Albanija - zemlja mercedesa, bunkera i ljubaznih ljudi - II deo

Obilazak bunkera, boravak u njemu i upoznavanje sa tim delom Albanske istorije, a sa kojim se Albanci ne ponose, ostavlja jak utisak. Pod tim utiskom napuštamo Tiranu i to u suprotnom pravcu u odnosu na onaj u koji smo u nju došli. Idemo ka Elbasanu, takodje jednom od većih albanskih gradova. Znatan deo puta Tirana - Elbasan je u profilu auto-puta. Ispred Elbasana skrećemo desno, pa preko nekog brda dolazimo do auto puta Drač - Valona na kome se putarina ne plaća. Na nekih dvadesetak kilometara ispred Valone se isključujemo sa auto-puta i odličnim magistralnim putem nastavljamo ka Sarandi.

Popodnevni sati već uveliko otkucavaju, a naši stomaci traže hranu. Biramo restorane pored puta: ovaj baš nema neki ambijent, ovaj ima ali je parking ispred poluprazan što znači da hrana nije neka, ovaj ima i ambijent i pun parking ali je previše blizu puta, ovaj nema pogled, hajde da nadjemo neki da gleda na reku i jezero ispod.... I u takvom razmišljanju, kao što to i obično biva, a na samom počeku novog puta ka Sarandi, ulazimo u neki restorančić koji je nekoliko njih iz ne znam kojih razloga na Googlu ishvalilo. Pored nas u njemu dva lokalca ispijaju pivo. Konobar tumara tamo - vamo kao da je ne znam kakva gužva,  a nikako da nas usluži. Kad se i to dogodi i kad izaberemo "domaću hranu", tj, punjene paprike i sarmice, konobar nam saopštava da imaju probleme sa vodom, a što znači da nemamo gde ni ruke oprati. Srećom ima leka, tj. ženski deo ekipe uvek nosi vlažne maramice. Kad hrana konačno stigne neveselo zaključujemo da su punjene paprike punjene isključivo pirinčem i da mesa nema ni u tragovima, a da sarmice imaju toliko mirodjije da nisu jestive. Jedino je pivo valjalo. A račun kao da smo na obali mora. Naravoučenije, ubuduće bez velikog biranja i traženja dlake u jajetu. Ako se prvi restoran na koji naidjemo ne svidi, drugi bi trebalo, a treći mora. Srećom ostalo je neko pecivo iz Tirane.

Isto tako srećom, i Saranda je blizu. Novi put koji je otvoren 2022. godine i koji karakteriše dugačak tunel umnogome olakšava i ubrzava dolazak do ovog grada. Izbegavaju se serpentine kojima vodi stari put. 

Pronalazimo i hotel u kome ćemo biti smešteni. Kažem pronalazimo, jer u recenzijama gosti su se žalili da je isti teško pronaći i da navigacije totalno zbunjuju. Nekih poslednjih 20-30 metara pre hotelskog "parkinga" put je kombinacija popucalog asfalta, makadama i kratera. I još je uzbrdo. Naravno da je svaki sledeći dolazak do parkinga bio lakši jer se u  strahu brzo nauči izbegavati udarne rupčage. 

Saranda je sva u brdu. Odmah nakon plaže kreće uspon koji je daleko od blagog. Kako nam vlasnik hotela ispriča, hotel je u nekom sedmom redu ulica od plaže. Ni odlazak do šetališta zbog aktivnosti kočenja nogama, nije lak, a kamoli povratak. Sobe su daleko od komfora koji nam nude apartmani, ali je bar pogled sa terase hotela (na kojoj se služi doručak i koju smo koristili i za večernje sedeljke) divan. Ceo grad se vidi kao na dlanu, a odličan pogled je i na obližnji Krf.

Šetalište u Sarandi... Pa, ništa spektakularno. Već toliko puta vidjeno u mnogim gradovima na obali mora. Nije ni loše. Široko je, lepo uredjeno, dužine negde oko 15-20 minuta laganog hoda. Ali, s obzirom na konfiguraciju terena, sem po njemu u Sarandi nemate gde ni prošetati.

A cene na šetalištu kao na Zlatiboru za Novu godinu. Video sam i pljeskavice od 8 evra, kuglu sladoleda od 3... Albanija je postala popularna turistička destinacija u velikoj meri i zbog niskih cena. Plašim se da ako se cene iz Sarande prošire po celoj zemlji uzlazna linija turizma će sasvim sigurno postati silazna. Sećam se da je neko negde poredio Kipar sa Albanijom. Naime, kada su pre svih Britanci otkrili čari Kipra i počeli masovno da ga posećuju, Kiprani nisu krenuli sa velikim poskupljenjima i zato je Kipar i danas to što jeste, a Albanija može da se pretvori u suprotnost.

Staro dobro pravilo koje pominjem više puta je otkriti mesto koje koriste lokalci jer većina njih sigurno neće preživeti sa pljeskavicama od 8 evra. Mi smo takvo mesto pronašli upravo u onoj strmoj ulici koja vodi do našeg hotela. Fantastične velike pice po ceni od 8 evra i sočni i veliki arapski sendviči upola jeftiniji, a ta picerija nam je dobro koristila i za odmor pri povratku na konačište. Inače, svuda u Albaniji su pice odlične, valjda i zbog velikog uticaja Italije na ove krajeve. Podrazumeva se da se pice peku u pećima na drva, tako da je kora tanka i hrskava a na njoj su sočne naslage svega i svačega.

A sada o onome zbog čega se i dolazi u Sarandu - plažama. Najbolje su plaže izmedju Sarande i Ksamila i to: Shpella e Pellumbave ili u prevodu Ogledalo I susedna Pulebardha beach. Do njih iz Sarande možete doći bližim ali sporijim putem uz more, ili novoizgrađenom obilaznicom oko Sarande, a sve zavisi od toga gde ste u gradu smešteni. Nama je obilaznica bila pogodnija opcija i nakon petnaestak minuta vožnje bili smo na plažama. Vožnja bi bila i kraća da se do parkinga ispred Ogledala stiže boljim putem. Naime poslednjih par stotina metara put je vrlo loš makadam, ali makar parking mesta ima dovoljno.

A Ogledalo čista poezija. Boja mora koja se može videti samo na grčkim jonskim ostrvima i delimično u Pargi. Kupati se i zaroniti u takvom plavetnilu je nezaboravan doživljaj. Popodne, a na radost onih koji u tome uživaju, mogu biti i veći talasi. Biti dobar plivač u takvom okruženju se podrazumeva.

Da biste došli do druge plaže Pulebardha beach potrebno je kroz more zaobići stenu izmedju dve plaže (u toj aktivnosti vam je voda do pojasa) ili doći na parking iznad te plaže i spustiti se niz prilično klimave i nesigurne stepenice. Na ovoj plaži, verovatno zbog toga što je nepristupačnija, je manja gužva i mirnije je.

Iza obe plaže se nalaze restorani gde možete popiti kafu (nikakako espreso sa mlekom koji je očajan) ili ručati po ne baš niskim cenama, a pogled je divan.

Na brdu koje deli ove dve plaže se naravno nalazi bunker koji osmatra Krf. Nešto nisam siguran da bi ovaj i njemu slični bunkeri odbranili zemlju u slučaju neke morske invazije, ali se izgleda tako verovalo.

Sem navedena dva restorana (u kojima se voda donosi u buradima) u blizini nema drugih restorana, ali za manje od 10 minuta vožnje stiže se na periferiju Sarande gde su restorani poredjani jedan do drugog. Pre, u toku i posle ručka prija hladno ukusno albansko pivo.

Od Sarande do Ksamila ima samo 14 km. Ksamil je poznat kao albanski Maldivi. Plaže su rasporedjene u velikom broju uvala. Medjutim, Ksamil je postao toliko popularan da je u njemu ogromna gužva i izgubio se taj šarm koje su te uvale nekad imale. Mi smo bili na jednoj od tih plaža.

Ksamil nema šetalište uz more, centar je prilično neuredjen, ali bar ima mnogo restorana sa raznom ponudom - od morskih plodova, preko pečenja do pica i brze hrane.

Po preporuci simpatičnog para koga smo upoznali na Ogledalu i sa kojim smo se družili na ovom letovanju bili smo još i na plaži Gjiri koja se nalazi na izlasku iz Sarande, u suprotnom smeru od Ksamila. Radi ugodjaja, na plažu i u plićak je dovežen pesak, ali zbog oštrog kamenja treba voditi računa ako se malo odmakne. Na ovoj plaži možete "uhvatiti" i prirodni hlad. 

Na izvikanim fensi plažama poput Manga i sličnih nismo bili. Za vreme boravka na jugu Albanije smo maksimalno uživali u moru i navedenim plažama. Jedina zamerka je cena ležaljki. Ako nadjete par istih za 15 e dobro ste prošli. Cena se kreće i do 25-30 e za dve ležaljke i suncobran. Posle podne, a negde već posle 14-15 h, vam niko ne prilazi da naplati korišćenje plažnog mobilijara. Na plažama uglavnom nema mesta da postavite svoj suncobran.

Nakon šest dana krećemo dalje. Utisak je da je Saranda nekako nedovršena. Neki delovi grada su uredjeni poput Azurne obale, a već nekoliko desetina metara dalje je neka ruina, gradjevina koja je započeta pa ostavljena u korovu, rupe na putu... Plažama se nema šta prigovoriti.

Napuštamo Sarandu, ali ne putem kojim smo došli, već krećemo u pravcu pomenutih serpentina. Dva su razloga za to. Prvi je prirodni fenomen nazvan Plavo oko. Naime, radi se o izvoru kristalno čiste, tirkizne vode. Istražen je do dubine od 50 metara dokle su ronioci mogli doći. Koliko je još dubok ne zna se. Dovoljno za narodne priče da voda dospeva iz središta Zemlje. Kažu da ako se baci kamen voda ga vrati na površinu. To objašnjava činjenica da na ovom mestu izvire čak 11 kubika vode u sekundi.

Na 25 kilometara od Sarande, odmah uz put, se nalaze uredjeni parkinzi. Odatle do Plavog oka ima 2-3 kilometra staze kroz šumu. Prvo se prelazi preko brane sa koje je pruža lep pogled na jezero i planinu.

Staza jeste kroz šumu, ali je prilično široka i na njoj nema prirodnog hlada što šetnju po vrućini čini ne baš prijatnom. Prepodnevni su časovi tako da kolone ljudi idu uglavnom u jednom pravcu. Nakon pola sata šetnje stižemo u prirodni raj, prelazimo drveni mostić ispod koga teče kristalno čista rečica.

A onda dolazimo do drvene platforme iznad izvora. Na njoj je gužva, tako da doći u prvi red radi slikanja zahteva strpljenje. Ispod nas je to čuo prirode. Naziv Blue Eye mu sasvim pristaje.

Posmatramo izvor sa svih strana: sa platforme, iz šume iznad, ispod platforme, sa mostića... Iako je kupanje zabranjeno, neki ljudi nizvodno, uz cvoktanje i vrisku, po svaku cenu žele ući u ledenu vodu. U čemu je čar toga nikad mi neće biti jasno. Mi smo ipak odabrali osveženje na terasi restorana uz reku.

                                                                                      N a s t a v i ć e   se.....