Bosna i Hercegovina

U doba korone i letovanje u Crnoj Gori dodje kao posebna stvar. Ne što je Crna Gora loša destinacija, već zato što smo ranijih godina, a posebno kad nam je zbog viza bilo otežano putovanje u zemlje Eu, detaljno obišli i ispitali svaki crnogorski kamen.

Da letovanje u Crnoj Gori ne bi bilo samo već mnogo puta do sada vidjeno letovanje u Crnoj Gori, ideja mi je bila da posle boravka na moru obidjemo Hercegovinu, pa Bosnu. Bili smo na udaljenijim meridijanama, a ovu nama susednu zemlju nismo posetili (ne računajući odlaske do Višegrada, Čajniča i Sarajeva). Bosanske reke i planine ostavili su odusevljenog svakog ko ih je video.

Nakon sedmodnevnog boravka na poluostrvu Luštici, sa posetama Cetinju, Kotoru, Tivtu (i kad sledeći put budemo otišli u Crnu Goru ovu morsku destinaciju nećemo menjati) jednog oblačnog jutra krećemo ka BiH. U narednih 6 dana ruta bi trebalo da izgleda ovako: Trebinje-Mostar-Jajce-Drvar-Bihać-Banja Luka-Travnik-Sarajevo. Ono što je malo brinulo je vremenska prognoza, Nakon perioda suše naši meteorolozi i naročito kataklizmični kvazi-meteorolozi su prognozirali potop.

I dok se penjemo ka graničnom prelazu kod Vilusa (mislim da se zove Sitnica) nebo se sve više crni, a temperatura se sa prethodnih 30 i kusur stepeni spušta na oko 10. Tešimo se da je ovo planina i da će biti bolje kad se spustimo do Trebinja koje je ionako poznato po velikom broju sunčanih dana. Drugi problem su tzv. anti-kovid mere. Naime, državljani Srbije mogu u BiH ući bez ikakvih poteškoća ali samo ako ulaze direktno iz Srbije. Za ulazak iz trećih zemalja je neophodan negativan test ne stariji od 48 sati, a taj test u Crnoj Gori košta 80 evra. Za nas 5 prilično skupo. Žena i ja smo vakcinisani, ali deca nisu. Čuo sam da se to pravilo pri ulasku u BiH ne poštuje, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju idemo pa šta bude.

Uporedo sa prelaskom granice počinje i kiša. Ljubazni bosanski carinik nas pita gde idemo, a ja mu odgovaram da smo samo u prolazu (savet nekih upućenih je bio da se tako kaže). Propušta nas bez problema. Ušli smo u BiH. Prva prepreka je savladana, ostaje još kiša. 

Dok se polako spuštamo krivudavim putem ka Trebinju (svaki vozač zna da je prva kiša posle dužeg vremena veliki neprijatelj vozača i kolovoza) uveliko se razmišlja i o doručku. Već sam imao saznanje da je lokalni specijalitet cicvara sa medom, a internet forumi preporučuju da se ista proba u Hotelu SL Industry, na ulasku u Trebinje, upravo sa naše strane. Hotelski parking i hotel su skoro prazni, a kiša počinje da pada toliko da je problem preći nekih 10 metara od parkinga do restorana. U šprintu je i ta prepreka savladiva. 

    

Cicvara sa medom je svakako zanimljiva, ali moram priznati da mi je pravi ukus dobila tek kad sam je probao sa kajmakom. Navika.

Za Trebinje kažu da je grad sunca i platana. Nalazi se na samom jugu Hercegovine ispod planine Leotar. Kad ste u Trebinju svi putevi vode ka centru - ka trgu gde možete popiti kafu u hladu platana starih preko 120 godina. Legenda kaže da je sa Austro-Ugarskom u Trebinje stigao i baron Babić, komadant grada. Imao je bolesnu ćerku koja je umrla sa 16 godina. U njen pomen posadio je 16 platana. Vremenom je zasadjeno još platana tako da ih sad ima preko stotinu. Ispod paltana je i srednjovekovna pijaca na kojoj se na drvenim stolovima prodaju najpoznatiji proizvodi ovog kraja: maslinovo ulje, med, vino, voće i povrće. Meni je ovaj trg najlepše mesto u ovom gradu, valjda zbog svoje originalnosti.

Odmah do trga se nalazi tvrdjava u kojoj ima veći broj lokala, uglavnom kafića, restorana i prodavnica suvenira. Turiste u njoj najviše zanima "Andjelkin balkon" nazvan po istoimenoj junakinji serije "Ranjeni orao", a koja je snimana u ovom gradu i na ovom mestu.

Na brdu Crkvina iznad Trebinja je 2000. godine izgradjena Hercegovačka Gracanica, crkva koja predstavlja vernu kopiju manastira Gračanica. U kripti su sahranjeni i posmtrni ostaci najvećeg Trebinjca Jovana Dučića koji su preneti iz SAD. Na ovaj način je ispunjena pesnikova želja da počiva u svom gradu. Sa tog mesta se pruža veličanstven pogled na Trebinje i okolinu.

Oblaci su crni, nebo se uskovitlalo, ali bar ne pada kiša. Prijatno prepodne u Trebinju.

 

Sedamo u kola i krećemo dalje, ka najvećem gradu Hercegovina - Mostaru. Nekoliko kilometara od Trebinja, upravo na putu ka Mostaru, se nalazi manastir Tvrdoš koji je nastao na temeljima crkve iz IV veka i u kome je Sveti Vaslije Ostroški primio monaški postrig i sveštenicki čin. Manastir je poznat i po čuvenom istoimenom vinu koje je u manastrirskoj prodavnici prilično jeftinije nego u našim marketima.

Od Trebinja do Mostara ima 135 kilometara. Put je prilično dobar. Dok vozim i posmatram hercegovačke pejsaže saputnici spavaju. Prolazimo kroz manja mesta. Po istaknutim zastavama jasno je koji narod u kom mestašcu čini većinu. Kao što neko reče Bosna i Hercegovina je nacionalno podeljena kao tigrova koža.

Pre Mostara, po planu svraćamo u Blagaj, na vrelo Bune. Iz pravca Trebinja put je veoma uzak, ali se ide tik uz Bunu i njena boja opija. U toku je Kurban Bajram i u Blagaju je guzva. Turista sa svih strana Bosne i sveta. Na glavnom parkingu nema mesta, ali ga zato u okolnim uličicama ima i to poprilično. Paradoks, ali nam je u džepu ostao koji evro.

Posle kratke šetnje dolazimo do izvora Bune. Ispod stena visokih nekoliko stotina metara izvire reka Buna. Kapacitet vrela je 43 kubika vode u sekundi, a voda izvire sa tolike dubine da, kako kažu, ni ronioci nisu dopreli do samog izvora. Voda je naravno čista i ledena, a i samo mesto spada u ona koja se moraju posetiti ako vas put već nanese u ove krajeve. Uz vrelo je i tekija u kojoj su nekad obitavali derviši i ona je otvorena za posetioce. 

Stazom se možete spustiti do samog jezerceta i umiti se ledenom vodom, a i popiti koji gutljaj. Posle sat vremena boravka na ovom mestu krećemo ka 12 km udaljenom Mostaru.

Brzo pronalazimo rezervisani smeštaj i ljubazna i raspoložena vlasnica apartmana doprinosi izuzetnom prvom utisku o ovom gradu. Popodnevni odmor, ali kratak jer se stomacima ne odmara, i polazak ka starom delu Mostara, prvo na klopu, pa onda sve ostalo.

Većina turista sigurno želi da u svakom kraju proba lokalne specijalitete. Onda se pravi izbor šta uzeti danas, šta sutra, a šta narednih dana. Nedoumice su još veće ako se u tom gradu ostaje samo jedan dan. E u Mostaru nema tih problema U restoranu "Šadrvan" na ovalu imate sve hercegovačke specijalitete na jednom mestu. Utisak upotpunjuje posluga odevena u hercegovačke narodne nošnje, a kvari ga kiša koja je baš sad morala da počne da pada i da nas sa terase prebaci u dupke punu unutrašnjost objekta. Neprijatnost je brzo potisnula ukusna hrana. 

Nas pet smo se dobro najeli za 50 evra. Nije baš prejeftino, ali vredi. Krenuli bi dalje u šetnju ali kiša nam neda. Srećom kratko. U medjuvremenu i vlasnica apartmana zove i kaže da joj je komšinica rekla da smo na kolima ostavili jedan otvoren prozor, a kiša je. Kroz smeh kaže da njoj to ne smeta, ali da ga zatvorimo ako želimo. U drugim situacijama bih se zbog toga unervozio, ali u ovom gradu sa ovakvim ljudima mi to dodje kao dobra šala i popravlja mi raspoloženje.

Posle stotinak metara od restorana izbijamo na sigurno najčuveniji most nekadašnje Jugoslavije - Stari most u Mostaru. Most je turistička aktrakcija decenijama. Poznat po čuvenim skokovima, ali nažalost i po rušenju u poslednjem ratu. Sagradio ga je Sulejman Veličanstveni 1566. godine, srušen je u ratu 1993, a nakon toga je obnovljen. 

Oko mosta su skoncentrisani restorani i kafići sa pogledom na zelenu Neretvu i veliki broj raznih drugih radnji, kao i duga ulica namenjena isključivo za šetnju. Stiče se utisak da Mostar živi za most i oko mosta. Raspitujemo se kod lokalnog stanovništva za dobru poslastičarnicu i isti nas upućuju ka malo zavučenoj poslastičarnici, čini mi se sa nazivom "Kod Amera". Poznato je da se najukusnija hrana služi malo dalje od turističkih zona i za ta mesta znaju lokalci, tako da njih uvek treba pitati, a ako naletite na policajce još bolje - oni sigurno znaju dobre kafane. Nisam baš stručnjak za kolače, ali po mišljenju ostalih članova porodice ovde su bili najukusnije poslastice (baklave, tufakije, tulumbe i ostalo) koje smo probali na celom ovom putovanju.

Šetamo još malo uličicama oko Neretve i mosta, te se spuštamo do same reke. Odatle most deluje još veličanstvenije. Tu deci pokazujem snimak rušenja istog i pitam se ko je to uopšte mogao da uradi, kome je to moglo da padne na pamet i da na to pristane.

Krećemo ka apartmanu, polako, da upijemo još koji trenutak u ovom lepom gradu. Stižemo do ulice u kojoj smo smešteni. Zatvaram prozor na kolima, a prilazi mi komšinica koja je i primetila da je prozor otvoren (koja nam je dok smo dolazili čak i rekla da parkiramo ispred kapije njene kuće i da tu ne smetamo) i sa njom ostajem dobrih pola sata u razgovoru o životu u Bosni, Srbiji, Hrvatskoj...

Drugog dana boravka u Bosni svanulo je sunčano jutro. Drago mi je što su meterolozi bar za sada 80% promašili prognozu. Sa ženom odlazim do mosta da popijemo jutarnju bosansku kafu. Žena od vlasnice kafića doboja i pelcer neke biljke koji nažalost nije uspeo da preživi povratak u Srbiju.

Nakon toga šetam ulicom Maršala Tita. Tako su se nekada zvale glavne ulice u svakom gradu SFRJ, a danas koliko mi je poznato takvi toponimi postoje samo u BiH. Ono što mi je u toj ulici privuklo pažnju i nateralo na razmišljanje je u ratu srušena zgrada preko puta Narodnog pozorišta. Zovem majku koja je prve godine bračnog života provela u ovom gradu i ona mi kaže da je na tom mestu nekada bila robna kuća. Pitam se što ove ruševine skoro 30 godina posle rata nisu sanirane već kvare izgled ovog divnog grada, a ne verujem da ova lokacija nikome nije aktraktivna.

Utisci o Mostaru su izvanredni, iznad svakog očekivanja. Dok izlazimo iz grada u pravcu ka Jablanici prolazimo pored novog stadiona Veleža. Sećam se tog tima dok je igrao Pod Bijelim Bregom i žario i palio i u Evropi. Sećam se Envera Marića, Kajtaza, Tucea, Halilhodzića, Sliškovića....

Jablanica je poznata po bitki na Neretvi i po jagnjetini. Jagnjetinu sa jabalaničkog ražnja je voleo i sam Tito, a ovde su se za vreme snimanja filma Bitka na Neretvi gostili i Ričard Barton, Elizabet Tejlor, Orson Vels i mnogi drugi. Vlasnik prve pečenjare na ovom prostoru Gojko je postao nadaleko poznat i rado vidjen gost u svim restoranima i kulinarskim emisijama velike Juge. Danas osim restorana koji drže Gojkovi naslednici postoji još nekoliko kafana koje služe ovaj specijalitet (a Gojkov restoran sad od svih ima najmanju ocenu na Google - još jedan paradoks Bosne). Posle sat vremena vožnje idealno mesto za bogat doručak. U tome nas nisu sprečili ni nekoliko bilborda ispred same Jablanice sa surovom porukom "Neću da moje dete završi na ražnju". Očigledno se radi o aktivnosti neke organizacije za zaštitu životinja.

Jagnjetina je očekivano izvrsna. Konobari pitaju šta volimo da jedemo (od kog dela jagnjeta) i donose upravo to (u našem slučaju "tanko"). Na krompir kao prilog uz ovo jelo nismo navikli tako da odbijamo tu ponudu. Uzimamo i repetu za koju čekamo da se "skine" novo jagnje sa ražnja da bi opet dobili omiljena rebarca i plećku. Cena 15 evra po kilogramu. Skoro duplo jeftinije nego u nama obližnjem Mačkatu, s tim što će vas u Mačkatu samo iz kurtoazije pitati šta želite da bude na ovalu, a doneće vam ono što oni sami hoće (pogotovo ako snime da ste došli kolima koja nose tablice nekih drugih krajeva).

Centalno mesto koje posećujemo danas je Jajce. Do njega dolazimo pretežno uskim i krivudavim putem preko i Prozora (meni poznatog iz filma Bitka na Neretvi i čuvene naredbe "Prozor mora pasti"), Gornjeg i Donjeg Vakufa i Bugojna. Parking nalazimo pored zgrade nekadašnjeg Doma kulture, a sada muzeja u kojoj je održano drugo zasedanje AVNOJ-a 29.novembra 1943. godine na kome su udareni temelji komunistićke - socijalističke Jugoslavije. U par rečenica deci iznosim te činjenice o kojima oni pojma nemaju, a koje je moja generacija morala u sred noći napamet da izdeklamuje.

Jajce je mali grad i sve je blizu, tako da je u blizini ove zgrade i čuveni vodopad - neizbežni motiv sa mnogih razglednica bivše nam države. Visok je 20 metara i jedini je vodopad na svetu koji se nalazi u centru grada i to ga čini jedinstvenim. Na prelepoj je reci Plivi, tj. na ušću Plive u Vrbas.

 

Prelazimo mostić preko reke i u centru smo grada. Jajce je grad zanimljive arhitekture, a u 15 veku je bio i prestonica Bosne. Trg ovog gradića je idealno mesto za popiti kafu.

Pored Jajca, a na putu ka Drvaru, nalazi se Plivsko jezero. Prilika za još malo opuštanja. Tu su i Mlinci, grupa starih mlinova koje su nekada posedovali imućniji žitelji ovog kraja.

U Drvar stižemo predveče. 300. kilometara na ne baš sjajnim putevima stvaraju umor. E sad, što je za destinaciju izabran Drvar koji svakako nije turističko mesto? Drvar se nalazi u blizini jednog kraja Nacionalnog parka Una, na drugom kraju je Bihać. Plan je bio da sutrašnji dan provedemo u ovom nacionalnom parku. A što kažem da je plan bio? O tome malo kasnije.

Večernja kratka šetnja po Drvaru koji odaje utisak siromašnog grada sa starim žiteljima. Čak nam i kasirka u marketu kaže da se ovde vraćaju samo oni koji se na drugom mestu ne snadju. Smešteni smo kod ljubaznog starijeg gospodina na dva sprata ogromne kuće. On naravno živi sam jer su mu deca po belom svetu. Priča nam da je nekad imao mesaru koja je bila jedna od više mesara u ovom gradu, a da je danas sve zamrlo. Od kada putujem veći stan nikad nisam iznajmio. Neću preterati kad kažem da smo se tražili po njemu.

Svanulo je treće jutro našeg boravka u BiH. Ako se uopšte može reći da je svanulo. Nebo se crni od tmurnih oblaka. Grmi. Ako je u koji dan našeg putovanja trebalo da bude lepo vreme to je trebalo danas. Ovog dana je planiran boravak u prirodi i uživanje u možda i najlepšem što Bosna ima - rekama. Prognozeri ga pogodiše 1000%. Gledam najavu vremena - do uveče se predvidjaju pljuskovi. Ipak se nadam. U toj nadi, kad je kiša na minut uminula, odlazim do pekare po doručak i vraćam se mokar kao miš. Sedimo još koji sat u stanu i odlučujemo se da krenemo dalje, pa šta bude.

Na izlazu iz Drvara je Titova pećina. Nemci su 25.maja 1944. godine izveli operaciju "Konjički skok", u našoj istoriji poznata kao "Desant na Drvar". U ranu zoru više stotina SS padobranaca je krenulo u akciju. Vrhovni štab NOV-a se nalazio u Drvaru, a Tito je boravio u jednoj pećini. Sa Titom je bio i Čerčilov sin koji je bio u posmatračkoj misiji. Kažu da je Tito uglavnom bio smešten u okolnim selima, a da je na ovo mesto dolazio na sastanke. Prethodnu noć se slavio njegov rodjendan i zato je zanoćio tu, što su Nemci saznali. Istoričari imaju različita mišljenja o tome šta je bio glavni cilj ove operacije, odnosno čije zarobljavanje. Meni je logično obojice - i Tita i mladjeg Čerčila. Nemačka operacija nije uspela, Tito se po ko zna koji put uz velike gubitke u ljudstvu izvukao, a okupatorski vojnici su zaplenili samo Titov šinjel koji ovaj u brzini bekstva očigledno nije stigao da ponese.

Na lokalitetu nema nikog, ni posetioca ni domaćina. Kiša pada, mi uzimamo suncobrane iz kola koji će nam poslužiti kao privremeni kišobran i dolazimo dokle se može, do zatvorene kapije od koje se ipak vidi drvena kućica koja je sagradjena na ulazu u pećinu.

Idemo ka Martin Brodu. Kako se približavamo nebo je još crnje, iako sam mislio da je to nemoguće. Ipak ćemo uz pomoć suncobrana otići do vodopada. Opet je sve pusto, ali radi prodavačica ulaznica. Iako je pasije vreme popusta nema. Inače sve pripadnice lepšeg pola koje se zovu Una imaju besplatan ulaz na bilo koju lokaciju ovog nacionalnog parka. 

Vodopadi očaravaju lepotom i po ovakvom vremenu.

Legenda kaže da je nekad ovde živela izuzetno lepa devojka po imenu Marta koja se zaljubila u momka sa druge strane Une. Pošto njeni roditelji nisu hteli da čuju za tu vezu ona je rešila da prebegne kod svog dragog, ali se okliznula na slapovima Une i utopila. U znak sećanja na nesrečnu ljubav ovo mestu nazvaše Martin Brod.

Platno na suncobranima postaje prilično nakvašeno tako da je počelo i da propušta kapljice. Ipak koristim priliku da bacim oko i na splavove Martin Broda, dok ostali saputnici presvače mokru garderobu i greju  se u kolima.

Mogu zamisliti koliko je sve ovo velelepnije kad je lepo vreme i kad se možete spustiti do Une.

Krećemo dalje - do obližnjeg Kulen Vakufa i u centru tog mestašceta odlazimo na šta drugo, no na ćevape i (po ovakvom vremenu) čaj. Kafić se nalazi uz Unu koja je ovde široka i plitka, ali od boravka na terasi i uživanja u pogledu nema ništa. Smeštamo se u toplu unutrašnjost lokala. Pošto dananašnij dan mora biti takav kakav jeste, konobar pri spustanju na astal jedan vreo čaj (a meni se učinio najvreliji) prosipa po svojim i mojim nogama. On ima farmerke, a ja bermude, tako da je očito ko je gore prošao. Odmah mi donose led i neki melem. Očigledno su dobro opremljeni za ovakve situacije što me navodi na razmišljanje da im se ovako nešto ne dešava baš retko.

Led pomaže momentalno, a melem, ispostaviće se, dugoročno. Makar su ćevapi ukusni. Plaćamo račun, uključujući i onaj prosuti čaj, ali po smešnim cenama (čaj 0.5 evra) i uz još jedno izvinjenje domaćina napuštamo i kafić i Kulen Vakuf.

Centralni dogadjaj današnjeg dana je trebala biti šetnja uz Unu do vodopada Štrbački Buk - za mnoge glavne prirodne aktrakcije Bosne i Hercegovine. Iako nadu poslednju gubim, taj poslednji trenutak je nastupio. Nade da će prestati ovaj potop više nema. Umesto ka vodopadu upućujemo se ka smeštaju u Bihaću gde stižemo u ranim popodnevnim satima. Odmor i zagrevanje pod ćebadima, pa odlazak na picu. Pica u Bosni ne bi mogla da bude na meniju nijedan drugi dan, nego samo u ovaj današnji koji je takav kakav jeste.

Posle klope šetnja po Bihaću. Kiša je prestala. Iznad Une se ne vidi ništa od magle od isparenja. Migranata na sve strane. Siguran sam da bi mi ovaj grad izgledao mnogo lepše da smo ga posetili u bilo koje drugo vreme. U poslastičarnici (uzgred najgori kolači koje smo probali u Bosni) nas upozoravaju da voda sa česme nije za piće jer je došlo do njenog zagadjenja usled obilnih padavina.

Po planu pre ovog puta, u Bihaću smo trebali zanoćiti dve noći i sledeći dan iskoristiti za odlazak na obližnja Plitvička jezera. Medjutim, upravo kad sam se spremao da online kupim ulaznice za Plitvice stigla je informacija da su Hrvati pooštrili anti covid uslove za ulazak u zemlju, tako da je za nevakcinisane neophodan PCR test. Niti mi se davalo 240 evra za testove za decu, niti mi se po Bosni jurilo gde ću da ih izvadim, tako da je ta opcija ovog puta otpala.

Pre spavanja bacam oko na vremensku prognozu koja kaže da nas čeka toplo i sunčano vreme. Hvala Bogu.

Kao u pesmi, svanuo je lep i sunčan četvrti dan u Bosni. Cilj ovog dana je Banja Luka, a do nje se ima još ponešto obići.

U blizni Ostožca na Uni su zanimljivi riblji restorani. Do njih se dolazi nekim kanjonom u kom makar 5 puta prelazimo preko iste pruge. Pruga ide pravo, a put savija okolo. Ne čini mi se da po njoj saobraćaju vozovi, ali nikad se ne zna. Pred svaki prelaz krivim vrat i zagledam levo-desno. 

U Ostrožcu sedamo u jedan od tih restorana. Terasa tik uz Unu. Sunce prži, pravi letnji dan, a hladnoća od reke se oseća po nogama. Sa ovog mesta mi Una deluje najveličanstvenije. Do sada mi je Drina bila najlepša reka koju sa video, od danas mi je to Una.

Pastrmka kao pastrmka, ništa posebno, čak mi se čini i da su ove u tanjirima manje nego što bi trebalo da budu, ali ne marim -  mesto obara sa nogu. Prosto da se zažali da se krene.

Medjutim, pošto nas čeka još 140 km do Banja Luke vreme je za pokret. U toku puta mi pada na pamet da svratimo i u usputni Novi Grad (ranije Bosanski Novi) jer znam da ovaj grad leži na dve reke. Tu se Sana uliva u Unu. Brzo pronalazimo centar grada i šetalište uz Unu koje nas nogu pred nogu vodi do ušća ove dve reke koje i ne može biti drugačije do veličanstveno. Na tom mestu su obe reke baš široke, tako da posmatrajući sa mosta vode na sve strane. Posle šetnje prijaju ogromni kolači u poslastičarnici pronadjenoj naravno po savetu meštana. Neplaniranih, a prijatnih sat - dva.

Do Banja Luke gužva na cesti, a u ovaj grad stižemo u popodnevnom špicu. U modernom apartmanu, prethodno snabdeveni sa djakonijama iz obližnjeg marketa, izležavajući se provodimo popodne. Predveče krećemo u šetnju: Gospodska ulica, Banski dvor, Hram Hrista Spasitelja, tvrdjava Kastel, Banjalučki ćevapi...Nisam se baš mnogo trudio da upoznam istoriju ovog grada i ovih znamenitosti. Danas je jednostavno došao takav dan. Opušteno i zanimljivo...  A šta bi mogao biti kuriozitet: za mene je možda to što sam ovde video najskuplje magnete za frižider od svih mesta koje sam posetio, uključujući i Azurnu obalu..

Kroz sporedne ulice (u kojima se grad možda i najbolje upoznaje) vraćamo se do smeštaja i prijatno utanjamo u snove.

Od Banja Luke do Sarajeva najpre svraćamo u Kneževo koji meni izgleda kao gradić na kraju sveta. Oseća se svež planinski vazduh, a na tom delu puta sam opazio i nekoliko domova za stare. Svrha je da se treće doba provede u prirodi, na čistom vazduhu, ambijentu koji će produžiti život koliko to bude moguće.

Cilj prvog dela ovog dana je Travnik, grad koga nazivaju i muzejom na otvorenom u kome su vidljivi tragovi proslosti i raznih istorijskih epoha, civilizacija i kultura. Ivo Andrić piše da “nikad niko u Travniku nije ni pomislio da je to varoš stvorena za običan život i svagdašnje događaje”. Naslavniji dani Travnika su bili od 1697. do 1850 godine kada je, posle razaranja Sarajeva od strane austrijskog princa Eugona od Savoje, bio sedište Bosanskog pašaluka u kom periodu je čak 77. paša sedelo na vezirskim minderima i odatle upravljalo ovim delom tadašnjeg Otomanskog carstva.

Kola parkiramo na ulazu u grad i šetamo glavnom ulicom za koju je travnićki pisac Muharem Bazdulj naveo da bi se "mogla bez ikakve preinake prenijeti u Zagreb". Po istom piscu “grad je fantastičan i neviđen spoj orijentalnog i srednjoevropskog naselja". I zaista, ovo se može opaziti na svakom koraku.

Raspitujemo se gde možemo obedovati i upućuju nas na Plavu vodu. Praznik je i guzve su. U restoranu sto do stola, ledja o ledja, gost na gostu. Bar 30% stolova kojima objektivno tu nije mesto je sad postavljeno. Konobari se rastržu da sve posluže. Porcije su skromne, jelima ukus manjka (utisak popravljaju travnički ćevapi naručeni kao repeta),. a cene iznad prosečnih za ovo podneblje. Slobodno mogu zaključiti da u gastronomskom uživanju na ovom putu ovaj ručak se nalazi na poslednjem mestu, bez konkurencije.

Izvlačimo se iz restorana preko ledja i nogu drugih gostiju pazeći da nekom ne prospemo ručak i da koga ne načepimo, a za šta stvarno treba najviži stepen pažnje i umeća i upućujemo se ka rodnoj kući Iva Andrića. Na glavnoj ulici se nalazi putokaz koji upućuje gde treba skrenuti ka Ivovoj kući. U daljem delu puta više nijedan putokaz ne vidimo. Zaključujem da smo prešli barem dva puta više metara nego što je na tom putokazu pisalo. Navigacija u uskim i krivudavim ulicama nije baš od pomoći jer nas satelit stalno prebajuje iz jedne ulice u drugu. Pitamo u frizerskom salonu za naše odredište i upućaju nas kroz neki prolaz, pa levo, desno, pa opet levo... Ni ovde nikakvog obležja nema, ali se pred nama pojavljuje, sa slika, dobro poznata kuća. Iz nekog razloga Travničani se nisu baš odužili svom najpoznatijem sugradjaninu i jedinom Nobelovcu sa ovih prostora., piscu "Travnčke hronike", dela po kom je ime njihovog grada postalo svetski poznato. Kuću je baš teško pronaći, ili se nama tako "posrećilo". Ono što donekle popravlja utisak je da se kuća redovno održava.

Posle obilaska i fotografisanja, ponovo glavnom ulicom, koju sad lako pronalazimo, idemo do parkinga. Utisak je da je Travnik zaista nesvakidašnji grad sa pre svega zanimljivom arhitekturom.

Po izlasku iz Travnika nailazimo na širi kolovoz nego što je onaj kojim smo ušli u ovaj grad, put je i praviji, a gužve mnogo veće. Izlazimo na auto put A1, prolazimo pored "piramide" u Visokom, tj. brda koje po svom izgledu liči na piramidu, a kakvih brda i brdašaca sam se nagledao na ovom našem Balkanu. U sebi razmisljam da je ovde zaista bila piramida, pa valjda bi je za 10 i više godina već otkopali. Ćudim se naivnošću onih koji veruju u tu priču i bezobrazluku i upornosti onih koji im tako nešto propovedaju.

Posle stotinak kilometara vožnje isped nas se pojavljuje grad Valtera i Doli Bel, Pišonje i Žuge, Haseta Ferhatovića i Safeta Sušića, Mirze Delibašića i prvog klupskog evropskog košarkaškog šampiona sa ovih prostora, Zdravka Čolića i pop grupa za kojima su ludeli tinejdžeri stare Juge, Davorina Popovića i Halida Bešlića, Nadrealista i mnogih drugih - olimpijsko Sarajevo, grad koji je često pisao i lokalnu i svetsku istoriju. Inače, moj rodni grad. Iako sam u njemu živeo kratko, svega do četvrte godine života, vezanost je ostala. Da li svakom svoj rodni grad ima nešto posebno što ga razlikuje od svih drugih gradova na ovoj planeti ili je Sarajevo poseban grad na ovoj planeti ne znam, ali pre verujem da je ovo drugo.

Smeštaj je pronadjen u soliteru sa leve strane Miljacke, na par minuta hoda od samog centa. Zgrada je stara, stan opremljen nameštajem iz osamdesetih, ali je pogled sa 11 sprata fantastičan. Iz kuhinje Baš čaršija kao na dlanu, a sa terase dnevne sobe Novo Sarajevo, Koševo...

I dok se sa telefona ore Miljacka, Trebević, Sarajevo ljubavi moja, Jel Sarajevo gde je nekad bilo... požurujem decu da se spreme za šetnju uz ono staro "odmaraćete se kad dodjemo kući". Prelazimo most Drveniju preko Miljacke, pa pored Prve gimnazije dolazimo na početak moje rodne ulice. Nekada se zvala Ulica JNA, a kako se danas zove ne znam, ali zgrada na čijem poslednjem spratu sam živeo i u kom stanu sam napravio prve korake i sigurno zadobio prve modrice, a koju sam zapamtio sa starih fotografija, je ista kao što je bila tih davnih sedamdesetih. Jedino što je fasada još više oronula.

Pošto travnički ručak nije ispunio oćekivanja hitamo na Baš-čarsiju. Pite prelivene kiselim mlekom su nas i izgledom i mirisom privukle. A i ukus im je takav da smo uzimali dodatne porcije. Kasnije sam saznao da se zovu buredžici.

U čaršiji je gužva. Lagana šetnja pešačkom zonom - Ulicom Ferhadija, pa pored večnog plamena (koji gori u čast oslobodilaca Sarajeva 1945. godine, a ne Olimpijskih igara kako mnogi misle) ulazimo u Ulicu Maršala Tita. Glavnom sarajevskom ulicom dolazimo do novosagradjenih poslovnih solitera pa onda savijamo u pravcu Skenderije i ka centru idemo Ulicom Kulina Bana, ranije Franca Ferdinanda, a još ranije Gavrila PrIncipa. Ne znam da li se gde u svetu desilo da je ulica iz imena atentarora preimenova u ulicu ubijenog, kao što je to sa ovom autentičnom ulicom bio slučaj. Dolazimo i do mesta gde je izvršen atentat, a tu pažnju privlači replika vozila u kojem je upucan austro-ugarski prestolonaslednik.

Preko puta je Latinska ćuprija, najstariji sarajevski sačuvani most, sagradjen u XVI veku. Pored, u najnovijem ratu razrušene, pa obnovljene sarajevske Većnice, ponovo stižemo na Baš čaršiju. Prolazimo sokacima u koje nismo zavirili, pa opet pešačkom zonom dolazimo do legendarne  poslastičarnice "Egipat" u kojoj čekam u redu da kupim poznati sladoled. Inače poslastičarnica je u istom stilu kakva je bila i kad je otvorena 1949. godine. Da li se sladoled pravi po tadašnjoj recepturi ne znam, ali je svakako ukusan. 

U kasnim večernjim satima dolazimo u stan, a ja odmah zauzimam busiju na terasi i sa divljenjem posmatram Sarajevo noću sećajući se stihova "i kad gazde kafića kažu, ajmo raja, farjonat". 

I dok čekam da Šeki iz citirane pesme izadje u saobraćaj pogled mi skreću meci koji su se zabili u betonski zid terase ovog stana i tu ostali 30 godina. Iz pesničkog raspoloženja prelazim u razmišljanje o ljudskoj gluposti, kompeksima, tvrdoglavosti... a što je sve dovelo do toga da ovaj grad i njegovi stanovnici mnogo toga lošeg prežive. Ono što posebno boli je da ožiljci rata od pre 30 godina još postoje i da su od tada trvenja konstantna. A gde su bili npr. Francuzi i Nemci 30 godina posle Drugog svetskog rata... Sa pomešanim utiscima odlazim u krevet.

Ujutru pravac Baš-čaršija  i ćevabdzinica "Kod Želja". Neki kažu da je ovaj lokal "izvikan" i da ima boljih mesta, ali ja mu ne mogu ništa zameriti, ni ukus, ni miris, ni uslugu. Pravi sarajevski ćevap i originalni bosanski kajmak. Niko nema ni najmanju primedbu.

Ponovo prolazimo Sarajevo uzduž i poslednjeg dana ovog putovanja dolazimo do Ilidze. Ogroman parking koji se plaća i okolne ulice gde je parkiranje besplatno, a mesta ima na pretek. Već vidjeno u Bosni.

Do vrela reke Bosne, reke po kojoj je cela država dobila ime, šetamo alejom oivičenim stablima kestena i platana. Znam da su su Kongo i Demokratska republika Kongo dobili ime po reci Kongo, te Bosna i Hercegovina po reci u čijoj se blizini nalazimo. Ne znam da li ima još neka država da nekoj reci treba da zahvali svoj naziv, ali već napisah da su za mene reke ono najlepše što ova zemlja ima, pa otuda sasvim opravdano da ova država nosi naziv reke.

Laganim hodom šetamo alejom u kojoj je dozvoljen saobraćaj samo biciklom i fijakerom. Jedino što malo smeta je to što konji nemaju nikakvu opremu koja bi sprečila da balega završi na asfaltu. Ali dobro, nećemo biti sitničavi.

Vrelo Bosne se sastoji od više malih ostrvaca povezanih mostićima. U reci i njenim rukavcima uživa dosta labudova i pataka. U ovakav vreo dan prija da se izuju patike i noge umoče u hladnu Bosnu. Voda je toliko ledena da stopala dugo posle bride. Divna priroda na periferiji velikog grada, ispod planine Igman.

Kako je sve na Ilidži jako prijalo, tako je i ručak u restoranu "Fijaker". Ukusna teletina po pristupačnim cenama.

Nakon Ilidže po planu trebalo je da usledi voznja do kuće, ali se iz Sarajeva ne odlazi tako lako. Promena plana i zaustavljanje na još jedan slatki švedski sto na Baš-čaršiji.

 

Mehmed-pašin most u Višegredu je već osvetljen noćnom rasvetom u momentu kad prolazimo pored njega. Do vidjenja Bosno, do nekog narednog susreta.

.