Planiranje boravka u Kapadokiji mi je oduzelo najviše vremena. Dileme su bile gde odsesti, koliko dana, koje znamenitosti i kojim redom obilaziti. Prva dilema je najpre rešena. Goreme se nalazi u sedištu turističkog dela Kapadokije i većina atrakcija su na najviše 10-15 km od ovog gradića. Koliko dana biti? Početna ideja je bila dva noćenja. Medjutim, u planiranju obilazaka učinilo mi se da je to malo i da boravak treba produžiti za još jedan dan. Pokušao sam da reorganizujem rezervacije na ušrtb smanjena boravka na moru, ali u tome nisam uspeo. Kasnije sam zaključio da je i dobro što je tako bilo. Dva dana uz dobru organizaciju - sasvim dovoljno.
Na području Kapadokije je do sada pronadjeno 37 podzemnih gradova, ali se smatra da ih ima znatno više i da bi arheološkim iskopavanjem na području svakog većeg sela bio pronadjen bar po jedan podzemni grad. Oni su služili da se stanovnici i stoka sakriju pred neprijateljskom vojskom. Iz seoskih kuća su vodili posebi tajni prolazi do ovih podzemnih skloništa. Podzemni gradovi su u stvari sistem podzemnih prolaza koji su meštani nadogradili i dodatno povezali. Oni su mogli da prime i po nekoliko hiljada ljudi, a imali su i nivoe koji idu u zemlju. Od 1985 godine se nalaze na listi UNESCO kulturne baštine.
Dva najveća podzemna grada su Derinkuju i Kajmakli. Arheolozi su poćetkom 2000-tih pronasli tunel koji povezuje ova dva grada. Tunel je dužine oko 9 km i širine 2 metra. Iz bezbedonosnih razloga tunel je zatvoren za posetioce. Derinkuju je veći, ali kažu da je Kajmakli velelepniji. Iz tih razloga naš prvi cilj je ovaj grad.
Od Konje do Kajmaklija je nepunih 250 km klasično dobrog i dosadnog puta koji se prevali za dva i po sata. Ispred mesta Nevšehir, koji je veći grad na obodima ove oblasti i u kome se nalazi i aerodrom na koji sleću brojni posetioci Kapadonije, skrećemo desno (u pravcu mesta koje se zove Nigde) i nakon 20 km dolazimo do uredjenog i dobro organizovanog parkinga ispred Kajmaklija. Deluje kao veće svratište uz put i na prvi pogled ništa ne ukazuje da se ovde nalazi takava atrakcija. Izmedju tezgi sa suvenirima prolazimo da ozidane prizemne zgrade koja me podseća na zgrade sa termalnog vodom u našim banjama, a koja u stvari predstavlja ulaz u grad. Kupujemo ulaznice i vidno uzbudjeni krećemo u obilazak.
Do sada je u Kajmakliju istraženo 8 nivoa ispod zemlje, a smatra se da ih ima bar još 7 koji nisu istraženi.To je ekvivalent zgrade od 8 do 10 spratova. ali čiji spratovi ne idu u visinu, već u zemlju. Odmah da kažem da ova atrakcija nije za posetu klaustofobičnim ljudima koji se plaše uskog zatvorenog prostora i boravka ispod zemlje.
Oseti se svežina koja svakako prija posle spoljasnjih 40 i kusur stepeni. Osećaj je kao da je prostor klimatizovan. Na samom ulazu vas saleću vodiči koji nude svoje usluge. Mi ih ne angažujemo, ali u toku boravka slušamo njihova predavanja koja drže raznim grupama.
Prostorije na početku su najveće i najviše. Tu je bio predvidjen prostor za stoku, što je i razumljivo jer je stoku svakako bilo vrlo teško naterati da ulazi u dubinu. Zanimljivost koju smo čuli od jednog vodiča je da su bliže ulazu, tj na najvišim nivoima bili smešteni najbogatiji stanovnici, a što se čovek bio siromašniji to je njegovo mesto bilo dublje u zemlji.
Hodnici su dobro osvetljeni i obeleženi strelicama tako da postoji pravac kojim se sve to obidje,
Prostorije su bile namenski predvidjene tako da su postojale i kuhinje sa trpezarijama koje su imale i ognjišta i stolove od kamena.
A postojao je i sistem za ventilaciju.
Inače pojedini hodnici su niski, a uz to i strmi tako da nama koji imamo skoro 2 metra visine nije lako kroz njih proći. Medjutim nazad se ne može jer su iza drugi ljudi koji se kreću u istom pravcu. Jednog takvog hodnika se posebno sećam. On je svakako bio dugačak, ali se meni sigurno učinio puno dužim (a i nižim) nego što stvarno jeste. Kraj nikako da dodje. Sirotinji koja je išla na niže nivoe nije bilo lako. Kako li je tek bilo onima na neistraženim nivoima. Kad se napokon ukazalo svetlo na kraju tunela i kad sam ušao u neku prostoriju udobno sam se smestio na jedan kamen i slušao nekog Amerikanca koji je saznavši da smo iz Srbije počeo da nabraja naša jela kojim ga je častio najbolji prijatelj u Detroitu - Srbin. Očigledno balkanska kuhinja ostvalja utisak svuda u svetu. Deca insistiraju da krenemo dalje ali ja, pod izgovorom da na ovakvom mestu koje se posećuje jednom u životu treba da provedemo što više vremena, nastojim da dodjem do vazduha i skupim snagu za nastavak. Uz Amerikanca drugim uhom slušamo i priču vodiča koji saopštava da su meštani dosledno čuvali tajnu ovih gradova tako da je neprijatelj zaključivao da je selo napušteno i bez spaljivanja kuća i uništavanja sela nastavljao dalje.
Povratak nazad je bio znatno lakši, a u predvorju-prostoriji u kojoj je boravila stoka se skoro svi zadržavaju, odmaraju i grupno slikaju. Na izrazima lica se vidi i napor, a i oduševljenje. Kažu da ponekog i iznesu do ovog mesta gde dolazi sebi.
Kad sam pomolio glavu napolje umalo toplotni udar nisam doživeo. Čovek prosto poželi da se vrati nazad. Kupujemo suvenire po niskim cenama (iako se kasnije ispostavilo da su ovde isti skuplji nego bilo gde drugde u Kapadokiji), ponovo nalećemo na Amera i njegovu suprugu sa kojima se pozdravljamo, ulazimo u kola, puštamo klimu na maksimum i krećemo u pravcu Goreme.
Navigacija me usmerava sa glavnog puta na jedan sporedni. Zaključujem da je u pitanju prečica i krećem tuda. Solidni asfalt se pretvara u kocku, a kocka nedugo potom u makadam. Prašnjavim putem se vozimo kroz srce Kapadokije koja je srce Anadolije. Put je sve lošiji i sve manje su šanse da istim stignemo na odredište. Obično bih se u ovakvoj situaciji iznervirao, ali sam ovde bio savršeno opušten. Na putu nam se isprečio parkirani traktor. Dalje nećemo moći. Prilazi nam vlasnik traktora i objašnjava da nije problem da traktor pomeri ali da je najbolji put za Goreme da se vratimo nazad. Preko preče, naokolo bliže.
Vraćamo se i ponovo izbijamo na magistralu, te prolazimo kroz Nefšehir, pa pored grada-tvrdjave Učhisar (kojoj ćemo se vratiti). Odmah potom ispred nas se pojavljuju te čuvene kapadokijske stene neobičnih oblika nastale usred dejstva lave, kiše i vetrova, a koje su jedinstvene u svetu. Naime, u Kapadokiji pre 30 miliona godina su bila aktivna tri vulkana čija je lava bila različitog sastava. Tako pomešana lava uz vetrove, eroziju i druge prirodne pojave dovela je kroz milenijume do stvaranja ovih stena. Nešto slično bi mogle predstavljati samo stene na Meteorima. Parkiram se i sa uredjenog vidikovca osmatramo dolinu koja povezuje Goreme i Učhisar.
Vrelina je, krećemo dalje. Nakon nekoliko minuta vožnje stižemo u raskopani i prašnjavi Goreme. Kao da smo u nekoj zabiti u Avganistanu, a ne u centru svetske turističke destinacije.
Kasnije saznajem da se u gradu istovremeno grade gasovod, nova kanalizacija i proširuju ulice. Rok za završetak radova sledeća godina
Pronalazimo rezervisani smeštaj koji je naravno u raskopanoj ulici u kojoj svaka vožnja iznad 3 km na čas predstavlja rizik za donje delove vozila. A sam smeštaj je - u pećini. Naime, stanovnici Kapadokije su kuće pravili tako što su nadogradjivali pećine. Prvi put u životu spavaću u pećini.
Do kupatila put vodi takodje kroz pećinski prolaz.
Malo je reći spektakularno. Suvišno je naglasiti da klima nije potrebna. Ove pećine su odlično izlolovane tako da ni zimi nisu hladne. Vreme je za par sati zasluženog pećinskog odmora.Atrakcije Kapadokije mogu se obići na nekoliko načina: 1.peške, a što iziskuje odličnu fizičku pripremljenost i boravak od bar 7 dana; 2. konjima (na staropersijskom reč Kapadokija označava Zemlju lepih konja), ali se na ovaj način mogu obići pojedinačni lokaliteti i zahteva dolazak nekim prevoznim sredstvom do početne tačke, 3. kolima, vrlo malo turista dolazi u ovaj deo sveta svojim vozilom, ali postoji rent a car; 4. organizovanim turama uz autobusi prevoz; 5. balonom i 6. kvadovima, što je i najzastupljenije i za šta nije potrebno nikakvo iskustvo (funkcioniše tako što turisti voze u koloni jedan iza drugog, a na početku i kraju kolone se nalaze vodiči - instruktori).
Prvi lokalitet koji mi obilazimo je Dolina ljubavi, tj. dolazimo ido vidikovca odakle se pruža pogled na celu dolinu. Nekoliko desetina vozila, nekoliko stotina kvadova, mnoštvo ljudi i nekoliko kamila na prostranoj visoravni iznad Doline ljubavi. Postoji više verzija o tome kako je dolina ljubavi dobila ime, a svakako je najintrigantnija ona po kojoj je to zbog oblika stena.
Kažu da je u Kapadokiji najlepši zalazak sunca na svetu. Isto sam čuo i za grčka ostrva u Jonskom moru, Azurnu obalu, neke delove Turske, ali da vidimo i to čudo na ovom mestu. Crvena dolina je mesto koje se za posmatranje te prirodne pojave označava kao najbolje od najboljih. Kažu da ovde stene u sebi imaju neki crveni mineral koji zasija punim sjajom pri zalasku sunca. Idemo tamo.
U Kapadokiji postoji samo poneki putokaz (verovatno da bi vodiči imali više posla), ali za Crvenu dolinu nema nijedan, a ni navigacija je ne prepoznaje. Pokušavam pomoću mapa da se snadjem, vozimo nekim lošim putevima i onda primenjujem taktiku Kuda svi tuda i mali Mujo. Stotine kvadova su se se svih strana uputili ka jednom brdu, pa i mi za njima. Kvadovi se penju uzbrdo, a mi parkiramo kola u podnožju (video sam još jedan auto) i peške se penjemo. Na brdašcetu turisti zauzimaju mesta i to ne samo da bi imali što bolji pogled prema zapadu, već i da bi pravili selfije, slikali se.
Mislim da nismo pogodili mesto gde smo trebali da budemo jer ništa crveno u stenema nisam video. Sunce zalazi i dobija aplauz zbog toga, mnoštvo turista se uz buku motora kvadova upućuje ka svojim hotelima, a mi polako silazimo peške i jedni smo od poslednjih posetilaca koji napuštamo ovaj lokalitet toga dana.
Veče provodimo na terasi našeg divnog smeštaja sa pogledom na Goreme. Bar noću se ne vidi da je raskopan.
Za neke od saputika ovo je bio najlepši dan celog putovanja.
U centru Goreme je i Muzej na otvorenom, takodje jedna od ovdašnjih atrakcija. Ovo mesto je imalo aktivan manastirski život izmedju IV i XIII veka. U muzeju se mogu videti ostaci nekadašnjih manastira, očuvane freske i slike koje predstavljaju ostatke vizantijske umetnosti, crkve, kapele, trepazarije u stenama...
Na 15 km od Goreme je još jedan Muzej na otvorenom - Dolina Zelve. Ovaj muzej je manje posećen nego onaj u Goreme, ali sigurno da nije ništa manje spektakularan. U Dolini Zelve su sve do XX veka u savršenoj harmoniji živeli hrišćani i muslimani. U velikoj razmeni stanovnika izmedju Grčke i Turske 1923. godine hrišćani su napustili ovu oblast a muslimani su ostali da žive sve do 1950. godine kada su iz bezbedonostih razloga (erozije stena) bili iseljeni. Preskačemo obilazak muzeja u Goreme i upućujemo se u Zelvu koji mnogi smatraju najvećim biserom Kapadokije.
Dolinu Zelve čine tri doline koje su medjusobno povezane tunelima. Stalno mi je u mislima da su ovde, u pećinama, ljudi živeli do skoro. Pećine su bile pogodne za život jer su istu temperturu imale i zimi i leti. U dolini nema gužve, čak u nekim momentima ostanete potpuno sami i imao sam utisak da sam se vratio vekovima unazad. Ako bih morao posebnost Zelve da uporedim sa nečim to bi svakako bio Efes.
Stena sa prirodnom kupolom korišćena je kao crkva, a kažu da su na nekim mestima mestima krst i polumesec bili jedan uz drugog.
Prostorije u stenama su bile namenjene i ljudima i stoci. Jedni pored drugih.
Postojale su i vinarije, a i mlinovi.
Mnoštvo fotografija i nekoliko sati koji će se pamtiti ceo život.
Izmedju Goreme i Zelve je i Pašabag dolina poznata po kamenim stubovima sa vrhovima prozvanim vilini dimnjaci. Karta kupljena za Zelvu uključuje i posetu ovoj dolini. Uzgred, cena karte za Zelvu je 5 puta niža nego cena za muzej u Goreme. Nesaluženo.
Kroz Pašabag dolinu (Dolinu monaha) smo samo protrčali. Bila je gužva, skala na termometru je prešla 40, a utisak koji je ostavila Zelva je bio tako jak da nam u tom momentu ništa drugo nije moglo privući pažnju.
Poslepodnevni odmor u sobi-pećini i u kasnim poslepodnevnim satima krećemo do poslednje tačke našeg boravka u Kapadokiji, oblasti u kojoj se rodio i naš porodični zaštitnik i svetac Sveti Djordje. Krećemo u Učhisar.
Tih 4 kilometra koliko su dva grada udaljena jedan od drugog prelazimo za desetak minuta vožnje (a i brže bi da Goreme nije raskopan). Parkiram u podnožju Učhisara sa strane do Goreme (glavni prilaz je sa druge strane). Krivudavim uličicama, koje me podsećaju na ulice primorskih gradova kojima se silazi do mora i koje su na moje iznenadjenje prilično puste, se penjemo do tvrdjave. Tvrdjava Učhisar je jedna vrsta kamenog sela.
Da Kapadokija ima samo jednu od pomenutih atrakcija bila bi svetsko ćudo, a sa ovakvim mnoštvom istih slobodno možemo reći da se stiče utisak da smo na drugoj planeti. Tek kad sa ovog mesta odemo i saberemo utiske postajemo svesni šta smo sve videli.
Sa tvrdjave smo propratili još jedan zalazak sunca i dugo uživali u pogledu na dolinu čiji je centralni deo grad Goreme.
Ostajemo ovde sve dok mrak nije prekrio dolinu. Nigde ne žurimo.
Ono po čemu je Kapadokija poznata široj populaciji je svakako mnoštvo šarenih balona koji prekrivaju nebo. Nema nikog ko tu sliku bar nekad nije video i zapitao se gde je ovo. Ako ste pomislili da je let balonom tradicija Kapadokije stara vekovima prevarili ste se. Prvi let balonom je bio 1783. godine i posadu istog su činili ovca, petao i patka. Ali se to nije desilo u Kapadokiji. Na ovom mestu prvi let balonom se dogodio dve stotine godina kasnije -1989. godine. Dva balona su se vinula u nebo da bi promovisali lanac hotela Robinson Lodge. Nedugo zatim neko očito domišljat se setio da na ovom može dobro da zaradi i let balonom je postao jedan od zaštitnih znakova Kapadokije. Danas je dozvoljeno da u istom trenuntku na nebu bude do 160 balona. Registovanih je oko 250.
Let balonom nije nimalo jeftin. U sezoni je cena oko 200 evra i to u najvećim korpama koje primaju dvadesetak putnika. Što je manji dozvoljeni broj putnika cena je viša. Kažu da je najjeftinije bilo u vreme kad su zbog pandemije koronom putovanja bila ograničena i da se tada moglo leteti za 80 evra. Sam let je jedna vrsta rutuala. Iz odabrane agencije po vas dolaze rano ujutru, oko 5 sati, jer baloni lete samo zorom pošto su tada odgovarajuće vazdušne struje i pritisak. Organizovanim prevozom stižete do jednog od lokaliteta sa koga se poleće, a koji je van naseljenih mesta. Tu dobijate nešto što predstavlja doručak i prisustvujete punjenju balona helijumom. Nakon leta uručuju vam diplomu kao uspomenu sa putovanja. Cela ta eskurzija traje nekoliko sati, a sam let oko sat.
U mojoj ekipi neko ni za živu glavu ne bi ušao u ovo čudo, nekom je bilo svejedno hoće li da leti ili ne, a neko bi voleo da odozgo promatra stene ali želja nije bila neodoljiva. Imajući sve to u vidu, kao i cenu koja bi se ukloplila u budžet putovanja pod uslovom da se mnoge druge stvari izbace, odluka je doneta: gledaćemo let balona sa zemlje. Poslednje jutro našeg boravka u Kapadokiji ustajemo ispred 6 sati i izlazimo na terasu našeg hotela. Baloni polako prekrivaju nebo.
Baloni menjaju visinu na kojoj lete, medjusobno se i dodiruju, spuštaju se tako da su tik iznad naših glava. Putnici iz njih nam mašu, mašemo i mi njima. Koliko ljudi ima u vazduhu toliko nas je i na zemlji rasporedjenih na raznim uzvišenjima odakle se nebo dobro vidi.Nakon pola sata iskorišćenih u najvećoj meri za fotografisanje vraćamo se u sobe da bi odspavali još koji sat i pripremili se za dalje putešestvije.
Nastaviće se...
Коментари
Постави коментар