Turska, drugi put - I deo : zelena Bursa

Posle prvog putovanja kroz Tursku (Kušadasi, Izmir, Čanakale, Jedren...) bio sam siguran da ću se u ovu zemlju ponovo vratiti. Četiri godine kasnije to se i desilo. "Lagunu", koja nas je verno vozila po Evropi i Aziji, zamenio je "Talisman". Nova kola - novo i najduže putovanje. Cilj je za 20 dana obići Antalijsku regiju, Kapadokiju, te velike Turske gradove - Istanbul, Ankaru, Bursu i Konju. Za sve to je potrebno preći više od 4000 kilometara.

Uobičajeno, pripreme su počele oko Nove godine. Neoubičajeno je da su se prve rezervacije preko Bookinga pokazale i kao konačne. Naime uvek do sada nakon prvih rezervacija pojavljivale su se nove i povoljnije ponude tako da su one prve bila zamenjivane. Ovaj put rat u Ukrajini, inflacija i druge krizne sitacije su dovele do poskupljenja i cena smeštaja tako da su one početne ostale najpovoljnije. Niko se zbog toga nije bunio, niti tražio doplatu, sem na jednom mestu - u Srbiji. Nekoliko dana pred put (u julu) dobio sam SMS od vlasnika stana u Pirotu koji me saopštio da sam rezervisao u januaru, da su cene iznajmljivanja stana od februara više, te da je na meni ili da prihvatim novu cenu ili da otkažem rezervaciju "u kom slučaju se on neće ljutiti !?". Naravno da bih najviše želeo da ovo drugo i učinim i da Bookingu uložim protest, ali je ponuda drugih smeštajnih prostora bila izuzetno mala, skoro da ih u jeku sezone nije ni bilo, a onih par što su ostali u ponudi imali su astromomsku cenu. Progutao sam knedlu i pristao na novu cenu koja je bila za 15 evra viša i to za putovanje koje će koštati nekoliko hiljada evra nije ništa, ali ostavlja gorak utisak. Plan je bio da nakon boravka sve ovo napišem u komentarima na Bookingu.

Put do Pirota uobičajen, već više puta prođen. Ručak u "Biblioteci kod Milutina" u Kragujevcu i to naravno praseće pečenje, da se čula zadovolje jer ove poslastice narednih 20 dana neće biti. Uveče najjeftiniji sladoled u zemlji, a možda i u Evropi, iako su Piroćanci podigli cenu za citavih 100% - sad je kugla punih 20 dinara. Odmor u udobnom stanu i ujutro u 5 put ka granici. Cilj je bio da se granica prodje što ranije pri čemu sam pogrešno mislio da su rano ujutru gužve najmanje. Na putu ka Gradini žena izražava sumnju da nakon kuvanja kafe nije isključila šporet. Nedelja je, pola 6, zove i očito budi vlasnika stana, koji ljubazno saopštava da će odmah otići u stan da proveri šporet. Nakon nekih pola sata šalje poruku da je sve u redu i želi nam srećan put. Ovo se slučajno desilo, ali smatram da je sad rezultat nas i Piroćanca 1-1 i odustajem od bilo kakvog komentarisanja početne neprijatnosti oko cene i od pritužbe.

Nešto pre 6 časova prolazimo tablu koja nas obaveštava da je do granice 3 km i odmah nakon table nailazimo na kolonu vozila. Red za granicu se formira već ovde. Jasno mi je šta da očekujem - višečasovno čekanje. Svima nam je svakako žao zbog ovakvog gubljenja vremena jer umesto da ispijamo kafu i razgledamo novu destinaciju mi se vučemo u koloni vozila. Na pameti mi je Marfijev zakon koji tvrdi da uvek mislimo da smo izabrali najsporiju traku. Ispočetka su samo dve trake koje se ispred graničnog prelaza račvaju na 7-8 traka tako da prvo kolona nekako i ide, ali kad smo ušli u jednu od tih 8 traka brzina je ravna kretanju puža. Već sam znao da se nakon prelaska naše granične kontrole, a pre dolaska do bugarskih kućića, treba tržati krajnje levo jer se iz te trake, pred sam prelaz, vozila rasporedjuju u najmanje 4 trake tako da je ona najbrža. Sa ovakvim saznanjem Marfijev zakon ovde ne deluje. Sve u svemu, nakon 4 granična sata ulazimo u Bugarsku.

Vinjetu sam unapred kupio elektronski tako da bez zaustavljanja, a željni normalne vožnje, hitamo ka Sofiji. Ali prvih dvadesetak kilometara nema baš normalne vožnje jer Bugari prave autoput preko ovog postojećeg, tako da su na mnogim mestima radovi i makadam. Onda sledi nova deonica auto-puta, pa potom poznati kolovoz sa po dve trake u oba pravca i ograničenjem brzine od 60-80 km/h (što podrazumeva prisutnost bugarske saobraćajne policije), severna obilaznica oko Sofije, te auto put ka Plovdivu i odmor na poznatoj benzinskoj stanici iza Plovdiva. Čini mi se da sam svaki put na ovoj deonici stao na istu pumpu i to ne zato što sam to planirao, već uvek slučajno, iako i pre i posle nje ima mnogo benzinskih stanica i odmaralista. Da li je to neka sudbina ili uvek u istom momentu nakon granice osetimo potrebu za odmorom, ne znam. 

Nedugo zatim je skretanje za Istanbul, dok put pravo vodi ka bugarskoj crnomorskoj obali. E sad, za razliku od prethodne deonice na ovoj pumpe su retkost. Uvidevši da goriva nemam dovoljno do Turske (u kojoj je prilično jeftiniji) odlučujem da dizel natankujem na prvoj pumpi na koju naidjem. Ali avaj, nje nema. Pali se i lampica koja upozorava da su zalihe goriva na rezervi, prelazim desetine kilometara ali pumpe nema. Počinje i da me hvata panika. Pitam se da li je Iko ikada krenuo na toliko dugačko putovanje, a da je u startu ostao bez goriva. Vozim dalje i gledam kazaljku duboko u crvenom. Čini mi se da se u poslednjem minutu i na poslednjem kilometru ispred mene pojavljuje znak OMV. Olakšanje. Ostali saputnici spavaju tako da niko nije ni znao za dramu koja se odvijala pre svega u mojoj glavi.

Na bugarsko-tursku granicu stižemo oko 15 h, što znači da smo Bugarsku prešli za 4 sata. Upadljivo manja gužva nego na prethodnoj granici. Pitam se zbog čega, jer su uglavnom i na srpsko-bugarskoj granici bili Turci koji sa zapada idu u svoju postojbinu na odmor. Gde li su u medjuvremenu nestali? Nemam odgovor. Da bugarski graničari nisu punih 15 minuta menjali smenu (izlazak i ulazak u kućice) prelazak bi bio još i brži. Sa druge strane granični prelazak Kapikule je najveći u Evropi i drugi po veličini u svetu. Mislim da ima bar 20 traka. Na jednom šalteru proveravaju pasoše, na drugom dokumenta za vozilo (uključujući i zeleni karton), na trećem je carina, a na četvrtom ne znam ni sam šta je. Da turski graničari nisu posumnjali da je pasoš moj, jer po njima slika ne liči na mene i da nisam morao na kompjutersko prepoznavanje lica i ovu granicu bi prešli brže. Sve u svemu nešto posle 16 h ulazimo u Tursku. Do Burse ima 415 km auto puta.

Sistem naplate putarina u Turskoj je, po mom mišljenju, bespotrebno zakomplikovan. Naime, putarina se plaća na auto-putevima koji su ili državni ili su pod koncesijom i preko nekih mostova. Način za plaćanje je HGS nalepnica (elektronska naplata) ili keš i kartice koje se prihvataju na prolazima sa oznakom "nakit". Ovo teoretski deluje dobro i daje razne mogućnosti. Problem je u tome što HGS nema aplikaciju koja će vam pokazati koliko je ostalo novca na kartici, niti se to može videti pri prolasku naplatnih rampi. Iza granice ima više mesta gde se ista može nabaviti, a tamo gde sam je ja nabavio limit je bio 200 lira za samu nalepnicu i depozit (nešto više od 10 evra) uz savet da u nekom gradu izvršimo dopunu. A ta dopune, odnosu uplata novca na karticu, je moguća samo u poštama. E sad zamislite situaciju da idete na letovanje i da morate da tražite poštu gde da vršite uplatu uz (ne)sporazumevanje sa šalterskim radnikom koji sem maternjeg ne govori nijedan drugi jezik. Znam, obaviće se i to jer što se mora nije teško, ali je svakako komplikacija i gubljenje vremena. Sa druge strane, prolaza sa oznakom "nakit" nema baš na svakoj naplatnoj rampi, pogotovo ih nema na državnim auto putevima. Taj problem sam regulisao tako što sam svuda gde je imala oznaka "nakit" plaćao u kešu, a gde takvih prolaza nije bilo sistem je skidao depozit sa HGS-a. Rezultat je bio da sam u pošti u Istambulu u povratku saznao da mi je na računu ostalo nešto sitno i da do Jedrena treba da uplatim još 50 lira. Prethodno sam svakako imao bojazan da sam već potrošio sav depozit i da se rampa negde neće otvoriti.

Druga stvar na koju treba obratiti pažnju pri je zamena novca. U Turskoj je inflacija u momentu našeg letovanja bila 70% na godišnjem nivou uz svakodnevno zahuhtavanje. Iz tog razloga trebate periodično vršiti zamenu novca, npr. onoliko koliko vam je potrebno za 2-3 dana. Pri kraju ovog puta za evre sam dobijao desetak procenata više lira nego na početku. Takodje, postoje razlike i u kursu izmedju menjačnica koje nisu baš sitne, tako da i na to treba obratiti pažnju.

Na putu ka Bursi odabrao sam najnoviju obilaznicu oko Istanbula koja vodi preko mosta "Javuz Sultan Selim" koji je izgradjen preko mesta na kome se spajaju Bosfor i Crno more. Most je otvoren 2016. godine. Ovo je duža deonica (par desetina kilometara), ali na njoj ima najmanje gužve. Navigacije će vas uglavnom voditi na obilaznicu bližu gradu, na kojoj kažu da saobraćaj ume da "začepi". Most je napravljen po uzoru na Brunklinski most u Njujorku, jer je istovremeno i viseći most i most na kosim zategama. Dugačak je 1408 metara, sa po dve trake u svakom pravcu i njegova izgradnja je koštala 900 miliona dolara. Da sam prilazak mostu deluje velelepno ne trebam ni naglašavati.

Prelaskom mosta prešli smo i na drugi kontinent - u Aziju. 

Sledeći most na našem putu je remek delo graditeljstva - most "Osmangazi", sagradjen preko Mramornog mora. Most je dugačak 2,6 km i četvrti je najduži viseći most na svetu. Most je deo auto puta Istanbul-Bursa-Izmir čija izgradnja je koštala 9 milijardi evra (od toga za most 3 milijarde) i koji je trajanje putovanje izmedju Istanbula i Izmira sa 9 sati smanjio na 3 sata. Ovaj auto put je pod koncesijom tako da ne čudi cena prelaska preko mosta od oko 15 evra (pre ovog talasa inflacije cena je bila i viša od 20 evra). Iz tog razloga na mostu nema gužve jer Turci pre biraju obilazak Mramornog mora. Jednom preći most i platiti 15 evra je ok, ali svaki dan, pa još u oba pravca, je ogroman izdatak. Čuo sam da i danas funkcionišu trajekti na ovoj deonici i da imaju posla.

Nakon mosta auto-put je kao pista, sa specifičnom bojom atletske tartan staze. Gužve u našem pravcu nema, ali u suprotnom je ogromna. Bolje da je tako nego da je obrnuto. Nedelja je predveče i ljudi se vraćaju u megapolis. 

Uz zalazak sunca ulazimo u dvomilionsku Bursu. Bursa je grad sa zanimljivom istorijom. Stara je 8500 godina. Bila je krajnja tačka na putu svile. Ovde je u XIV veku osnovano Osmansko carstvo, a grad je ušao i u istoriju kulinarstva. No o svemu tome kasnije.

Danas je Bursa industrijski grad, po stvaranju bruto društvenog proizvoda je drugi grad Turske (iza Istanbula), a i središte je turske auto-industrije. Bursa je nalazi u podnožju planine Uludag (najviži vrh 2543 metra), a koja je i poznati ski centar. Iz centra Burse do ski centra vodi žičara. Sa druge strane, za 30 minuta vožnje iz ovog grada se stiže do Mramornog mora i njegovih plaža. Znači stanovnicima Burse su pred nosom i ski staze i plaže, naravno u različito doba godine.

Centar Burse se nalazi na početnim padinama Uludaga.  Primećujem da Bursa ima šarm pravih azijskih gradova. Gužve su na ulicama, užurbanost i šarenilo na sve strane. Na opšte oduševljenje otkrivamo da je naš hotel na samom obodu Grand bazara (pijace-tržnog centra na otvorenom). Pored hotela je velika javna garaža gde će se naš "Reno" u hladu odmarati sledeća dva dana. Sobe u hotelu su dvokrevetne i trokrevetne, sa uskim prostorom za prolazak izmedju kreveta i malim kupatilom, čiste i klimatizovane, prilagodjene posetiocima poznate bursanske čaršije. Sasvim prihvatljive za dva noćenja.

Krećemo u kraću večernju šetnju. Bursa je jeftin grad jer nije prepun turista tako da je u znatnoj meri prilagodjen domaćem stanovništvu. Osvežavamo se ukusnim sladoledom koji košta 6 lira, dakle trećinu evra, pa preko jedne od ulica čaršije u kojoj prodavci zatvaraju svoje tezge i kupe robu sa pultova dolazimo do česme koja je identična Sebilj česmi na Baš-čaršiji. Na njoj i piše da je poklon Sarajeva Bursi. Ispod je jedna šarena prometna ulica u kojoj vri.

Pravimo polukrug, pa ispod tvrdjave se vraćamo do hotela.

Za nama je dan sa 900 predjenih kilomenata i duže od 5 sati čekanja na granicama.

Prvi deo drugog dana boravka u ovom gradu je posvećen bazaru i šopingu. Nisam baš neki ljubitelj ove aktivnosti ali sam svestan da se i to mora obaviti, a i korisno je. Za Grand bazar kažu da je jedno od najboljih trgovačkih područja u svetu. Tokom osmanskog perioda je bio poznat po trgovini visokokvalitetnim proizvodima od svile. U bezbroj ulica i uličica su na stotine, a možda i hiljade, prodavnica odeće, obuće, peškira, posteljina, nakita, suvenira... Postoji i deo sa voćem, povrćem, orašastim plodovima... U tom delu me fascinirao način na koji su proizvodi izloženi. Mirisom i bojama neodoljivo mame kupce.

Najznačajniji deo bazara je Koza han. Sultan Bajazit drugi je 1490 godine naredio gradnju hana, a isti je već sledeće godine bio otvoren. Kao karavan - saraj han je pružao smeštaj stranim trgovcima, njihovoj robi i životinjama. Takodje, u njemu su bile i zanatske radionice i trgovine. Kroz svoju istoriju nastavio je da bude centar trgovine svilom. I danas se u njemu nalaze prodavnice sa svilenim predmetima najvećeg mogućeg kvaliteta i za ovaj grad prilično visokim cenama. Kao i svaki saraj i Koza han je sagradjen u pravougaonom obliku sa velikim dvorištem u sredini (dimenzija 45 x 37 metara) a koje je danas pretvoreno u divnu baštu.

Posle nekoliko sati i sa punim rukama kesa napuštamo bazar. Inače cene (bar koliko mogu da se setim) su sledeće: kvalitetne pamučne majice, suknje, bluze (Turska je jedan od najvećih svetskih proizvodjača pamuka) su od 3 do 6 evra (a vi birate da li će biti sa oznakom nekog svetskog brenda ili bez), pantalone oko 10 evra, posteljina i peškiri su za oko 50% jeftiniji nego kod nas, a najskuplje muške kožne cipele koje sam ugledao i kupio (i koje me i dok ovo pišem - 5 meseci od kupovine savršeno služe iako ih nosim skoro svakodnevno) su 30 evra. 

Bursa je poznat i kao grad kestena, a slatko od kestena, koje je savršeno prijalo u toku  trgovine, će vam omogućiti da povratite nivo šećera u krvi. Takodje, na svakom ćošku možete pazariti i cedjene sokove i limunadu. Ni raznih pekarskih i mesnih poslastica ne manjka. Sve je organizovano tako da se možete potpuno posvetiti trgovini  Za divno čudo meni ovaj šoping nije bio nimalo dosadan.

Tek kada sam se ispružio na krevetu u hotelskoj sobi osetio sam koliko mi noge bride, ali nakon kraćeg vremena stomak pobedjuje noge. Vreme je za ručak.

Iskender kebab koji je nastao u Bursi je nadaleko poznat. Godine 1867 ga je izumio Mehmetoglu Iskender efendi. Ovaj ugostitelj je u svojoj radnji u delu grada Kaykan služio jagnjetinu uzgojenu na obroncima planine Uludag. Priča kaže da su neki gosti imali zamerke na kvalitete porcija stalno sumnjajući da je neko drugi dobio bolje meso. Da bi prestale takve zamerke efendija je smislio originalni način. Jagnje je okačenog u vertikalni položaj sekao na tanke kriške. Kriške je poredjao na lepinju izrezanu na kockice, a sve je to prelio sosom od paradajza i zapečenim ovčijim puterom. Uz kašicu jogurta sa stane i posuto peršunom, meso je servirano njegovim cenjenim klijentima. Slava Iskander kebaba se proširila po celoj Turskoj i svetu.

Red ispred radnje Mehmetoglu Iskender efendije se protezao po ulici. Mnogo ljudi čekaju da im se oslobodi mesto za stolom.

Za degustaciju ovog specijaliteta odabrao sam drugu radnju koja po recenzijama služi najbolji iskander kebab u Bursi - radnju Huseyin Usta koja se nalazi u na obodu Grand bazara. Radnja u mnogome podseća na čevabdžinice na Baš-čaršiji. Nije ni čudo kada se zna da 60% stanovnika Burse vodi poreklo sa Balkana. Nakon kratkog čekanja dobijamo svoj sto. Odmah dolazi konobar koji prima narudžbu, a nakon nekoh 15-20 minuta stižu i naše porcije. U medjuvremenu pažnju privlače brojne fotografije gazde, a ujedno i glavnog kuvara, sa poznatim stanovnicima Burse, medju kojima ima veliki broj sportista. Tanjire donosi jedan konobar, a iza njega ide drugi koji porcije preliva vrelim buterom. Taj prijatan miris se širi po celom objektu. Uz kebab se preporučuje piće šira, sok od groždja bez alkoholnog vrenja.

Slobodno moru reći da je ovo jelo jedno od najukusnijih koje sam ikada probao. Tanjiri su od strane svih nas olizani. Porcija jagnjetine i šira koštaju oko 10 evra.

Nakon gastoronomskog užitka za sva čula odlazimo do tvrdjave. Kad ste u centru Burse sve je blizu. Osmanlije su 1326 godine na čelu sa sultanom Osmanom Gazijem zauzele grad i tada je počeo period Otomanske vladavine. Na brdu Tophane Osmanov sin Orhan je podigao tvrdjavu, kao i mauzolej Osmanlijske imperije u kojem su grobnice i prva dva turska sultana - Osmana i Orhana. 

Bursa je bila prestonica carstva  samo 39 godina jer je već 1345 godine glavni grad premešten u Evropu i to najpre u Didimotiku, a potom u Jedren i na posletku u Konstantinopulj. Sa tvrdjave, za koju mnogi kažu da liči na umanjenu verziju Kalemegdana, se pruža veličanstven pogled na grad. Iza je moćni Uludag. 

Treba napomenuti da su u Bursi sahranjene i sultanije Hurem i Mahidevran, kao i tvorac turskog pozorišta senki Karadjoz. 

Odmah ispod tvrdjave je bulevar Cemal Nadir koji se utapa u Ataturkov bulevar. U vecini turskih gradova glavna ulica je nazvana po Ataturku, nešto slično kao cuvene ulice Maršala  Tita u svim gradovima SFRJ. Ataturkov bulevar sa prodavnicama raznih brendova, eskluzivnim kafeima i sl. se ne razlikuje od bulevara drugih velikih gradova. Dolazimo i do dela grada sa zanimljivom arhitekturom, bojama i mnoštvom zelenila. Ovde mi pada na pamet i da Bursu nazivaju zelenim gradom.

Prolazimo preko mosta koji je bio centar trgovine zlatom u ovom gradu. Izgradjen je 1442 godine, a na mostu se i danas nalaze radionice tradicionalnih narodnih zanata.

U nastavku mosta je pešačka zona. Vrlo siromašna za grad ovolike veličine.

Sa pešačke zone, a na putu ka hotelu, ulazimo u Grand bazar u kome su radnje zatvorene, a ulice perfektno očišćene.

Bursa je grad u koji bih se rado vratio.  

                                                                                                               Nastaviće se...