Vizantion, Vizant, Konstantinopolj, Istanbul, medju Slovenima poznat i kao carski grad - Carigrad. Osnovan pre skoro 3000 godina na mestu na kome Bosfor povezuje Crno sa Mramornim morem, pa dalje sa Sredozemljem. Grad fascinantne istorije, grad sa kojim je vekovima bila povezana sudbina ovih prostora. Za mene najimpresiviniji grad na svetu. O Istanbulu kroz vekove se u ovom putopisu neću baviti jer za to treba mnogo više strana nego što sam planirao da pišem. Pre puta sam se o istoriji ovog grada savršeno upoznao čitajući knjigu Betni Hjuz "Istanbul: priča o tri grada".
Od nove prestonice Ankare do stare Istanbula je tačno 444 km. Auto put u svom najvećem delu ima po tri trake u svakom smeru. Iz četvoromilionske Ankare izlazili smo bar pola sata i to ne baš spore vožnje, Ubrzo nakon prolaska i poslednje periferije prestonice nailazi slabo naseljen kraj. Kreće uspon uz Anadolijske vrleti. U jednom momentu osećam da kola gube snagu. Pitam se neveselo o čemu li se radi, ali ne zadugo. Ubrzo pored puta stoji tabla koja obaveštava da se nalazimo na 1600 metara nadmorske visine. Na ovakvom širokom putu ovoliki uspon se ne primećuje. Očigledno je u pitanju neka vrsta optičke varke. Nakon tog planinskog vrha kreće spust. Što smo bliže Istanbulu odmarališta pored puta su sve češća. Zapravo radi se o pravim malim gradovima gde su pored benzinskih pumpi i restorani, kafići, prodavnice, pa i moteli. Na jednom takvom pravimo pauzu i to je jedina pauza koju smo imali na ovoj deonici. Bar smo se u jednom restoranu najeli, a da nismo bilo bi baš neprijatno. A zbog čega, o tome u nastavku.
Prolazimo mesto gde se mimoliaze dva puta: onaj kojim smo došli i uputili se ka mostu Osman Gazi i put za centar Istanbula. Navigacija pokazuje da se isključimo sa auto puta, a istovremeno obaveštava da do rezervisanog smeštaja, a koji je u neposrednoj blizini Zlatnog roga ima više od 60 km. Zbog toga je ne slušam i nastavljam auto putem. Navigaciju ingorišem i kod nekoliko narednih isključenja. Na 35 km do odredišta sam je ispoštovao i isključio se. Ulazimo u megapolis. Sa obe strane puta gusto naseljen grad, a navigacija pokazuje da je odredište na čak 33 km. Računao sam stižemo za sat, ali sam se prevario. Prolazimo moderne solitere Fenerbahčea, četvrti na Azijskoj strani. Bulevarima se upućujemo ka tunelu Evro-Azija koji ispod Bosfora povezuje dva kontinenta. Tunel je dužine 5 km a otvoren je u decembru 2016 godine. Iskopan je na 106 metara ispod nivoa mora, a njegova izgradnja je koštala 1,25 milijardi dolara. Katastrofičari kažu da će u slučaju većeg zemljotresa u Istanbulu prvi nastradati ovaj tunel. Za 5 minita ga prolazimo, zemljotresa nije bilo.
Ulazimo u stari evropski deo grada, četvrt Fatih. Sve ide po planu. Približavamo se smeštaju. Na manje od kilometar od cilja navigacija pokazuje da skrenemo desno. Skrećem desno, ali ne pod oštrim uglom u uličicu u koju sam trebao, već u susednu ulicu. A susedna ulica je bulevar koji ide paralelno sa Zlatnim rogom, a skoro je 17 časova, ponedeljak, saobraćajni kolaps. Zdrava logika mi nalaže da "hvatam" prvu uličicu desno, ali navigacije je uporna i traži da se vratimo. Ući u neku od traka koje vode iz suprotnog smera je težak zadatak i za iskusne vozače Istanbula, a kamoli za mene koji nikad do tada nisam vozio u gradu ovolike veličine (mada tolikog grada i nema u Evropi). Svakako se držim krajnje desne trake u nameri da skrenem udesno. Medjutim, u jednoj uličici su neki radovi i ista je zatvorena, u drugoj je istovar i mnoštvo vozila čeka a vozači sviraju, u trećoj opet neki problem. Za to vreme motociklisti se provlače izmedju retrovizora koji su tik jedan uz drugi. Pitam se kako je po zakonima fizike i logike to uopšte moguće. Pešaci u Turskoj nemaju nikakvo prvenstvo na pešačkim prelazima pa se i oni provlače i preskaču haube. Senzori pište na sve strane. Sve vreme mi se neko ozbiljno približavao. Haos, ali funkcioniše.
Ulazim u usku uličicu koja je deo najveće pijace na svetu. Pešaci, prodavci, motociklisti, retko koja kola (a i da naidju iz susednog smera ne znam gde bih se pomerio). Iz te ulice u druge se ne može ući bez manevrisanja nared-nazad. Krećem uzbrdo, u prvoj brzini naravno, pa desno, levo, obda nizbrdo. Kad sam ugledao bulevar iz koga sam se isključio sunce me je ogrejalo. Vračam se u njega. A da bi se uključio iz sporedne ulice čekajući prvenstvo prolaza dočekao bih i noć. Kako svi ostali tako i mali Mujo. Krenem iz sporedne uličice pa ako osetim da me onaj što ima prvenstvo neće propustiti zastanem, a ako se taj imalo koleba nastavljam. Ne bih baš želeo da mi očeše kola, ali vidim da ne bi ni on. Ne može se drugačije, Istanbul je to.
Odlučujem da ponovo ignorišem navigaciju. Niti ću se vratiti nakon skretanja u suprotnu traku, niti ću ulaziti u ove sokake. Cekam neku veću ulicu sa moje desne strane. Uskoro i nailazi. Toliko je velika da bar ima dve trake. Penjem se uzbrdo pa idem pravo dok mi se ne pokaže sledeća desna ulica u koju ću skrenuti. Znam pravac u kome je hotel, bar mi je orijentacija uvek bila jača strana. Kako se penjemo tom ulicom gužva je sve veća. Dvosmerna prerasta u jednosmernu. Gužva je tolika da se i po 10 minuta čeka u mestu. Gore nego na granici uz najlenjije carinike. Vidim čak mali kamion koji je okreće u jednosmernoj, pa preko trotoara se vraća nazad. Ko u ovog gradu vozi svaki dan taj je zasigurno savršeni vozač. I meni ovo iskustvo mnogo znači. Savršena obuka silom prilika.
Gledam pešake i zavidim im. Na displeju navigacija pokazuje grafiku Aja Sofije. Nalazi se na nekoliko stotina metara. Dakle ušao sam u centar centra. Skoro je 19 časova i gužva počinje da jenjava. Kroz jednosmerne ulice nekako uspevam da izadjem na put kojim sam došao posle tunela. Idemo već poznatom trasom. Jurimo vratolomnih 30. Dolazi opet ona raskrsnica gde sam omašio skretanje. Da ga ponovo omašim tačno bih otisnuo kola u Zlatni rog. Posle pogodjenog skretanja za 5 minuta smo na odredištu. Parkiram kola na ulici ispred hotela i svečano saopštavam da ih više neću pomeriti do polaska kući.
Hotel ili "hotel" je u stvari stara zgrada u kojoj su renovirani apartmani. Mnogo bolje izgleda unutra nego spolja. A ulica ispred je kao u Palestini. Uska, prljava, zapuštena. Već sledećeg jutra sam otkrio da je ona zborno mesto prodavaca kukuruza koji se odatle sa sve robom rasporedjuju po gradu .A na manje od 100 metara je Zlatni rog, estaur Bosfora uz koga su se naselili prvi stanovnici ovog grada. Recepcionar ili šta već mi kaže da je ulica bezbedna i pokrivena kamerama. To me je donekle umirilo. Inače, ova lokacija je zaista dobra. Na pešačkoj udaljenosti je većina istorijskih atkrakcija.
Za početno upoznavanje Istanbula najbolje krstarenje Bosforom. Pocetna stanica odakle kreću brodovi je Enimonu koja se nalazi na 10-15 minuta hoda od našeg apartmana. Nema vremena za odmor jer poslednja dnevna ruta krstarenja kreće u 20h. Polazak u ovo vreme sam i ranije planirao jer omogućava da vidite Istanbul i danju i noću. Prolazimo pored burekdžinice gde kupujemo fantastičan burek "za poneti", a koju radnju nismo omašili ni pri narednim prolascima ovim smerom. Stižemo na vreme. Krstarenje traje skoro dva sata, a karta je oko 4 evra. Zaista jeftino za ovakvu poslasticu.
Odmah po stupanju na palubu pruža se savršeni pogled na grad sa obe strane Zlatnog roga. Sa jedne je cetvrt Galata u kojoj dominira čuvena istoimena kula Galata, a sa druge je stari istorijski deo gde se ističu velelepne džamije. Očigledno su mnogi sultani hteli da sačuvaju uspomenu na sebe ostavivši kao svoju zadužbinu ove grandiozne objekte. Neko ih je gradio u centru, a neko na uzvišenjima da ciljem da na takvim lokacijama dominiraju nad gradom.
Odmah po polasku brod prolazi ispod mosta Galata, prvog mosta koji je spajao obale Zlatnog roga, te ulazi u Bosfor. Bosforski moreuz je dugačak 32 kilometra, dubina mu varira izmedju 60 i 120 metara, a prosečna širina je 660 m. Najveća dilema turista je gde više gledati, na koju obalu. Prolazimo pored palate Dolmabahče,
Mrak počinje da pada, a svetla Istanbula da se pale. Na obali je život vrlo dinamičan. Mnogo ljudi ima na šetalištima. Odmah sam zapazio da svaka četvrt Istanbula ima svoj centar, pešačku zonu, mesto gde se stanovnici tog dela grada okupljaju. Uosatalom žiteljima ovog grada je uvek na prvom mestu svoja četvrt, pa tako i navijaju iskuljučivo za klub iz dela grada u kome žive.
Prolazimo i ispod bosforskih mostova koji spajaju dva kontinenta..
Sa azijske strane, uz samu obalu, se nalaze i eskluzivne vile u kojima živi i turska i svetska elita. Na žalost u noćnim uslovima one se dobro ne vide, a to je možda i jedina mana noćnog krstarenja. Ali ima drugih zanimljivih savršeno osvetljenih gradjevina
Kroz mrak se probijaju i obrisi malog ostrva na kome se nalazi Devojačka kula. Postoji više verzija o tome zbog čega je kula sagradjene, ali je od svih tih najzanimljivja orijentalna legenda da ju je sagradio turski sultan da bi u njoj sačuvao ćerku od predvidjene smrti do njene 18 godine života. Medjutim u tome nije uspeo jer je devojku baš na 18 rodjendan smtrno ujela zmija koja je izašla iz korpe za voće.
Nakon dolaska u početnu stanicu i iskrcavanja sa broda krećemo u laganu šetnju ka drugoj obali, preko mosta Galata. Most je sagradjen u VI veku za vreme vladavine cara Justinijana. Danas preko njega prelaze brojna vozila, a u nivou između kolovoza i vode su brojni restorani. Jedni uz druge su i oni otmeni i oni koji to nisu. Meni je ovde delovalo prilično zagušljivo i bučno tako da se nismo zadržavali. Na drugoj strani je moderno šetalište. Da bi na njega stupili prolazi se kroz kontrolu metal detektora. Bosfor šetaliste vodi obalom i veoma je dugačko. Medjutim, nama je bio dug i iscrpljujući dan i posle samo nekoliko stotina metara šetnje ovim šetalištem se vraćamo. U apartman stižemo preumorni.
Drugi dan boravka u Istanbulu je planiran za obilazak istorijskih atrakcija. Njih u ovom gradu ima toliko da ih je nemoguće obići i za znatno duži period od par dana koliko ćemo mi ovde boraviti. Jedini lokalitet koji sam stavio na listu "ne propustiti" je Aja Sofija. Naravno, i Kapali čaršiju je nemoguće zaobići.
Čim smo iskoračili iz zgrade u kojoj smo smešteni praktično smo ušli u uličice ogromne Istanbulske pijace. Ubrzo se ispred nas pojavljuju vrata zgrade Misir čaršije - egipatske pijace. U neposrednoj blizini je bila i početna, ili ako hoćete krajnja, stanica čuvenog Orient express-a. Sama zgrada Misir čaršije je izgradjena 1660. godine i kao što joj ime kaže u njoj je prodavana roba iz Egipta. Na arapskom Misir je naziv za Egipat. Ovde se i danas prodaju začini, slatkiši, suvo voće i razne druge djakonije. Spektar boja i mirisa na svakoj tezgi.
Izlazimo na drugu stranu Misir čaršije. Napuštamo pijačne uličice u kojima je sve veća gužva i ulicom koju smo prethodni dan prošli kolima i u kojoj sam zavideo pešacima dolazimo do Aja Sofije. Odmah se stvorio veličanstven prizor.A na platou ispred ogroman red za ulaz koji vijuga poput dugačke zmije. Kažem deci da budu spremni na čekanje što na avgustovskom istanbulskom suncu neće biti nimalo lako. Kod uličnih prodavaca snabdevamo se vodom i djevrecima. Ono što je zanimljivo i što je pohvalno je to da su cene vode i djevreka ovde iste kao i kod uličnih prodavaca na drugim mestima u Istanbulu. Ne zloupotrebljava se lokacija i nužnost turista da ne čekaju gladni i žedni. Na moje najprijatnije iznenadjenje red se pomera prilično brzo. Praktično smo u nekom mimohodu i bez zaustavljanja za malo duže od pola sata smo ispred vrata čuvene gradjevine.
Aju Sofiju je kao crkvu izgradio vizantijski car Justinijan izmedju 532 i 537 godine, dakle za samo 5 godina. Bila je, a i još uvek je, remek delo graditeljstva. Projektovali su je vizantijski graditelji Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta. U izgradnji je učestovalo oko 10.000 ljudi. Legenda kaže da je Justinijan na otvaranju uzviknuo "Solomone, nadmašio sam te". Time je aludirao na poznatog jevrejskog vladara koji je izgradio Prvi hram u Jerusalimu. Mnogi ljudi koji su u srednjem veku dolazili u Konstantinopolj i videli Aju Sofiju su celog života propovedali o njenoj grandioznosti kao čudu tadašnjeg sveta. I danas se snimaju naučne emisije koje objašnjavaju kako su podignute kupole, nešto neverovatno za to vreme. Centralna kupola je prečnika 31,61 metara i na visini je od 55 metara, a nju podržava 6 manjih kupola.
Nakon osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka predvodjenih sultanom Mehmedom Osvajačem 1453 godine Aja Sofija je pretvorena u džamiju i uz nju su izgradjeni minareti. Ataturk ju je proglasio muzejom, a UNESCO je stavio na svoju listu 1985. godine. Od pre par godina je ponovo džamija. U unutrašnjosti su vidljive hrišćanske ikone koje se tokom molitve prekrivaju.
Unutrašnji prostor je zaista ogroman. Sve je velelepno.
Primetio sam da mnogi turisti legnu na tepih i iz takvog položaja posmatraju kupolu. To sam i ja učinio.
Kad god smo pomislili da smo dovoljno videli i da je vreme da krenemo dalje uvek se stvarala sumnja da nismo baš sve videli i doživeli i da treba još da ostanemo i da zavirimo u još neki ugao. Nakon preko sat vremena boravka napuštamo Aju Sofiju. Napolju je bar 10 stepeni viša temperatura.
Preko puta Aja Sofije još jedan red - red za ulazak u cisternu Baziliku, podzemni rezervoar impresivnog kapaciteta od 80.000 m3 vode koji je izgrađen takođe za vreme vladavine Justinijana u VI veku. Medjutim, ovaj red se ne kreće tako brzo kao onaj za ulazak u Aja Sofiju pa ovaj lokalitet ostavljamo za neku drugu priliku.
U neposrednoj blizini Aja Sofije je Plava džamija, tj.sultan Ahmetova džamija sagradjena u XVII veku. To je jedina muslimanska bogomolja na svetu koja ima 6 minareta. Na ovaj način sultan Ahmet je hteo da se razlikuje od ostalih sultana graditelja i u tome je uspeo. Unutrašnjost džamije je obložena sa 20.000 ručno rađenih plavih keramičkih pločica.
U neposrednom blizini dzamije je mesto na kome se nekad nalazio hipodrom, centar ne samo sportskih dešavanja u prestonici Vizantije, već i centar društvenog okupljanja. Od hipodroma je danas ostao samo jedan stub.
Prolazimo ponovo pored Aja Sofije na putu ka Topkapiju, sedištu turskih sultana punih 400 godina, izmedju XV i XIX veka. Na prostoru nešto manjem od 700.000 m2 je u svakom momentu živelo oko 4000 ljudi, a ne treba ni podsećati da se sa ovog mesta krojila i sudbina svih nas sa balkanskih prostora. Medjutim, bio je utorak i tog dana Topkapi palata nije bila otvorena za posetu. Ne mogu da kažem da mi je zbog toga bilo nešto mnogo žao jer sam na mnogim mestima pročitao da se ovde nema nešto posebno ni videti. Svakako da bih voleo da pre svega osetim taj prostor sa pogledom na Bosfor u kome su boravili, a i uživali, brojni sultani. Ali i to drugom prilikom.
Prelazimo ulicu i ulazimo na pijacu. Centralni deo Istanbulske pijace je Kapali čaršija ili Veliki bazar - najveća i najpoznatija pokrivena pijaca na svetu. Izgradio ju je sultan Mehmed Drugi 1461 godine i ima preko 4000 prodavnica u 60 ulica i sokaka. Ovde se može kupiti sve - od igle do lokomotive.
Veliki broj radnji je i u ulicama oko Kapali čaršije. Gužva je ogromna, tako da sam ja gledao da što pre odem odavde.
Žena mi još uvek prigovara da nisam imao strpljena da je čekam prilikom izbora haljina koje su 4-5 puta jeftinije nego kod nas, tako da je kupovinu završila samo sa jednim primerkom. Medjutim, strpljenje sam pokazao u restorančiću koji nas je privukao mirisom pljeskavica.
Blizu našeg apartmana kupujemo preukusne kolače, u prodavnici osvežavajuće piće i idemo na poslepodnevni odmor.
Sunce je već uveliko na zapadu, a mi ponovo prelazimo Galata most i dolazimo do kule Galata. I kula je bila podignuta za vreme cara Justinijana, ali je uništena u IV krstaškom pohodu. Djenovljani su je obnovili 1348. godine i predstavljala je osmatračnicu tadašnjeg djenovljanskog naselja. Visoka je 61 metar, a prečnik joj 8,95 m od čega skoro pola otpada na debljinu zidova. Danas na njenom vrhu nema stražara, ali ima kafić.
Iznad kule je Avenija Istiklal (Avenija nezavisnosti), centralna pešačka zona Istanbula. Kažu da se ovde u toku dana prošeta u proseku oko 3 miliona ljudi. Ulica je duga 1,4 km. U njoj naravno ima dosta prodavnica, butika, restorana, umetničkih galerija... Ono što mi je zapelo za oko je da su jedno do drugog smeštene prodavnice renomiranih brendova i parfimerije sa replikama poznatih parfema. Na više mesta su policijski punktovi, a na jednom su stacionirani i policajci sa punom ratnom opremom tako da sam u trenutku pomislio da se nešto desilo. Kad sam video da ostali prolaznici pored njih šetkaju sasvim opušteno jasno mi je bilo da su oni ovde uobičajeni dekor. Na žalost ni ovolika mobilnost i bezbednost nisu sprečili da se bas u ovoj ulici nekoliko meseci nakon našeg boravka dogodi teroristički napad koji je odneo 6 života.
Oko 21 sat nastaje pravi krkljanac.
Avenija Istikal se "uliva" u trg Taksim. Taksim se smatra srcem modernog Istanbula. Zbog svoje veličine ovaj trg je pogodan za razna okupljanja i parade. Posle šarenila Avenije Istikal stekao sam utisak da sam ušao u mračniji deo Istanbula. Na trgu dominira džamija Taksim.
Povratak u hotel je dugo trajao, korak po korak. Aplikacije kažu da smo ovaj dan prepešačili 20 km.
U planu trećeg dana boravka u Istanbulu je najpre obilazak palate Dolmabahče. Palata je od 1853. do 1922. bila godine sedište sultana. Po svom izgledu je podsećala na evropske dvorce, pre svega Luvr i Bakingemsku palatu, i smatrana je sinonimom približavanja Turske Evropi. Ataturk je ovu palatu koristio kao svoju rezidenciju za vreme boravka u Istanbulu, a u njoj je proveo i svoje poslednje dane. U njoj se nalazi 285 soba, 44 hale, 68 toaleta i 6 turskih kupatila. Njena izgradnja je koštala 35 tona zlata, tj. milijardi i po današnjih dolara. Odlikuje je i prelepi vrt.
Aplikacije pokazuju da od našeg smeštaja do Dolmabahče palate ima oko 6 km. Postoje tri opcije dolaska: 1. peške - ja sam bio za tu opciju, jer bi uzgred prošetali i po četvrti Galata i po onom novom šetalištu, ali sam bio preglasan od svih ostalih; 2. kolima - saputnicima nije smetala ta opcija, ali sam ja ostao dosledan da posle iskustva dolaska u Istanbul auto neću pomeriti do polaska kući; 3. javnim prevozom - tu nam je u pomoć pritekao i vlasnik hotelčića objasniši nam kako funkcioniše gradski prevoz u gradu i dajući nam na uslugu svoju Istanbul pass karticu. Ova kartica se koristi za sav javni prevoz - tramvaje, autobuse, brodove, a primaju je i neke taksi službe. Mogu je koristiti više lica. Samo uz nju se može ući na terminal - stanicu, pristanište, a kada ste već ušli onda menjate prevoze po želji i potrebi. Objasnio nam je da do palate ide tramvaj od egipatske pijace. Zapravo, palata je poslednja stanica te linije. U prevodu - ne možete promašiti. Prihvatamo ovu opciju. Laganim korakom dolazimo do stanice. Pre terminala se nalaze automati za dopunu iznosa na kartici, a uz automate su ljubazni srednjoškolci, preko sezone angažovani od strane Turističke organizacije Istabul, spremni da odgovore na svako pitanje. Dopunjujemo karticu sa iznosom koji nam je i više nego dovoljan. Zapravo, jedan ulazak na terminal košta ispod 1 evro. Provlačim karticu 5 puta I svi ulazimo na stanicu. Tramvaj brzo nailazi. U njemu nema gužve, klima radi, sve na izuzetnom nivou. Za desetak minuta smo na poslednjoj stanici.
A u neposrednoj blizini stanice je i ulaz u palatu. Stajemo u red za kupovinu karata i primećujemo da se nešto čudno dešava. Zapravo svaki drugi kupac se sa blagajne okreće i vraća. Žena odlazi do šaltera za informacije. Kažu joj da je zatvorena bašta, valjda zbog nekih radova, a i da su karte za ulazak postupile pre 3 dana. Po cenama koje sam video pre polaska na put za obilazak palate nam je bilo potrebno oko 80 evra, a sad to iznosi skoro 130. Hocemo li dati 130 evra bez obilaska bašte, ili ćemo na azijsku stranu na riblji ručak. Stavljam to na glasanje. Za 15 sekundi odluka je jednoglasna: sa obližnjeg pristaništa čemo preko Bosfora. Zadovoljavamo se slikajući se ispred ulaza u palatu.
Sa ove tačke gledišta mi je žao što nismo ušli unutra, ali se putovanje približavalo svom završetku, mnogo toga smo videli, a i budzet je bio pri kraju. Biće prilike neki drugi put.
Preko puta Dolmabahče je stadion Bešiktaša. Idemo u obilazak. Na žalost nismo mogli ući na tribine, ali su nam ponudili da posetimo muzej ovog kluba, višestrukog turskog šampiona. Na ulasku u prostoriju u kojoj je muzej nam saopštavaju da se ulazak plaća. Neka hvala, ne znam nijednog igrača Bešiktaša, a kamoli da dajem novac da gledam dresove i kopačke nekog od njih. Pored nas prolazi uzbudjena porodica, sigurno vatreni navijači kojima se baš danas ukazala prilika da vide trofeje i opremu svojih ljubimaca. Mi se slikamo ispred stadiona sa statuom orla koji je zaštitni znak kluba.
Sa Istanbul pass karticom prolazimo terminal na pristaništu. Za koji minut pristiže i trajekt. Putnici koji su došli iz Azije izlaze, a mi se ukrcavamo i prelazimo Bosfor. Po lepom i vedrom danu osmatram nebodere na evropskoj strani grada.
Vožnja traje petnaestak minuta. Na azijskoj strani izlazimo u najvećoj luci u tom delu grada - Uskudaru. Vrlo brzo pronalazimo riblji restoran. Počinjemo od riblje čorbe. Porcije su priblično obimne. Lično sam se postarao da ne ostane ništa. Pozivamo konobara da naručimo i glavna jela. Deluje mi pomalo iznenadjen, a kapiram i razlog za to - za ostalim stolovima ili jedu samo čorbu, ili samo ribu. Svakako smo gladni. Pravimo kombinaciju ribe iz Crnog mora, one sa Mediterana, lignji i mediteranske salate. Kada smo sve ovale prečistili vreme je da se upoznamo i sa ovim delom grada.
Uskudar je najveća opština na azijskoj strani. Medjutim ovde od turizma nema ni t. Kao da smo u nekom gradu u unutrašnjosti. Lokalni stanovnici se kreću svako svojim poslom. U saoobraćaju je gužva. Tipična azijska atmosfera.
U jednoj poslastičarnici kupujemo preslatke baklave. Osoblju obučenom po konzervativnim islamskim pravilima čini mi se da nije bilo drago što smo ušli odeveni u šorceve i bermude. Uslužuju nas na distanci, ali profesionalno. Baklave jesu preslatke, ali je bar nivo šećera u krvi vraćen na početne vrednosti. Na putu ka luci neki taksista me spopada i nudi mi da mu metalne kovanice evra zamenim za lire. Pokušavam da mu objasnim da i meni trebaju lire, a ne evri, ali ne uspevam. Ljutito se okreće i gundjajući odlazi. Ovde su cene naravno niže nego na suprotnoj strani Bosfora što koristimo za lagani šoping. Posebno su mi se svidele čašice za čaj koje u nekom marketu kupujemo po besmisleno niskim cenama.
Sa pristaništa se trajektom ne vraćamo na stanicu odakle smo krenuli, već "hvatamo" liniju za stanicu Eminonu koja je najbliža našem smeštaju. Još jednom ponavljam: javni prevoz u Istanbulu funkcioniše besprekorno.
Posle poslepodnevnog odmora, a poslednje večeri našeg boravka u ovom gradu, krećemo u šetnju po četvrti u kojoj smo smešteni - Fatihu. Fatih na arapskom znači osvajač. Prethodno na tezgama oko Kapali čaršije kupujemo par stvarčica. Već je veče, gužva je mala, neki prodavci i zatvaraju svoje tezge i radnje. U gornjem delu pijace sve radi. Šoping u ovakvim uslovima mi daleko više prija. Ovde kupujem i najbolji kožni kaiš koji sam ikad imao i to za 15 evra. Iza pijace je centralni bulevar ovog dela grada, a iz sporednih uličica se širi prijatan miris pečenog mesa. Sedamo u kafanu na kojoj na našem jeziku piše "ćevapčići, pljeskavice". I konobar se sasvim solidno služi nama razumljivim jezikom. Mislimo da je sa ovih prostora, ali nije. Kaže nam da na Kapali čaršiji dugo decenija ima mnogo kupaca sa Balkana, da je sa njima komunicirao i da je tako naučio jezik. Preko puta naših "ćevapčića i pljeskavica" gužva. Na prvi pogled mi se čini da je u pitanju prodavnica nekog od lanaca brze hrane. To zaista i jeste, ali ne Mekdonalsda, Burger Kinga i sličnih, već nekog turskog. Zanima me šta se tu deli i na šta je ovaj narod navalio i odlazim u izvidnicu dok čekamo naše pljeskavice sa kajmakom. Čitam meni koji je skoro isti kao u pomenutim globalnim fast fud lancima, ali cene su 2-3 puta niže. Pametno. Nadam se da će neko i kod nas tako nešto organizovati. Da li da napomenem da su pljeskavice koje su u medjuvremenu stigle za naš sto bile vrhunske.
Mrak je pao, bulevar je osvetljen, a mi punih stomaka krećemo u šetnju. Bulevar je ogroman. U svom donjem delu me podseća na beogradsku ulicu Kneza Miloša. U nekom momentu ga napuštamo, pa kroz druge ulice i neki parkić dolazimo do ulice koje me podseća na beogradski Bulevar Kralja Aleksandra. Srećemo desno prema Zlatnom rogu. Ulazimo u deo grada gde u 10 uveče nema žive duše. Kuće su skromne, uglavnom sačinjene od prizemlja i sprata. Tipični turski sokaci. Ne mogu da kažem da su nam ova tišina i polumark bili baš prijatni. Zaključujem da u ovom delu grada žive ljudi koji rade od ranih jutarnjih sati, pa su verovatno svi već u svojim krevetima. Spuštanje kroz te sokake se odužilo.
Na dnu je ulica u kojoj je smeštena Vaseljenska partijaršija. Ovde je saobraćaj onemogućen sa metalnim stubovima koji se za određene prilike mogu spustiti. Na početku ulice je policijska kućica, a objekti patrijaršije se nalaze iza visokog kamenog zida.
Odmah preko puta je šetalište uz Zlatni rog. Ovde je atmosfera daleko prijatnija. Pecaroši su na noćnom pecanju, mnogi su zauzeli klupe i posmatraju Istanbul čija se svetla presijavaju na vodi. Na zelenoj travnatoj površini neki su postavili ćebad i porodično uživaju u prijatnoj letnjoj večeri. Šetalište se naglo prekida i mi prelazimo veoma prometan bulevar (onaj gde sam zaglavio sa kolima pri dolasku) na ne baš bezbednom mestu (pogodnije nismo našli). Potom uskim trotoarom dolazimo da našeg sokaka i odlazimo na počinak.
Nakon što sam kupio već omiljeni burek i izneo kofere krećemo kući. Iz grada izlazimo dugo, dugo. Na periferiji su moderni novi soliteri. Istanbul ima toliko svojih delova koji se trebaju upoznati. U nekom sledćem boravku u ovom gradu svakako ću promeniti oblast u kojoj ćemo odsesti. To će možda biti deo oko trga Taksim, ili negde u Bešiktašu, možda i centar Fenerbahčea ili neki elitniji deo sa pogledom na Bosfor ili...
S takavim planovima u glavi za čas posla stižemo na granicu. Vrlo brzo sam se vratio u stvarnost jer je gužva ogromna, a sve kolone se sporo pomeraju. Nakon tri sata sam saznao i razlog. Bugarska carina zaviruje u gepeke svih kola, bez izuzetaka. Čim sam se domogao auto puta udaram po gasu. Pored Sofije ovaj put prolazimo bez kiše. Na srpsko - bugarskoj granici još preko dva sata čekanja, iako ovde niko ne zaviruje po gepecima i torbama.
Ulazimo u Srbiju gladni kao vukovi. Već je kasno i otpada plan da svratimo u Pirot na večeru. Računam da ćemo nešto naći usput. Medjutim, nemamo sreće, u restoranima pored puta, a za koje sam znao da su na dobrom glasu, kuhinje rade do 22 časa. Tek u Kragujevcu nalazimo gurmanske pljeskavice. Ukusniju nisam pojeo u životu. Za kvalitet iste ne znam, ali gladnom je sve najbolje. Nakon Kragujevca vožnja od 60 km/h. Skoro svi me pretiču, ali ne marIm. Ovakva vožnja mi sad najviše prija. U Prijeljini patrola saobraćajne policije. Bezbrižno stajem. Znam da nisam vozio brzo, nisam pio, nisam ni preticao ni preko kakve linije, pa samim tim ni preko pune. Zna to i policajac i obilazi oko kola u nadi da će nešto naći. U jednom momentu mu se lice ozaruje i primećuje da deca na zadnjem sedištu nisu vezana. U tom momentu se setim turskih policajaca koji su mi pokazali da nastavim dalje iako sam očito napravio saobraćajni prekršaj.
KRAJ
Коментари
Постави коментар