Za vreme mog detinjstva (osamdesetih godina prošlog veka) Albanija, iako susedna zemlja, bila je u svakom smislu mnogo daleko. Da me je neko pitao odgovorio bih da više verujem da ću u svom životu pre otići na Mesec, nego u Albaniju. U kasnijem periodu o Albaniji se diskutovalo i razmišljalo isključivo u političkom kontekstu. Od pre nekih desetak godina najpre stidljivo, kroz priče i iskustva pojedinaca, pa sve više i masovnije ova zemlja je bila tema razgovora o turističkim destinacijama. Čak i tada nije mi bila na spisku oblasti koje planiram posetiti. O Albaniji sam počeo razmišljati godinu, dve pred ovo putovanje.
Ono što je Albaniju preporučivalo su lepota mora, blizina i cene. Takodje, niko ko se vratio iz ove zemlje nije rekao da je imao bilo kakvo loše iskustvo. Napred navedeno je uglavnom tačno. Jedino me Albanija razuverila u smislu da je to izuzetno jeftina destinacija. Specifično je da lek jača u odnosu na evro. Godine 2022 se za evro dobijalo 118 leka, a ove 2023 se dobija 100. To, uz inflaciju koja u celom svetu buja, čini da Albanija cenovno nije kao pre nekoliko godina. Primera radi cene u Sarandi su na nivou cena u centru Beograda ili Zlatibora, a u većim gradovima - Tirani, Skadru, Valoni su na nivou prosečnih cena u Srbiji. Albanija svakako nije skupa destinacija, ali nije ni iz priče "šta se sve može za 10 evra...".
Iz Srbije se do Albanije može stići preko Crne Gore, Kosova ili Makedonije i Grčke, zavisno ko odakle kreće i koja destinacija je cilj putovanja. Mi krećemo dobro poznatim putem ka Crnoj Gori. Ispostavilo se da je na ovom putovanju najlošija deonica puta oko srpsko-crnogorske granice, zapravo deonica Prijepolje - Bijelo Polje. Srećom tu granicu, a i sve ostale u oba smera, brzo prolazimo, što je svakako osveženje posle prošlogodišnjeg višesatnog čekanja na bugarskoj i turskoj granici.
Odmah nakon prolaska Mojkovca prvi (a na sreću i jedini) problem. Guma na brisaču šoveršajbne se odlepljuje, tako da je isti neupotrebljiv. Ovo ne bi bio neki veliki problem da se nebo nije toliko natmurilo da je očito da nam predstoji nevreme. Okrećem kola ka Mojkovcu i na prvoj benzinskoj pumi kupujem novi brisač, ali ni ja, ni pumpadžija, ni slučajni prolaznici ga ne umemo montirati. Preporučuju nam jednog majstora "odmah tu ilza crkve" . Brzo ga pronalazim uz prve kapi kiše. Majstor metlicu brisača namešta za manje od minut, ne želi ništa da uzme za rad, a ja ga jurim i ubedjujem da prihvati bar bilo koliku čast. Trkom se vraćam u kola jer kiša počinje ozbiljnije da pada i sa olakšanjem krećemo u pravcu Podgorice. Provala oblaka je tolika da ni ovaj novi brisač ne može da postigne svoju funkciju, a kamoli...
U takvom nevremenu dolazimo do Kolašina i prvi put krećemo ka novom auto-putu. Od Kolašina do Mateševa, tj. početka auto puta ima oko 10 km. Na toj deonici su radovi, subota je pre podne, početak sezone, pa samim tim i gužva. Uz to, toliko se stamilo da uopšte ne liči da će uskoro podne. Svestan sam da mi je bilo bolje da sam išao starim putem kroz kanjon Morače. Ovih desetak kilometara u režimu vožnje kreni-stani prevaljujem za punih 50 minuta, dok ostali saputnici bezbrižno spavaju.
Napokon se pojavljuje auto-put nazvan po princezi Kseniji za koju kažu da je bila prva žena vozač u Evropi. Deonica do Podgorice duga je 40 km i bila je veoma zahtevna za izgradnju jer je uglavnom sastavljena od tunela i mostova. Na ovom auto-putu baš nisam uživao u vožnji jer kreće takav pljusak koji sam doživeo samo vozeći u dva navrata na deonici Plovdiv - Sofija. U jednom momentu vidim da je bar 80% vozača zauzelo zaustavnu traku i tu parkiralo svoja vozila čekajući da ovaj potop prodje. Žena predlaže da i mi stanemo, ali ne, mi imamo novi brisač! Usporavam i nakon minut-dva ulazimo u dugački tunel. Na izlasku iz tunela druga situacija. Kiša i dalje pada, pre bih rekao prokapljuje, a nebo je samo sivo (ne više onako crno) i u takvim prilikama silazimo do Podgorice. Tu točim gorivo "do vrha" jer je u Crnoj Gori cena istog prilično niža nego i u Srbiji i u Albaniji.
Na kraju obilaznice oko Podgorice postoje dva smera. Desno se ide ka crnogorskom primorju, a levo ka nasoj destinaciji. Novim bulevarom dolazimo do Tuzija, pa uz Skadarsko jezero (voda se uglavnom i ne vidi od rastinja) stižemo do granice. Ispred nas je samo nekoliko vozila iako sam čitao da mnogi Podgoričani vikendom idu u Skadar u nabavku i na ručak, ali ih je valjda ovo nevreme ovog dana odvratilo od toga.
Na samom ulazu u Albaniju ne vidim nijedan bunker, a očekivao sam da ih ugledam jer ih je u ovoj zemlji za vreme komunista i njihovog šefa Envera Hodže izgrađeno oko 750.000. No, o bunkerima nešto kasnije. Ono što u nedostatku bunkera zapažam je da velika većina kuća ima nove fasade. Verovatno se radilo o nekom državnom projektu subvencija za energetsku efikasnost. Albanija svakako grabi krupnim koracima napred.
Brzo stiženo do prvog cilja putovanja, grada Skadra, koji je od granice udaljen samo oko 50 km. Skadar je osnovan od strane Ilira u IV veku pre nove ere na jugoistočnoj obali Skadarskog jezera. Nalazi se na mestu gde se sastaju Drim i Bojana, a od Jadranskog mora je udaljen oko 20 km. Danas u Skadru živi 100.000 stanovnika.
Dve najveće istorijske atrakcije ovog grada i njegove bliže okoline su tvrđava Rozafa koja je stara preko dve hiljade godina i sa koje kažu da se pruža nezaboravan pogled na jezero i Bojanu, a koja je nama poznata i iz čuvene narodne pesme "Zidanje Skadra na Bojani" i rimski most Mes. Nijednu od ove dve znamenitosti nismo posetili jer je plan da se prvog dana boravka u Albaniji upoznamo sa načinom života tamošnjeg stanovništva, duhom njihovih gradova i kuhinjom.
Krenuli smo od upoznavanja kuhinje. Restoran "Puri". Toliko nas je isti oduševio da sam ga preporučivao svakome ko mi je rekao da ide u Albaniju preko Skadra. Izuzetna usluga, ukusna hrana i niske cene. U njemu nismo jeli baš albanske specijalitete, ali jesmo punjene pljeskavice i bifteke koji sa svim prilozima koštaju od 6 do 8 evra.
Svaka šetnja u Skadru počinje od tamošnje pešačke zone. Nekoliko uskih uličice okružuju stare kuće sad adaptirane u prodavnice i ugostiteljske objekte. Podseća na Baš-čaršiju. Međutim, naša šetnja ovog dana završava skoro pre nego što je počela. Nebo je ponovo crno, ali ne zato što pada mrak, već zbog toga što se sprema nova oluja. Potop ponovo kreće. Kiša toliko pada da smo se sa drugim prolaznicima sabili ispod jedne tende odakle ne možemo ni nos da pomolimo. Odlazak do kafića preko puta je nemoguća misija jer ulicama teku Bojana i Drim zajedno. Tu čekamo skoro sat. Kad je kiša malo uminula mokrih nogu nekako dospevamo u naš iznajmljeni stan. Dajem sebi zadatak da ću odmoriti sat, dva i onda krenuti u upoznavanje Skadra u subotu uveče. Saopštavam taj plan i ostalim saputnicima i javlja se par dobrovoljaca za tu avanturu. Medjutim, nakon sat, dva, tri se budim i u sekundi donosim odluku da nastavim da spavam. Primećujem i da poimenuti dobrovoljci uveliko hrču. Nije mi se desilo da prvi dan na nekom putovanju provedem spavajući u ovolikoj meri, ali smo se bar pošteno naodmarali.
Nakon skoro 12 sati spavanja budim se u našem udobnom stanu. Naime, svi stanovi u kojima smo u Alabaniji boravili su bili prilično udobni, skockani, sa novim nameštajem. Očito turizam uzima ozbiljan zalet. Cene iznajmljivanja su oko 50 evra po danu za nas pet što podrazumeva da su stanovi, uz maksimalnu udobnost, imali bar 70-80 kvadrata.
Napolju je divno sunčano jutro. Kiša koja nas je prethodni dan bitno ometala na putovanju je prošlost. Deci je izgleda spavanja malo, pa mumlajući odbijaju predlog za jutarnju šetnju u koju idemo supruga i ja.
Krećemo jednim zanimljivim zelenim bulevarom.
Onda skećemo u park u kojem dominira spomenik žrtvama komunizma, a kakvih spomenika u Albaniji ima dosta.
Sledi jedna aleja, pa kafa u kafani koja podseća na nekadašnje gradske kafane naših gradova, dakle one izgradjene na najlepšim mestima i sa prirodnim hladom.
Nakon po dve kafice idemo u miran obilaz skadraske Baš-čaršije.
Setnja od sat vremena je dovoljna da se obiđe širi centar ovog grada. Sledi budjenje dece (jedan od najtežih poslova na letovanju), pa odlazak u "Puri" na doručak. Narčujemo kombinaciju engleskog doručka i uštipaka. Donose nam uštipke sa domaćim džemom koji više liči na naše slatko. Malo smo iznenadjeni jer smo očekivali uštipke sa sirom i kajmakom, ali u Albaniji je izgleda običaj da se isti konzumiraju u slatkoj varijanti. Bar smo nešto naučili.
Ne žurimo iz Skadra. Da li zbog opuštene atmosfere, odmorni nakon 12 sati spavanja ili zbog duha ovog grada i njegovih kulinarskih ukusa ne znam. Ali bliži se podne, a naša sledeća destinacija je prestonica Tirana. Dogovaramo se da i u povratku svratimo u Skadar i krećemo dalje.
Do Tirane ima svega 100 km. Prelazimo most preko zelene Bojane, pa običnim magistralnim putem u nedeljno podne hitamo dalje. Primećujem niz zanimljivih restorana pored puta u zgradama nalik na dvorce.
U Tirani živi oko pola miliona ljudi, a grad se prostire na istoj površini kao Beograd, što samo po sebi isključuje prevelike gužve. Preko prostranih bulevara, pa kroz uličice nalik na sokake pronalazimo naš smeštaj. Domaćini - mladi bračni par nas dočekuju na kapiji. Renovirali su prizemnu kuću njegovih babe i dede. Ona je završila dizajn u Parizu i to znanje je iskoristila da veliki dvevni boravak uredi u starom albanskom stilu. Zanimljivo.
Na samo stotinak metara od kuće je jedan od centralnih bulevara - Kavaja, koji vodi pravo na Skenderbergov trg - srce Tirane. Edi Rama, sadašnji predsednik Albanije, je kao gradonačelnik Tirane 2004. godine poneo titulu najboljeg gradonačelnika na svetu. Jedna od njegovih centralnih aktivnosti je bila obnova starih fasada novim u raznim jarkim tonovima. Tako je došlo do promene sive socrealističke arhitekture u onu živopisnih boja. Rezultati tog rada su vidljivi dok šetamo ovim bulevarom.
Tirana se razvija i gradi. Medjutim, prilikom gradnje se vodilo računa i o spomenicima iz antičkog doba.
Skenderbergov trg je prostrani plato koji je renoviran 2010. godine od strane Kuvajta. Trg okružuju zgrade u italijanskom, komunističkom i savremenom stilu. Ove poslednje su najupečatljivije.
Na brojinim slikama iz komunističke Albanije prisutna je bila zgrada Nacionalnog muzeja sa prepoznatljivim muralom.
Na drugoj strani trga je spomenik najpozatijem nacionalnom junaku Skenderbergu.
U blizini trga je bunker koji je pretvoren u muzej. Kraj je radnog vremena i u njega ne možemo ući sem u predvorje gde dominiraju slike žrtava komunističkog terora.
Posle Skenderberga najpoznatija ličnost Albanije je svakako Enver Hodža. Za vreme njegove komunističke vladavine Albanija je pretvorena u jednu od najzatvorenijih zemalja sveta. Njegova cerka, inače arhitekta, je u centru Tirane projektovala piramidu namenjenu da bude grobnica diktatora. Piramida je kao najskuplja gradjevina u komunističkoj Albaniji i izgradjena, ali Hodža nakon smrti nije položen u nju, već je ukopan na groblje Albanskih boraca, a 1991. godine su odlukom državnih vlasti njegovi posmrtni ostaci prebačeni u selo Šar. Piramida je dugo vremena propadala, ali su se onda vlasti dosetile da je obnove i tako postane jedna od turističkih atrakcija. Uz stepenice uz zidove piramide može se popeti na njeh vrh.
Sa vrha se pruža pogled od 360 stepeni na celu Tiranu.
U centru Tirane se nalazi i velelepni Saborni hram Vaskrsenja Hristovog koji je izgradjen izmedju 2004. i 2012 godine i danas predstavlja jednu od najvećih pravoslavnih bogomolja na svetu.
Inače, Albanci kao narod ne pripadaju samo jednoj veri. Gde je uticaj Turske bio najveći tu preovladavaju muslimani, uz granicu sa Grčkom su pravoslavci, a gde je bio najveći uticaj Vatikana, pre svega u primorskom delu, katolitizam je najistaknutiji. Danas u Albaniji živi oko 39% muslimana, 22% pravoslavaca i 13 % katolika. Ostalo su ateisti što je u znatnoj meri i posledica delovanja komunizma za vreme koga se intezivno propagirao ateizam.
Šetnju nastavljamo do četvrti Blloku, najelitnije četvrti Tirane. Danas se tu nalaze broji restorani, kafići, picerije... Za vreme vladavine komunista ova četvrt je bila namenjenena njihovim funkcionerima i estlablišmentu. Kažu da su se samo ovde mogle kupiti farmerke i ostala proizvodi sa omraženog zapada. Tu su mogli pazariti samo stanovnici ove oblasti, a običnim smrtnicima ulaz u četvrt nije bio dozvoljen. Na to su ih podsećali bunkeri koji okružuju četvrt.
U Blloku ima i mnogo običnih zgrada namenjenih komunističkoj administraciji i članovima njihovih porodica kojima je vrhunac počasti i uspeha u životu bio da na ovom mestu imaju stan.
Prolazimo pored nekog stadiona što u meni budi asocijacije na osamdesete godine prošlog veka i poraz Partizana od izvesnog Fljamurtarija, a na zaprepašćenje i poniženje cele Juge.
Ponovo izbijamo u bulevar Kavaja. Tu ima dosta lokala u kojima se prodaje ukusan roštilj po povoljnim cenama. Naručujemo pljeskavice i iste i dobijamo, ali bez lepinja i priloga. Saznajemo da se lepinje moraju posebno naručiti. Pljeskavice su mnogo ukusnije od hrane u nekom kao etno restoranu u centru Tirane gde smo prethodno kao ručali, a uz to su i višestruko jeftinije. Još jedna pouka da se u centru gradova, na turističkim destinacijama, ne može kvalitetno i povoljno jesti.
Prosle prespavane noći u etno kući, žena i ja idemo na kafu u obližnji kafić. I u Albaniji postoji ritual jutarnjeg ispijanja kafa. Kafići duž Kavaja St. su puni, a kafa je jeftinija nego kod nas. Cena espresa je u proseku oko evro. Ono što mi se posebno svidelo su zelenilo na njihovim ulicama i lepo uredjene bašte kafića.
Pakujemo se i napuštamo našu kućicu, ali ne i Tiranu.
Već sam naveo da je Albanija zemlja bunkera. Ovde ih je bilo oko 700.000. Praktično je svaka porodica bila u obavezi da sagradi po jedan bunker koji bi poslužio u borbi protiv imaginarnog neprijatelja. Kažu da su po naredjenju Enver Hodze u bunkere zatvarani njihovi arhitekte i graditelji, a onda se na bunker pucalo iz svih artiljerijskih oružja i isti su napadani i tenkovima. Ako arhitekta i graditelj prežive, posao su mogli nastaviti.
Centralni bunker predvidjen za zaštitu komunističkog rukovodstva od nuklernog i sveg ostalog oružja se nalazi na periferiji Tirane i danas je pretvoren u muzej. Idemo tamo.
Bunker ima više od 100 prostorija i njegova izgradnja je sigurno bila basnoslovno skupa. U tim prostorijama je postavljena muzejska postavka koja vas vodi kroz istoriju Albanije, od njenog nastanka pa na dalje. Naravno da je centralni deo posvećen komunizmu jer je tada ova gradjevina i nastala.
Pošto slika govori više od 1000 reči, ovaj bunker ću opisati kroz slike.
Odmah blizu ulaza se nalazi "apartman" namenjen Enver Hodži i njegovoj supruzi Nedžmiji koju su zvali poslednjom kraljicom komunizma. Oni su u njemu prespavali samo jednu noć, verovatno za vreme neke vežbe. U sobici za stražare se nalazi i telefon koji se slobodno može koristiti, a kada podignite slušalicu čujete zapovedni Hodžin glas.
U neposrednoj blizini se nalaze i smestajni kapaciteti za ostale visoke partijske i državne funkcionere i za komandni kadar armije.
U nekim prostorijama su prikazani i načini mučenja nepuslušnih.
U središnjem delu bunkera su menza i svečana sala.
Postoji i prikaz prosečnog stana iz tog doba. Inače, postojali su parni i neparni stanovi. U jednima su živele "obične" porodice, a u drugima porodice saradnici tajne službe "Sigurimi" zaduženi za svog prvog komšiju. Praktično je svaka porodica imala porodicu tutora. Za nabavku televizora je bilo potrebno odobrenje vlade.
U prodavnicama su se mogle pazariti osnovne životne namirnice.
Šetnja bunkerom se završava sa jako osvetljenom "prostorijom sa hiljadu ogledala" koja simbolizuje osećanja naroda posle pada komunizma. Zanimljivo da je Enver Hodža bio jedan od retkih dikratora koji je (početkom osamdesetih godina) otišao u penziju i presto prepustio Ramizu Aliji koji je vladao do prvih višestranačkih izbora 1990. godine. Hodza je umro 1985.
Obilazak ovog bunkera je svakako nezaboravan doživljaj i ko god boravi u Tirani ne bi ga smeo propustiti. Mi smo praktično bez pauze obilazeći prostorije u njemu proveli oko 2 sata.
N a s t a v i ć e s e......
Коментари
Постави коментар