Turska, Kušadasi - III deo

Deseto jutro u Kušadasiju. Uobičajena procedura na terasi hotelskog restorana - kafa, doručak, kafa. Sumiranje utisaka. Lepo je bilo, čak i iznad očekivanja. Da li ću se više ikad vratiti ovde ne znam. Život je kratak, a u svetu postoji još pregršt zanimljivih destinacija. I dok tako razmišljam o smislu i prolaznosti života uvidjam da sat nemilosrdno otkucava i da je vreme da se krene. 

Cilj današnjeg putovanja je nepunih 100 kilometara udaljeni Izmir. Brzo dolazimo do auto puta. Na izlasku na auto put crveno svetlo me upozorava na neposedovanje HGS nalepnice. Nisam je kupio, ne zbog toga što mi je bilo žao 10-15 evra, nego što je procedura komplikovana i to pogotovo za one koji ne znaju turski jezik, a ja sam jedan od tih. Naime, obrazac koji se popunjava radi izdavanja HGS nalepnice je isključivo na turskom jeziku tako da je nemoguće da se isti popuni bez nečije pomoći. Turci ne stoje baš najbolje sa engleskim jezikom, a ako bih nekog sa takvim znanjem i pronašao problem bi nastao što ni ja sa enegleskim nisam na ti. Žena ga zna, ali voditi i nju u poštu bi već bila stvar komplikovanije organizacije. Iz malog mozga sam izvukao informaciju jednog vozača autobusa koji na nekom forumu tvrdi na na granici pri izlasku iz Turske vozači putničkih vozila neće imati nikakve probleme zbog neposedovanja te nalepnice. Pouzdajući se u verodostojnost tog saznanja nastavljam nelagalnu vožnju auto putem.

Do Izmira se stiže za čas posla. Dok saputnici spavaju kao da su prethodne noći radili treću smenu već smo na ulicama antičke Smirne, grada u kome je živeo Homer, četvoromilionskog Izmira, trećeg grada po veličini u Turskoj. Na forumima sam čitao i informacije da je ovaj grad nezgodan za vožnju, a pogotovo za one koji su prvi put u njemu. Pratim navigaciju i bez problema dolazim do jednog velikog kružnog toka i odmah iza njega ulazim u uličicu u kojoj zapažam sa fotografija poznat hotelski parking. Lako i brzo smo u centru ovog velegrada. Mislim da vozač autobusa jedne forumašice još uvek traži izlaz iz Izmira. Toliko je to verno, opširno i uplašeno opisivala.

Smešaj u sobu i odlazak na obližnji Kemeralti bazar, drugi po veličini bazar u Turskoj, odmah posle (medju našim švercerima) čuvene Kapali čaršije u Istanbulu. 

Za razliku od Kušadasija tamo skoro da nema kopija poznatih brendova, bar medju izloženom robom. Kao da smo u drugoj državi. Medjutim ima dosta domaće robe proizvedene od kvalitetnog turskog pamuka. Naime, Turska je jednа od vodećih svetskih izvoznika pamuka. Ja se na ovakvim mestima obično smorim, ali mi je ovde privukla pažnju izuzetno jeftina kožna obuća. Kvalitetne kožne papuče za 7 evra, sandale za 13, cipele...bilo je i za nas i za poklone. Svaki čas smo se osvežavali jeftinim sokovima od sveže cedjenog voća koji su pred našim očima pripremani na tezgama.

Vrelina je prilična. Posle par sati provedenih na bazaru, sa punim kesama i kebabom u rukama odlazimo do hotela. Klimu smo ostavili uključenu, biće prijatan popodnevni odmor..

Po izlasku iz sobe, a nakon odmora, neko od ženskih članova porodice izražava želju da se opet ode do bazara. Ja to odlučno odbijam i nudim večeru koju gladni stomaci prihvataju. Lokalni specijalitet je Aleksandrov ili Iskender kebab.

Simbol Izmira je Sahat kula. Izgradjena je 1901. godine i bila je poklon nemačkog cara Vilhema II. Ukrašena je u stilu otomanske arhitekture.

Odmah iza kule je višekilometarsko šetalište uz more. Sa jedne strane šetališta je more a sa druge park sa negovanom travom na koju se možete 'ladno ispružiti. Iza su zgrade sa stanovima, konzulati... Očigledno jedan od elitnijih delova Izmira. Inače, Izmir je najkosmopolitskiji grad Turske i to se oseća na svakom koraku, od načina odevanja lokalnih stanovnika pa do konzumiranja alkoholnih pića u kafićima u većoj meri i drugih detalja.

Šetalištem smo već prilično odmakli od početne tačke. Skrećemo u jednu pešačku zonu. Tu me neumoljivo odbijaju za pivo koje sam pokušavao da kupim objašnjavajući mi da je za punih 5 minuta prošlo 22 časa do kad se alkohol može prodavati. Prinudjen sam da kao i ostali žedj utolim sokom. 

Uz pomoć navigacije najpre prolazimo kroz stambeni deo grada pa uz obode jednog ogromnog parka dolazimo do prepoznatljivog kružnog toka, a zatim i do našeg hotela. 

Inače i u Izmiru pešaci nemaju nikakvu prednost, pa u takvoj borbi ni oni ne poštuju semafore i mesta na kojima se prelazi ulica.

Izmir ima još zanimljivosti: Asansor - jedan od prvih liftova na svetu, rimsku pijacu Agoru, tvrdjavu Kadife kalu...ali za njih u ovom kratkom jednodnevnom boravku nije bilo vremena.

Po prespavanoj noći, a pre doručka, nemam vremena za meni omiljenu jutarnju šetnju. Razlog za žurbu je što je cilj današnjeg putovanja preko 500 km udaljen Jedren, grad na drugom kontinentu. Uz to, a radi povratka u Evropu, treba ponovo preploviti i Dardanele.

Iz Izmira izlazimo lako kao što smo u njega i ušli. Ne vraćamo se putem uz obalu već putujemo preko Bandirme i Belikesira. Ta deonica je nešto duža, ali je sa manjom gužvom, prolazi se kroz manje naseljenih mesta i svakako je prijatnija za vožnju. Kvalitet puta je isti, dakle po dve trake u svakom pravcu. Prolazimo kroz očigledno voćarski kraj jer su brojne tezge sa voćem uz put, a preovladavaju dinje kojih ima na tone. Jedna deonica puta vodi i uz Mramorno more. Očigledno je da bar u ovom delu na Mramornom moru turizam nije ni u povoju.

Za prelazak Dardanela koristimo prelaz Lapceki-Galipolje. Na raznim forumima se razvila diskusija da li ići na ovaj prelaz ili na prelaz Eceabat-Čanakale. Moje iskustvo govori da je svejedno, vremenski isto smo i čekali ukrcavanje na trajekt, isto i platili.

Od Galipolja već poznatim putem dolazimo do Jedrena. Imali smo nameru da usput svratimo na ručak u neki restoran, ali nam se nije dojmio nijedan, a nije ih nešto mnogo ni bilo. Smeštamo se u hotel i izgladneli odlazimo do centra Jedrena gde su brojni restorani. Lokalni specijalitet je pržena jagnjeća džigerica.

Meni se svidela. Skoro uopšte ne podseća na džigericu koju mi ovde jedemo. Stvar je izgleda u načinu spremanja. Za razliku od džigerice turski slani jogurt ajran mi se baš nešto nije dojmio. Uz obrok ide i nekoliko vrsta salata koje konobari dopunjuju, a sve je to uključeno u cenu glavnog jela. Dve porcije džigerice i tri bifteka, uz ajran - nepunih 30 evra.

Kad smo prebrinuli problem sa gladi mogli smo se na miru posvetiti znamenitostima ovog grada. Inače Jedren danas ima oko 140.000 stanovnika. U prvoj polovini XVIII veka sa svojih 350.000 žitelja je bio četvrti grad po broju stanovnika u Evropi. Za vreme Kosovskog boja bio je prestonica Otomanskog carstva.

Glavni simbol Jedrena je džamija Selimija - životno delo čuvenog osmanlijskog graditelja Mimara Sinana (po njegovim planovima je sagradjen i kameni most na Drini u Višegradu koga je ovekovečio Ivo Andrić u romanu Na drini ćuprija). Selimija je izgradjena u drugoj polovini XVI veka i dominira krajolikom.

Obilazimo džamiju i preumorni odlazimo na počinak.

Sutradan supruga i ja ustajemo nešto ranije i idemo u šetnju ovim živopisnim gradom. Prolazimo opet pored Selimije, pa pored spomenika Mimaru Sinanu.

Jedren je poznat i po turniru u rvanju, po kamenim mostovima preko reka Tundza i Marica, po brojnim džamijama i drugim gradjevinama. I u Jedrenu postoji bazar na kome zatičemo organizovane ture putnika iz Sofije i Plovdiva. Kupovine nam je dosta, tako da se ne zadržavamo tu, već se vraćamo u hotel, budimo decu, doručkujemo i krećemo kući.

Brzo stižemo na granicu na kojoj je posebnost to što Bugari vrše dezifenkciju vozila koja dolaze iz Turske, Kolima se prodje kroz bazenčić sa nekim rastvorom, a nešto nalik tušu malo i prsne po autu. To zadovoljstvo košta 3 evra.

Dve sedmice boravka u Turskoj su ostavile izuzetan utiskak. U ovu zemlju prijatnih ljudi i izuzetne prirode ćemo se svakako vratiti. Na neke druge destinacije.

                                                                                                                                           KRAJ