Turska, drugi put - V deo: slano jezero Tuz Golu i nova prestonica Ankara
Nakon par sati sna posle osmatranja balona i najboljih doručaka na putovanju brzo se pakujemo i krećemo dalje. Iza nas ostaju Goreme, Učhisar, Nevšehir... Zbogom Kapadokijo! Još koji kilometar idemo istim putem kojim smo došli iz Konje, pa se uključujemo na auto put Q-21 koji povezuje Adnanu i Ankaru. Od Gorema do Ankare ima tačno 300 km. Nedelja je pre podne, auto-put je pust. Imam utisak da kad bi se kola pokvarila trebali bi sati da neko prodje i pomogne.
Na otprilike pola puta je još jedan prirodni fenomen - slano jezero Tuz Golu. Reč tuz na turskom jeziku znači so, a tuzla je mesto na kome se vadi so. Sa svojih 1665 kvadratnih kilometara je drugo najveće jezero Turske. Količine soli koje se na ovom mestu dobijaju podmiruju 70% ukupne potrošnje Turske. Tuz Golu je jedno od najslanijih mesta na planeti. Fascinatan mi je podatak da je prosečna dubina jezera svega pola metra.
Kada smo ga mi posetili jezero je bila jedna velika bela pustinja. Tek u daljini se naziralo vodeno plavetnilo.
Posetioci se izuju i par desetina ili stotina metara bosi prošetaju od "obale". To smo i mi uradili.
Na obali mini tržni centar sa naravno proizvodima od soli. Pauza pored puta koja se neće zaboraviti.
Vraćamo se na auto-put udaljen samo nekoliko kilometara i nastavljamo ka Ankari. Navigacija nas vodi na jedno od mnogobrojnih isključenja za prestonicu. Prolazimo pored nekog jezerceta oko koga su perfektno poredjane moderne tipske kuće. Očito jedan od elitnijih delova ovog grada. Nastavljamo kroz šumu koja se prostire sa obe strane širokog puta. Na trenutak sam pomislio da sam negde propustio skretanje i da smo promašili grad. Navigacija je neumoljiva i ne izražava bilo kakvu sumnju da smo na pravom putu. Da li da verujem instiktu ili tehnologiji? U toku takvog razmišljanja odjednom prestaje šuma i pojavljuju se moderne višespratnice - ulazimo u Ankaru.
Posle kraćeg lutanja po centru Ankare, jer nas je navigacija tradicionalno odvela do drugog objekta sa istim nazivom kao naš hotel a koji je srećom samo kilometar udaljen od pravog cilja, stižemo na hotelski parking koji se prostire duž bulevara ispred hotela. Odmah priitrčavaju hotelski momci kojima predajem karticu od kola i koji će se brinuti o vozilu. Više volim da sam ja taj koji parkira i kod koga su ključevi ali u ovakvim slučajevima i nema se drugog izbora.
U sobama ostaju oni najumorniji - deca, a supruga i ja odlazimo do obližnjeg marketa u kupovinu slatkiša, grickalica i sokova. Potrebno je povratiti snagu i osvežiti se. Cene u prodavnici neverovatno niske. Posebno smo se zadržali na jednom delu gde prodaju tzv. "poslednje komade". Manji tiganji i šerpice po cenama od samo par evra po komadu. Inače, Ankara je vrlo jeftin grad što nije baš uobičajeno za prestonice. To sam znao i pre nego što smo došli ovde, a imam i teoriju zbog čega je to tako.
Naime, Ankara je glavni grad Turske od 1923. godine. Tada se zvala Angora i 1919. godine bila je sedište narodne vlade Mustafe Kemal - paše Ataturka koji je odavde poveo rat za oslobodjenje turskih teritorija. Početkom XX veka današnja Ankara je bila planinska varošica (nalazi se na skoro 1000 metara nadmorske visine) u srcu Anadolije. Angora je bila poznata po bici koja se ovde vodila 1402. godine kada su Osmanlije doživeli katastrofalan poraz od Temerlana, gospodara centralne Azije i Bliskog istoka. Temerlan je čak i zarobio sultana Bajazita i njegovu ženu Oliveru Lazarević. Proglašenjem Angore - Ankare za glavni grad Ataturk je poslao poruku da želi da raskrsti sa konzervatizmom Otomanske imperije čiji je simbol bio Istanbul.
U novu prestonicu je trebalo premestiti i vladu, ministarstva, druge državne institucije, uspostaviti obrazovni i zdravstveni sistem kakav dolikuje glavnom gradu. Za to su potrebni i viskoobrazovani ljudi koje treba motivisati da napuste Istanbul, Bursu, Izmir i druge velegradove i dodju u ovu zabit. A instrument za tu motivaciju je visoki životni standard koji se postiže i niskim troškovima života. Ta jeftinoća Ankare zadržala se i do danas, iako je to sada moderan grad sa skoro 4,5 miliona stanovnika. U to smo se uverili i na ručku u obližnjem restoranu. Porcije velike i ukusne, salate, voda, čaj, kolači... Sve dekorativno servirano, uživanje za sva čula, a cena za nas 5 - nepunih 30 evra.
Iz restorana u kasnim poslepodnevnim satima kroz neke uličice, nadvožnjake, podvožnjake stižemo do Ataturkovog bulevara u kome su smešteni fakulteti, državne institucije, Palata pravde, Muzej likovnih i vajarskih umetnosti, zgrada opere (podseća na bivše zgrade Domova JNA), umetnička galerija... Stekao sam utisak da je Ankara grad u kome stalno očekujete da će se iza ćoška pojaviti neki velelepni trg, nešto što dolikuje metropoli, ali se to ne dešava. Iza ćoška se pomalja novi ćosak iza koga očekujete to isto.
Uz bulevar je Genčlik park (u prevodu Park mladih). Zelena oaza sa jezercetom u sred grada. Kraj je vikenda, gužva je. Vodena površina rashladjuje u vrele letnje dane.
Nad Ankarom dominira tvrdjava koja je vidljiva iz svakog dela grada. Spoljne zidove koji su visoki 14 metara i koji su i danas dobro očuvani izgradio je oko 800-te godine vizanstijski car Mihajlo II. Pada mrak, a mi se penjemo ka tvrdjavi. Prolazimo blizu zgrade čuvenog Muzeja anadolijskih civilizacija, pa kroz bazar u kome su radnje zatvorene i koji je prilično mračan i ne deluje baš prijatno. Cilj je da se popnemo na najviši deo tvrdjave odakle se pruža pogled od 360 stepeni na celu Ankaru. Ženski deo ostaje u simpatičnim uličicama u kojima su stare kuće pretvorene u restorane, kafiće, radnje, a muški je uporan da se popne na najvišu tačku. Medjutim, u jednom momentu smo "ispravili" krivinu i umesto da skrenemo pod pravim uglom mi nastavljamo pravo. Ulazimo u pravu favelu. Trošne male kućice tik uz ulicu. Zavesa nema tako da kroz prozor vidimo sobice od nekoliko kvadrata u kojima ima mesta za dušek i stari televizor sa katodnom cevi. Na oronulim stepenicima sede uglavnom stariji ljudi i pomalo iznenadjeno gledaju u nas. Iako je turističko srce Ankare na samo par stotina metara od njih očigledno je da turisti, a pogotovo strani, ovde ne zalaze. Tvrdjava je iznad nas, a mi se vraćamo užurbanijim korakom nego što smo došli. Ne odustajemo. Nekako pronalazimo pravi put, ali nailazimo na zaključana vrata vidikovca. Medjutim i sa tog mesta se Ankara može dobro osmatrati. Upaljena su raznobojna svetla po zgradama, a najveću pažnju privlači rasveta onih najviših. Izgleda svetski.
Silazimo, "kupimo" ženski deo koji je postao nervozan od čekanja i dolazimo do boemske četvrti Hamamonu. Očuvane stare kuće i skoro svaka je pretvorena u restoran ili kafić. Uz debele opuštene ankarske mace kojih je na svakom koraku pijemo večernju tursku kafu.
Ulicama koje smo upoznali kad smo tražili hotel idemo u pravcu istog. Osvežavamo se sladoledom na točenje po ceni za koju kod nas ne možemo kupiti ni najmanju kesicu kokica. Tabani prilično bride i prija im ležeći položaj na hotelskom krevetu.
Hotelski restoran se nalazi na poslednjem spratu i odatle se pogled pruža na Antakabir - Ataturkov mauzolej. Doručak uz zanimljiv pogled.
A posle doručka idemo do tog mesta sagradjenog od mermera i travertine 1953. godine. Odjavljujemo se iz hotela, ali se pravimo ludi i kola ostavljamo na hotelskom parkingu. Prolazimo kroz uličice, preko pijace, parka. Sa jedne strane sasvim prosečno naselje, a sa druge Antakabir, nezaobilazno mesto svakog turiste. Ulaz u Antakabir se ne naplaćuje, ali je bezbedonosna provera detaljna. Prolazi se kroz detektor metala, obezbedjenje zaviruje u torbe i ranceve, a psihološki gledaju i pravo u oči, valjda očekujući sa se sumnjivi tipovi tako sami odaju.
Unutra zelena oaza. Svaka travčica i grančica pod konac. Vidi se da se o ovom mestu stara vojska. Posle prolaska kroz park u kome se nalazi oko 50.000 stabala koja u velikom delu potiču od sadnica iz bivše Jugoslavije, dolazimo do platoa sa gradjevinama u antičkom stilu. Centralno mesto zauzima Ataturkov mauzolej.
Mustafa Kemal - paša, poznatiji pod nadimkom Ataturk što u prevodu znači Otac Turske, je rodjen 1881. godine u Solunu koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Krijući od roditelja koji su za njega imali druge planove upisao je vojnu školu. Učestovao je u Italijansko-Turskom ratu i Balkanskim ratovima, a proslavio se u Velikom ratu i bici na Galipolju 1915. godine. Za njega kažu da je jedini turski general koji nikada nije doživeo poraz. Posle službe u Palestini i Siriji 1918. godine vraća se u okupirani Istanbul, a potom u Ankari organizuje pokret za nezavisnost. Pobedjuje Grke i 1923. godine formira Republiku Tursku i postaje njen prvi predsednik. Smanjuje uticaj vere na džavne poslove, a veru potpuno izbacuje iz armije. Turska postaje sekularna država, a Ataturka poštuju širom sveta. Umire 1938. godine u palati Dolmabahče u Istanbulu kažu od ciroze jetre, što znači da je voleo da cugne. Nije imao biološkog potomstva ali je usvojio dvanaest devojčica i jednog dečaka.
U počasnoj dvorani je sahranjen ispod sarkofaga težine 40 tona. Ispred sarkofaga neki posetioci stoje mirno i salutiraju svom komadantu.
U okviru kompleksa postoji i 10 kula koje simbolizuju ideale moderne Turske, a na njima se nalaze citati Ataturkovih misli. U aleji koja se prostire kroz drvored su statue lavova, a svaka od njih predstavlja jedno od turskih plemena.
Posmatrajući sve ovo zaključujem da je Tito sa njegovom Kućom cveća bio više nego skroman. Medjutim, za razliku od Josipa Broza koji je poslednjih decenija žestoko kritikovan i osporavan, Ataturkov život i delo u Turskoj je i dalje veoma cenjeno. Čak i oni čiji se ideali u mnogome razlikuju od ustrojstva koje je postavio Ataturk se ne usudjuju izreći bilo šta kritično o njemu. Sta u sebi misle, drugo je pitanje.
Iz Antakabira se takodje pruža pogled na celu Ankaru.
Ovaj grad mi ostao nedorečen. Jedno veče i jutro je malo za ovoliki grad. Ako me putevi ponovo nanesu u ovaj kraj sveta voleo bih da obidjem novije zgrade u Ankari. Stekao sam utisak da se ovde mogu videti vrlo zanimljiva dela moderne arhitekture. Tehnološki muzej, Atakule - najviša zgrada u gradu sa rotirajućom staklenom kulom na vrhu, hoteli unikatnog oblika i mnogo toga drugog je ono što bih voleo posetiti u nekoj narednoj poseti.
Stižemo na hotelski parking. Videvši nas dečak zadužen za parkiranje ne krije zadovoljstvo jer ćemo osloboditi mesto za nove goste, a očito je kriza parking mesta. Mašemo jedan drugom i krećemo.
Šlag dolazi na kraju, čeka nas Istanbul.
Nastaviće se.....
Коментари
Постави коментар