišu ga male uzane uličice sa kaldrmom i kućama koje datiraju iz peroda XVII - XIX vek. Djirokasta je poznata i kao Kameni grad i kao Grad stepenica. Stari deo grada je na listi UNESCO svetske baštine. Auto parkiramo neposredno ispod starog grada i penjemo se ka njegovom centralnom delu. Na samom vrhu je zamak Gjirokaster. Albanci se ponose ovim gradom jer je to rodno mesto njihovog najpopularnijeg pisca Ismaila Kadarea koji je u svojim romanima opisao duh Djirokastre. Djirokastra je i rodno mesto Envera Hodže. 

Ovde su živeli bogati trgovci čije kuće po svom stilu i mestima gde su sagradjene oduzimaju dah.

Ispod same tvrdjave je pešačka zona sa zanimljivim uličicama.

Sa druge strane tvrdjave je restoran koji je na specijalizovanim forumima prilično hvaljen. Do njega dolazimo prilično iscrpljeni, gladni i žedni. Isplatilo se. Trpeza je puna albanskih specijaliteta, a jedan od onih koji se svuda nude su ćufte. One se razlikuju od našeg istoimenog jela, pre svega po načinu spremanja. Albanske ćufte su kombinacija mešanog mesa i začina (slične našim ćevapima, ali ipak drugačijeg ukusa) koje se spremaju na roštilju. Pored ćufti na astalu je i albanska musaka sa patlidžanom, a i piletina ispod sača. Sve to uz pivo i pogled na zamak. U prizemlju nekoliko meštana peva "iz vika". Autentično. Uživanje.

A račun 50 e sa sve bakšešem i lubenicom na kraju. Prava Albanija. Po mom prvobitnom planu u Djirokastri smo trebali i da noćimo, ali sam to kasnije preuredio za dan više u Valoni. Mislim da nisam pogrešio jer 4-5 sati u ovom gradu je sasvim dovoljno da se sve vidi, mada i da smo ovde noćili svakako ne bi pogrešili. I Djirokastra ima bunker koji je adaptiran u muzej hladnog rata, ali u njega nismo ulazili. Dosta je bunkera za jedno putovanje. 

Silazimo pustim ulicama (vreme popodnevnog odmora). Uz malo lutanje pronalazimo mesto gde smo ostavili Talismana, a preko puta primećujemo poslastičarnicu. Šećer je svima opao tako da je jasno da ćemo tamo ući. Za mene divni albanski kolači (za neke malo preslatki) me vraćaju u život. Limunada je tu da ubije žedj. Potpuno zadovoljni i raspoloženi krećemo za Valonu. Ostalim saputnicima je trebalo manje od 5 minuta da kolektivno zaspe. Odgavara mi mir i tišina, uz laganu muziku, a i Valona nije daleko, svega 90 km.

Smeštaj u Valoni je najbolji koji se može pojaviti posle uzane hotelske sobe u Sarandi. Stan od bar 90 kvadrata sa dve odvojene spavaće sobe, prostranim dnevnim boravkom sa kuhinjom, 2 kupatila i terasom koja se pruža oko celog stana. Nameštaj nov. Veliki market u susednoj zgradi.

Posle današnjeg dana sa mnogo doživljaja samo jedan od sinova i ja smo raspoloženi sa večernju šetnju. Valona mi se svidela već na prvi pogled, još pri dolasku. Grad je na ravnom, a što sam prvo primetio posle pentranja po Sarandi. Široki bulevari i mnoštvo palmi. U pravu su oni koji kažu da ih Valona podseća na mesta na Azurnoj obali.

Šetalište u Valoni je dugo. Sa jedne strane bulevara šetalište ide uz more. Tu nema nikakvih gradjevina. A sa druge strane je urbanizovano: prodavnice, restorani, kafići, pekare, poslastičarnice, butici... Cene više nego prihvatljive: palačinke 1,5-2 evra, burgeri 3,5e, pića 2-3e itd.

Inače Valona živi cele godine. Grad ima oko 100.000 stanovnika, a jedan je od značajnijih univerzitetskih centara Albanije. Još pri boravku u ovom gradu sam se izjasnio (a isto mislim i dok pišem ovo): "Ovde bih mogao da živim".

Valona je na Jonskom moru, a u blizini su Otrantska vrata gde se spajaju ovo i Jadransko more, ali more ovde nema tu boju kakvu ima južnije. Plaže oko Valone su brojne, ali ih mi nismo istraživali. Za dva dana boravka na plažama smo izabrali Natri beach, plažu na 8 km od Valone koja je prilično hvaljena, pa čak jedna i od najbolje ocenjenih u ovom kraju. Ova plaža je kilometarski duga, a odlikuje je sitan pesak i predugi ulazak u more. Kada dodjete do bova voda vam je do vrata a obala daleko tako da se ljudi jedva prepoznaju. Imam utisak da je segmet plaža jedina oblast gde je Saranda ispred Valone.

Prvog dana smo bili na delu plaže bliže gradu.

A onda u šetnji uz plaćak otkrio sam jedno divno mesto, na drugom kraju. Raj. Miris četinarske šume i udobne ležalje. Za poslednji dan na plažama u ovoj godini odličan izbor. 

U blizini Natri beach je i pravoslavni manastir Zvernec iz XVIII veka. 

Ono što ovaj manastir čini specifičnim je što se do njega može doći samo drvenim mostom preko mora.

Od Valone do Drača ima samo 120 km, od čega se veći deo vozi auto-putem. Na toj deonici nailazimo na skretanje za Berat. Za Berat neki kažu da je najlepši albanski grad koga danas nazivaju i "gradom hiljadu prozora". Izgradjen je u otomaskom stilu sa uskim uilčicama i kamenim kućama sa jednoličnim prozorima u kojima se i danas stanuje. I Berat se nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine. Putokaz pokazuje da do ovog grada ima 47 km. Da li skrenuti sa puta i posetiti i ovo mesto? Parkiram kola pored puta i počinje većanje. Cetrdeset sedam kilometara nije mnogo, imamo i vremena. Sa druge strane oseća se da je ovaj dan najtopliji na ovom našem putovanju. Medjutim, većina je da se nastavi ka Draču. Tako i radimo i - grešimo.

U Drač dolazimo oko 12 časova. Smeštaj nam je u centru i lako ga pronalazimo. Termometar pokazuje 42 stepena. Očito je da se neko razgledanje grada ne može sprovesti pre kasnih poslepodnevnih sati. Čak je i pronalaženje restorana za ručak predstavljalo kupanje u znoju. Iako Drač ima dugu peščanu plažu kupanje danas nije bilo u planu. Za tu plažu kažu da podseća na veliku ulcinjsku plažu sa dugim plićakom. Posle nesvakidašnjih plaža u Sarandi nije postojala želja za obilaskom ove plaže.

Na putu do restorana prolazimo pored tvrdjave koju je u IV veku sagradio vizantijski car Atanasije I koji je tako ovaj grad učinio jednim od najutvrđenijih na Jadranu. Tvrdjava je u zemljotresu 1273. godine bila potpuno uništena nakon čega je usledila njena obnova.

Prolazimo i kratak deo šetališta uz more. 

Inače, Drač je jedan od najstarijih gradova Albanije koji ima oko 120.000 stanovnika. Najveća je albanska luka. Posle ne baš kvalitetnog ručka (što je brzo, to je i kuso) sledi dug, predug odmor i čekanje da se sunce približi zapadu. Zaista je bilo vremena za obilazak Berata.

Tek oko 19 h napuštamo apartman i krećemo ka centru Drača. Drač mi se svideo već u prvoj ulici koja vodi ka centralnom trgu. Ako me je Valona asocirala na Azurnu obalu, Drač me podseća na Kubu (bar prema fotografijama ove karipske države).

Dolazimo do lepo uredjenog trga.

Sa druge strani trga počinje novi deo Drača sa velikim brojem svakojakih radnji. Moderno je i skockano. Uživamo u šetnji korak po korak. Svraćamo i do medju lokalcima popularne picerije sa fantastičnim picama, možda i najboljim koje smo probali. Lagana šetnja nazad i u apartmanu smo oko 23 h. Utisak je da je Drač kao grad premašio očekivanja.

Nakon 12 dana boravka u ovoj zemlji sledi povratak kući. Medjutim, ni taj trinaesti dan neće proći bez obilazaka i poseta. Propušten je Berat. Greška koja se neće ponoviti. Zbog toga na putu iz Drača ka Crnoj Gori skrećemo kod mesta  Fushe Kruje (u prevodu Polje Kruje), da bismo se potom uputili gore - u planine u mesto Kruje (Kroju).

Kroja je gradić vezan za najvećeg albanskog nacionalnog junaka Djuradja Kastriota Skenderbega. Skenderbeg je rodjen 1405. godine u feudalnoj porodini Kastriota. Na svet je došao u okolini grada Debra, u današnjem pograničnom prostoru izmedju Albanije i Severne Makedonije. Poveo je rat protiv Osmanskog carstva upravo zauzimanjem Kroje. Sledećih 25 godina je ratovao protiv Osmanlija, a povremeno i protiv Mlečana. Umro je 1468. godine od malarije. Tvrdjava u Kroji je posvećena Skenderbegu i predstavlja njegov svojevrsni muzej.

Do Kroje dolazimo prilično strmim putem sa "lakat" krivinama. kroz samu Kroju navigacija uporno predlaže put kroz uske sokake u kojima je asfalt daleko od dobrog stanja. Nakon prvog slušanja navigacije i učinjene greške, te povratka na glavni put, više ne zarezujem upustva veštačke inteligencije već se držim glavnog puta koji dovodi po podnožja tvrdjave. A tu su meštani zauzeli svaki metar bilo koje površine koja može poslužiti kao parking i isti papreno naplaćuju. Lokacija pored jednog kontejnera je zacenjenja kao parking u Veneciji. Srećom, već ranije sam izguglao ovaj problem i parkirali smo u preporučeno dvorište jednog domaćina po pristupačnoj ceni.

Krećemo ka tvrdjavi. Utisak je da je tvrdjava  i previše obnovljena tako da sva sija. 

Put do tvrdjave naravno vodi kroz čaršiju sa prodavnicama suvenira, nakita i ko zna čega sve još.

Na ulasku u tvrdjavu jedan od sinova udara glavom o znak koji obaveštava o radnom vremenu. Sitna posekotina je izazvala ženinu veliku zabrinutost zbog čega je povredjeni (bez obzira na protivljenje) istog dana po povratku kući završio kod lekara i sa injekcijom protiv tetanusa.

Unutrašnjost tvrdjave deluje još novije.

Ne ulazimo u muzej već vreme koristimo za šetnju po parku i fotografisanje sa statuom Skenderbega.

Sat-dva za posetu Kroji je sasvim dovoljno. Vraćamo se živopisnim putem kroz šumu.

Posle ručka u hvaljenom restoranu "Puri" i kafice u centru nama već omiljenog Skadra brzo smo na crnogorskoj granici. Tu se crnogorski policajac sa albanskim naglaskom ne baš ljubazno interesuje šta to ima Albanija, a nema Crna Gora. Odgovaram kratko i neljubazno.

Kakvi su utisci sa ovog putovanja? Svakako iznad očekivanja. Pre svega su nas iznenadili izuzetno ljubazni domaćini. Vidi se da zemlja napreduje. Novo i staro se stalno smenjuje. Zbog toga je uočljiv urbanistički haos. Situacije u kojima su velelepne vile okružene udžericama nisu retke. Kad je istorija u pitanju sva zemlja je u znaku dvojice ljudi: Skenderbega i Envera Hodze. Prvi je pozitivni junak, a drugi negativni. U svakom slučaju dobili smo još jednu zanimljivu destinaciju za letovanje koja je relativno blizu.

                                                                                                                         K R A J