Ne volim da na jednom mestu budem veći broj dana (sem ako se ne radi o nekoj metropoli). Medjutim, Krf ima mnogo toga da ponudi tako da devet dana na ostrvu mi nije bilo previše. Niti jednog momenta nisam bio u dilemi gde krenuti, šta videti, niti imao osećaj da smo sve vredno pažnje već obišli.
Na kopno krećemo rano ujutru. Uz prve sunčeve zrake bacamo još jedan pogled na grad Krf. Trajekt se udaljava od ostrva.
Od Igumenice krećemo istim auto-putem kojim smo došli, naravno u drugom smeru, ali vrlo kratko se vozimo ovom stradom i mislim već na prvom isključenju skrećemo ka Pargi. Od Igumenice do Parge ima samo 45 kilometara.
Smeštaj sam pronašao u mestu Agia Kiriaki, na 10 minuta vožnje od Parge. Bili smo smešteni u dvorišnoj kućici koja me podsećala na preuređenu letnju kuhinju. Sto i stolice ipred kućice, a pored njih kola parkirana u hladovini. Uz kućicu boks sa vrlo pitomim psom, a ispred mali vrt. Reklo bi se prava seoska idila, a ne boravak na moru.
Na samo 500 metara od naše kućice je plaža Liknos. Reč je o lepoj uvali sa šljunkovitom plažom. Ono što mi je skrenulo pažnju je boja vode koja je karakterističnija za ostrva nego za kopneni deo. Inače ovaj potez Parga - Sivota je poznat po izuzetnim plažama. Na plaži iznenadjujuće mali broj ljudi. Idealni uslovi za prijatno opuštajuće popodne.
Pargu nazivaju rajskim mestom na Jonskoj obali. Prepoznatljiva je po kućama sa šarenim fasadama smeštenim uz brdo koje izgledaju kao da se oslanjaju jedna na drugu.
Posle dugotrajnog traženja parkinga i pronalaska istog uz samu magistralu na kojoj su kola parkirana sa obe strane i probijanja kroz reku turista nekako dolazimo do šetališta. Gužva je ogromna, a srpski jezik se čuje na sve strane. Očigledno da su se izgradnjom Egnatia Odosa naši turisti sa Olimpijske regije spuštili južnije, u svakako lepše krajeve. Dolazimo i do tvrdjave iz XI veka i penjemo se na nju. Odozgo se pruža pogled na Pargu noću. Za onog ko uspe šta videti od mnoštva drugih turista pogled je svakako divan. Sa svojih 2 metra visine bio sam te sreće.
Parga je svakako lepa, pogotovo van sezone. Nas je toliko smorila gužva u njoj da joj se više nismo vraćali. Sledeće dve večeri smo provodili ispred naše kućice. Ne mogu da kažem u tišini jer je poslednja noć bila burna, ali o tome kasnije. Sa druge strane tvrdjave u Pargi se nalazi plaža Valtos. Do nje se iz Parge može doći i peške preko tvrdjave. Plaža je dugačka oko kilometar, šljunkovita je, urbanizovana. Mi smo kola parkirali odmah iznad plaže.
Na plaži je, kao i svuda u Pargi, velika gužva. Ni ulaz i izlaz iz vode zbog krupnih kamenčića nije bio baš najprijatniji. Nakon pola sata odlučujemo da promenimo plažu. Na 9 km od Parge je Sarakino plaža, za mnoge i najlepša plaža ovog dela Grčke. Odlučujemo se da odemo tamo. U tom momentu nisam ni bio svestan da kreće moja najveća vozačka avantura.
Od Valtosa vraćamo se na magistralu koja povezuje Pargu i Sivotu, pa nas ubrzo navigacija usmerava levo. Kreće dobar makadamski put. Znao sam da je put do ove plaže krivudav i uzak, ali sam ipak očekivao asfalt. Prolazimo kroz maslinjake. Počinje spuštanje ka moru. Put postaje sve lošiji. U trenutku postajem svestan da je ovaj put izazov i za terenska vozila, a kamoli za moj spušteni Reno. Nazad ne mogu jer bi vožnja u rikverc bila ravna samoubistvu. Spuštam se polako dole, pa šta bude. Naravno da ovo nije pravi put za Sarakino. Ono mesto gde sam postao svestan da sam u problemu je u odnosu na deo "puta" na koji nailazim avionska pista. Ispred mene je Fiat skopske registracije. Pored njega stoje mladić i dve devojke. Većaju šta da rade. I njih je navigacija poslala u ove katakombe. Izlazimo i mi iz kola. I nama i njima je bilo olakšanje što nismo sami. Sa tim mladićem se dogovaram da prvo ja njega navodim tako da točkovima naizlazi na stene koje vire, da se ne bi desilo da te stene budu ispod vozila jer bi to bio kraj putovanja. Zaključujem da ovde ni šlep služba ne može da pridje. Nakon par stotina metara sve goreg puta ukazuje se spas - asfalt. Navodim mog sustradalnika i on se uspešno dokopava asfalta. Sad sam ja na redu. Kako sam prošao ovaj put ni sam ne znam, ali sam siguran da su me milimetri delili od nasukavanja na stene. Klima je radila na maksimumu, a ja sam bio skroz mokar. Izlazim iz kola da dodjem sebi i vidim putokaz "Pešačka staza za Pargu". Dakle došli smo pešačkom stazom! Spuštamo se po meni divnim asfaltom, koji realno nije baš u najboljem stanju, po kome, imam osećaj, kola prosto klize, Parkiramo tik uz plažu. Plaža je zaista lepa, sa kristalno čistom vodom. Kupanje u moru posle prethodnog preznojavanja je bilo pravo uživanje.
Nakon par sati kuliranja, kupanja i razgovora sa prijateljima Makedoncima krećemo ka našem smeštaju. Prolazimo pored mesta odakle počinje nama vrlo poznata pešačka staza i brzo stižemo u Agia Kiriaki. Veče provodimo na terasi i u krevetima.
Treći dan boravka u Epiru ću nazvati mitološkim. Cilj je obilazak reke Aheron. U mitologiji Aheron je poznata pod nazivom Stiks. Stiks je reka koja je bila granica izmedju zemlje i podzemnog sveta Hada. Reku Stiks čuve Flegije koji prenosi dušu sa jedne na drugu stranu. U nekim našim krajevima i dalje je prisutan paganski običaj da se pokojniku na svako oko stavi po dukat - da bi platili čamdžiju koji "prevozi" dušu preko Stiksa sa jedne na drugu obalu.
Ova reka je čuvena i po tome što je Tetida u njoj potapala svoga sina Ahila da bi ga učinila neranjivim. Ahila je celog uronila u reku držeći ga za desnu petu, tako da taj deo tela nije bio u vodi i Ahil je jedino na peti bio ranjiv. Ahil je i poginuo kada ga je Paris u bici za Troju pogodio strelom u petu. Na osnovu ove legende i u današnjoj medicini se tetiva koja povezuje petu naziva Ahilovom.
Izvor reke Aheron predstavlja oblast posebne prirode i lepote i nalazi se blizu sela Gliki. Do njega stižemo za manje od pola sata od našeg boravišta. Da smo stigli postaje jasno po većem broju meštana koji nas usmeravaju sa svoje privatne parkinge. Medjutim, nastavljamo i dolazimo do velikog javnog parkinga koji se ne plaća. Parking je zemljani, u hladu velikog drveća, a zauzetnost istog nije bila 10%.
Aheron je dugačak 52 km. Iako reka protiče tik uz parking mi idemo par stotina metara stazom kroz gustu šumu i dolazimo do medju turistima popularnog kanjona. Karakteristično je da je temperatura vode Aherona 7 stepeni i to cele godine, i zimi i leti. Strani turisti su bili dobro pripremljeni za šetnju kanjonom tako da svako od nih uredno iz ranca vadi patike za vodu. Mi ih nemamo već bosi ulazimo. Reka je plitka, voda nije ni do kolena, a nakon par minuta zbog niske temperature vode stopala počinju da bride. Čizma glavu čuva, pa ako je nogama toplo onda je i celom telu, i obrnuto - imam utisak da ako bi spoljna temperatura bila i 50 stepeni stojeći u Aheronu ne bi je ni osetili. Ulazimo kratko u kanjon, kamenje postaje oštrije i klizavije. Vraćamo se. Dok stojimo na obali osećamo da stopala još uvek trnu.
U blizini Aherona je antičko svetilište Nekromantion, jedno od retkih posvećenih bogu Hadu i za koje se veruje da je ulaz u podzemni svet. Kažu da se u tunel, koji se završava zidom iza koga je podzemni svet, dolazi tako što se u zemlju silazi metalnim merdevinama. U tunelu je rasveta takva da podstiče osećaj horor filma. Takodje, kažu da čoveku koji u tunelu u nekom momentu ostane sam nije nimalo svejedno i da su mnogi grabili uz merdevine da se dočepaju ovozemaljskog sveta.
fotografija je pozajmljena sa interneta
Na parkingu Nekromantiona žena predlaže da idemo dalje, da ne izazivamo sudbinu. Iako nisam sujetan u momentu se sećam scena iz mnogih filmova u kojima nagrabuse oni koji se igraju sa sudbinom i - nastavljamo put. Pagansko verovanje je oćito još uvek jako.
Na ušću Aherona u Jonsko more nalazi se mestašce Amoudia sa prelepom uvalom sa peščanom plažom. Ulaz u more je postpen, a voda mlaka. Pravo zadovoljstvo posle ledenog Aherona.
A ušće reke u more je takodje zadovoljstvo za oči. Tu su poredjani jedan pored drugog riblji restorani. Ukus ribe u njima je možda i najbolji koji sam do sada probao.
I sledeća fotografija je pozajmljena sa interenta da bih bolje dočarao ovo rajsko mesto.
U kasnim poslepodnevnim satima stižemo u naš Agia Kiriaki. Na jedinoj ulici koja postoji u selu, a koja je ujedno i put koji vodi do Parge je gužva. Domaćini nam objašnjavaju da je danas dan tog mesta, da imamo sreće što smo baš danas tu i da će u Agiu Kiriaki doći cela Parga. Crkvena zvona oglašavaju se često, a naši domaćini na svako oglašavanje ustaju, okreću se prema crkvi i krste se. Da li je u Agia Kiriaki došla cela Parga ne znam, ali mi smo odlučili da veče provedemo u apartmanu i na terasi ispred.
Iz nekog restorana u blizini dopire živa muzika. Tu muziku bih opisao kao mešavinu gusli i sporih starogradskih pesama. Odlučujem da čitam knjigu jer mi je jasno da uz ovakve melodije neću moći zaspati. Računam fajront će biti u ponoć. Ponoć prolazi ali kreštanje iz usta soliste i pogotovo solitskinje se nastavlja. Nema veza izdržaću i do 1. Tačno u 1 muzika prestaje. Raspremam se i ležem. Planirali smo da kući krenemo oko 6. Dovoljno da budem odmoran za nekih 965 km vožnje. Ulazim u carstvo polusnova i sledi šok. Muzika je bila na pauzi, veselje se nastavlja. Čini mi se još glasnije. Sledeća stanka je bila oko pola 3. Nada da je to kraj umire poslednja. U iščekivanju šta će biti ne mogu da zaspim. Nakon desetak minuta muzika izlazi na bis i nastavlja do ispred 5 časova.
Puta od Parge do kuće se skoro i ne sećam. Nije teško pogoditi razlog.
KRAJ
.jpg)
Коментари
Постави коментар