Za Konju kažu da je najkonzervativniji grad Turske. Jedno je od najznačajnijih mesta hodočašća u ovoj zemlji. U njoj se nalazi grobnica persijskog pesnika i islamskog sufije Mevlane, poznatijeg kao Rumi koji je ustanovio red derviša. Ovde je nastao i svima nama poznati ples derviša.
A da bi došli do Konje krećemo magistralom od Alanje ka Sideu, pa negde na pola puta izmedju ova dva mesta okrećemo desno i penjemo se uz planinski masiv Taurus. Odmah po skretanju uz put su poredjane tezge sa voćem. Zaustavljamo se i kupujemo banane jer je ovaj kraj poznat i po uzgajanju ovog voća. Ukus tek obrane banane je meni neobičan, deluje mi da nije sočna, da je gorka, nezrela. Većina saputnika ima sasvim drugačiji stav. Ja sam izgleda jedan od onih koji se navikao na razne veštačke ukuse tako da mi ovaj čisti prirodni ne deluje primamljivo. Znam da mi i kafa tek samlevena od punih zrna ne prija kao ona kupljena u samlevenom stanju sa raznim primesama i aditivima.
Krajolik uz put me podseća na oblast Šargana, Kremana i Mokre Gore, tako da se osećam kao kod kuće.
Nakon 250 km na visoravni ispod nas se ukazuje Konja. S obzirom da se Konja nalazi na 1200 metara nadmorske visine, a mi se spuštamo do nje, zaključujem da smo bili bar na 1500 metara. Odmah da kažem da se unapred iskazana bojazan nekih preopreznih saputnika da idemo u planinski kraj i da će nam trebati toplija garderoba nije pokazala kao opravdana.
Na samom ulasku u Konju navigacija nas umesto levo salje desno. Kad smo nakon 5-10 minuta vožnje završili u kukuruzu postaje mi jasno da u gradu imaju dve ulice sa istim nazivom, a što nas je navigacija poslala u onu drugu koja nam ne treba, e to mi nije jasno. Vraćamo se odakle smo došli i ulazimo u centar. Brzo pronalazimo hotel. Hotel je mali ali savršeno skockan. Svaki kvadratni metar ima svoju svrhu.
Na prvi pogled izgleda nabacano i nesredjeno, ali uopšte nije tako. U predvorju možete provesti sate razgledajući kojekakve predmete. Prilazi nam moderno obučeni gospodin, na prvu pomisao nesvojstven za ovako tradicionalni kraj, predstavlja se kao vlasnik hotela i navodi da je jedini dizajner i arhitekta istog on sam. Upoznaje nas i sa znamenitostima Konje. Slušam ga, iako sve to što on priča već znam. Izgleda da mnogi turisti dolaze nedovoljno spremni pa su im ovakvi saveti zlata vredni.
Iza hotela se nalazi parking koji koriste i gosti hotela. Veći broj vozila na manjem prostoru nikad video nisam. Funkcioniše tako što momcima na parkingu predate ključeve i onda oni manevrišu sa vašim ljubimcem provlaćeči ga i parkirajući na 5 cm od drugih vozila. Toga dana sam još dva puta svraćao na parking da obidjem Talismana ubedjen da je bar negde ogreban. Nije bio.
Gazda hotela nam nudi svoju pomoć ako nam bilo šta zatreba u Turskoj (kao da je Erdogan lično) i preporučuje obližnji fensi restoran za ručak. Delujemo da smo zainteresovani, zahvaljujemo mu se na preporuci i odlazimo tamo gde sam već ranije planirao, u autentični restoran u kome je na meniju samo jedno jelo - kebab Ali Baba. On nije tako sočan kao onaj u Bursi. Jagnjetina se servira na tankoj i sa malo pretopa natopljenoj lepinji i služi se uz slani jogurt ajran. Tražili smo i repetu.
Odmah preko puta je Bezesten bazar. Konja je grad sa milion stanovnika, tako da je i bazar sa svojih 4000 radnji impozantan, ali posle bazara u Bursi i pred Kapali čaršiju u Istanbulu ovuda smo samo projurili, da ne bude da nismo bili.
Ženski deo ekipe odlazi u sobu na odmor, a muški do muzeja Mevlane koji se nalazi odmah uz centralnu dzamiju u Konji koju je oko 1500-te godine podigao sultan Selim. Inače, zgrada muzeja je zasigurno najpoznatija zgrada u Konji sagradjena još davne 1274. godine.
Kao što već napisah Mevlana, poznatiji kao Rumi, je bio pesnik i filozof. Rodjen je u današnjem Avganistanu 1207. godine. Bio je jedan od najvećih verskih mislioca i filozofa i to ne samo svog vremena. Govorio je turski, arapski, persijski i grčki jezik što je za to vreme bilo neuobičajeno. Učio je i medicinu. Svojom harizmom privlačio je ljude koji su se okupljali oko njega i slušali njegove pripovedi. Priča kaže da je Rumi jednog dana na pijaci slušajući zvukove bubnjeva koji su dopirali sa svih strana pao u trans, okretao se oko sebe i igrao sa podignutim rukama od kojih je dlan jedne bio usmeren prema nebu, a dlan druge ka zemlji. Tada je odlučio osnovati školu u kojoj će učiti mladiće o Bogu. Tako su nastali derviši i njihov čuveni ples.
Muzej Mevlana je mesto hodočašća za muslimane. Mnogi muslimani pre odlaska na hadziluk u Meku posete Konju i ovaj muzej. U njemu je Rumi i sahranjen.
Muzejska postavka vam omogućuje da vidite stvari i opremu derviša iz raznih epoha, biblioteku, trpezariju, ali je meni najveću pažnju privukao, kako kažu, najskuplji svileni tepih na svetu sa neverovatnih 144 čvora po kvadratnom cenimetru. Nisam pronašao podatak kad je tepih napravljen, ali sam stekao utisak da bi se raspao kad bi ga neko pomerio.
Plan je bio da u večernjim satima prisustvujemo igri derviša. Derviši plesom iskazuju ljubav prema Bogu i prema ljudima. Kroz ples oni padaju u trans. Ples derviša je i na UNESCO listi svetske nematerijalne kulturne baštine. Priča se da derviši mogu predvideti i budućnost. Da bi videli tu svakako svetsku atrakciju odlazimo do modernog kulturnog centra. Ispred je ogroman parking koji je prazan. Ulazimo u zgradu koja deluju hladno i pusto. Čuvar je iznenadjen što nas vidi i objašnjava nam da se ples derviša održava samo subotom uveče. Upućuje nas u obližnji muzej letećih derviša gde saznajemo da je plas petkom uveče i nedeljom ujutru. Bio je četvrtak. Nemamo sreće. Kažu nam da u Istanbulu, kod kule Galata, svako veče ima priredba. Unapred znamo da tamo nećemo otići. Ni trubu nije isto slušati u Guči i na Kalemegdanu.
Koristimo priliku i ulazimo u salu gde se održava ples. Akustika je odlična, svaki pokret se čuje. Inače za vreme plesa muskarci sede uz podijum, a žene su na galeriji. Saznajem i da kad derviš prodje obuku i stekne to zvanje sasvim slobodno se može vrati svom životu, imati porodicu, biti sudija, profesor, naučnik...
Preko puta muzeja je hala gde se prodaju suveniri, a cene nigde niže. Poslužavnika, časa, šolja, magneta, ratluka, alve u izobilju. Ulazimo pred kraj radnog vremena pa u žurbi i za sebe i za poklon kupujemo poslužavnike sa naravno motivima derviša koji izgledaju kao bakarni po ceni nižoj od evra po komadu, neke druge sitnice i krećemo u večernju šetnju glavnom ulicom Mevlana Cadessi koja vodi iznad starog dela Konje.
Tu nam se desila i jedina neprijatnost na ovom putovanju. Jedan od sinova i ja smo se nekako izdvojili i u jednom momentu nam prilaze dve žene. Odmah sam ukapirao da je "problem" što smo u bermudama, a sin i u majici na bretele. Da nije postojala jezička barijera rekao bih im da poštujemo svaku veru i verske objekte, ali da smo trenutno na javnom mestu - na ulici i da po zakonima države Turske, koje takodje poštujemo, nije zabranjeno ulicom šetati u bermudama i majici. Medjutim zbog nemogućnosti sporazumevanja nas dvojica samo nastavljamo dalje. Jedna od njih povišava ton idući za nama u nadi da privuče pažnju prolaznika i verovatno očekujući od nekog i nekakvu pomoć. Niko ne reaguje tako da i one ubrzo odustaju. Ne volim ekstremizam bilo koje vrste.
U samom centru grada je Aladinovo brdo. Spoj zelenila, vodoskoka i raznobojne rasvete.
Sa druge strane Aladinovog brda sasvim drugačija Konja. Moderan grad sa savremenom arhitekturom, širokim ulicama, restoranima i kafićima kojih se ne bi postidela nijedna zapadna metropola. Prolaze tramvaji nalik brzim japanskim vozovima. Ljudi u bermudama, sorcevima i majicama nisu retkost. Kao da smo došli u neko drugo mesto udaljeno stotinama kilometara, a ne stotinama metara, ili desetinama godina. Bar sam ja takav utisak stekao.
Obilazimo oko brda, ulazimo u pešačku zonu, pa uz pomoć navigacije stižemo u hotel. Još jedan od ispunjenih dana. Kroz glavu mi prolaze slike onoga šta smo ovog dana sve videli, doživeli, gde smo sve bili. Koliko se dani na ovakvim putovanjima razlikuju od onih običnih koji bezveze prolete. Samo da ih je više, ka tome bar treba stremiti. I san je posle ovakvog dana prijatan i zbog umora, a pre svega zbog zadovoljstva.
Hotelski doručak u stilu hotela. Skockan, šaren. Dušu dao za slikanje. Stomak bi, da može da bira, zasigurno izabrao nešto manje dekorativno, a obilnije i sočnije.
Dolazim do parkinga, obilazim auto sa svih strana nadajući se što manjoj ogrebotini. Nema je ni u naznakama. Momci sa parkinga dobijaju više nego zasluženu napojnicu. Nekako uspevam da se sa kolima izmigoljim izmedju drugih vozila, stavljamo kofere u gepek, pozdravljamo se sa recepcionarkom koja je izašla ispred hotela i nastavljamo krstarenje po Anadoliji.
Nastaviće se....
Коментари
Постави коментар