Turska, Kušadasi - II deo

Posle pristojnog hotelskog doručka odlazimo do bazara radi kupovine suvenira. I tamo je sve u znaku Troje i Galipolja. Kupujemo drvenu maketu Trojanskog konja, standardne magnete sa frižider i još neke sitnice i krećemo ponovo u šetnju ovim gradom. Toliko je u njemu prijatno da nam se i ne ide. A i ne žurimo. Do Kušadasija je oko 400 km, dakle 5 sati vožnje. Dok uživam u panorami sa šetališta i pogledu na Dardanele ćerka u obližnjem butiku kupuje majice po cenama koje su i za naše prilike smešne.

Napokon se odučujemo da krenemo, a već je skoro podne. Na nekih par desetina kilometara od Čanakalea u pravcu ka našem odredištu je mesto za koje se veruje da je na njemu bila Troja. Kažu da je taj lokalitet najinteresantniji arheolozima, a da obični turisti tu nemaju mnogo šta videti. Radi se o ruševinama naselja iz više perioda, a samo na nekim mestima se mogu primetit ostaci zidina iz vremena kad je postojala Troja. Arheolog Hajnrih Šilman, koji je otkrio ovo nalazište, je bio vodjen otkrićem blaga tako da su i on i njegovi najamnici u potrazi za tim prilično uništili ovaj lokalitet. Postoji i kopija Trojanskog konja u koji se može ući, ali je onaj holivudski na šetalištu u Čanakaleu impozantniji. Naravno, kažu da su domisljati Turci na ovom mestu maksimalno iskoristili slavu i mit Troje tako da će vas dočekati vodiči koji će uverljivo pokazavati mesto odakle je Helena gledala dolazak Grka, mesto na kome su Odisej, Ahil i ekipa iskočili iz drvenog konja i osvojili neosvojivo i dr. Zbog svega ovoga odlučili smo da ne svraćamo i nastavili smo dalje.

I do Kušadasija je odličan put. Do Izmira nije auto-put, ali je onaj opisani sa po dve trake u svakom pravcu. Jedino je ispred Erdemskog zaliva i to nekih 20 km tipična magistrala. Pročitao sam da tu ume biti i klizav kolovoz i da je to najopasnija deonica. Inače pre skretanja na tu deonicu vidim radove na tunelu kroz koji se očigledno namerava usmeriti ovaj pravac, tako da će i putovanje ovuda  i bliskoj budućnosti biti znatno lakše.

Na početku Erdemitskog zaliva tankujem gorivo. Cena dizela je ispod evra po litru i medju najnižim je u regionu. Na putu oko zaliva naseljena mesta zamenjuju jedna druga, ima semafora i pešaka i tu se zaista sporo vozi. Iako su okolo apartmani, plaže su male i ne odaju neki privlačan utisak, tako da mi nije ni čudo što nigde nisam čuo ni pročitao da ovde neko od naših letuje.

Posle zaliva gužva odjednom prestaje i ka Izmiru putujemo prilično pustim putem. Nakon sat-dva vožnje veliki broj vozila nam ukazuje da se približavamo višemilionskom Izmiru. Oko Izmira vodi obilaznica sa panoramskim pogledom na ovaj grad.

Nastavljamo dalje, a Izmir ćemo posetiti u povratku. Uključujemo se na auto put. Na naplatnoj rampi crveno svetlo signalizira da nemam HGS nalepnicu, ali nastavljamo dalje. Ranije sam opisao da je rok da se nalepnica kupi sedam dana nakon početka korišćenja puta sa naplatom putarine. Auto put vodi ka Ajdinu, administrativnom sedištu vilajeta u kome se nalazi Kušadasi. Tim putem vozimo oko 70 km i isključujemo se za Kušadasi. Prolazimo Seldžuk i spuštamo se ka Kušadasiju kojii deluje mediteranski i moderno.

Sam naziv Kusadasi je kovanica od dve reči Kus-ptica i Ada-ostrvo, dakle ostrvo ptica, a ptice su i  zaštitni znak ovog grada.

Nekada malo ribarsko neaselje je postalo grad u kome stalno živi više od 50.000 stanovnika i koji može u istom trenutku primiti do milion turista.

Navigacija nas precizno usmerava do hotela Sozer. Na hotelskom parkingu nam pronalaze slobodno mesto, pomažu sa koferima i smeštamo se u sobu. Soba je sasvim solidna, nameštaj nije nov ali je udoban, a sa terase se pruža veličanstven pogled. I danju i noću. Zaista je prijatno probuditi se sa pogledom na morsko plavetnilo i na ogromne kruzere koji uplovljavaju ili su usidreni u luci.

Ishrana je kako sam već napred naveo na bazi polupansiona. Doručak nije mnogo raznolik, ali možete jesti koliko hoćete. Kafa i sokovi su takodje u neograničenim količinama. Imao sam običaj doći ranije, popiti kafu na restoranskoj terasi sa pogledom na more, pa posle doručka ponoviti sa suprugom istu proceduru. Za večeru je uvek drugi specijalitet od mesa sa raznim prilozima, veliki broj raznih salata i na kraju baklave, urmašice i drugi nama poznati kolači poreklom iz ovog kraja sveta, te voće medju kojim preovladava lubenica. Ono što sam zapazio je da mi konzumiramo najviše mesa. Drugi turisti, a pored domaćih bilo je i Rusa i Nemaca i Skandinavaca, u 3/4 tanjira stavljaju povrće, a u preostali deo meso. Žena i ćerka su se brzo tome prilagodili, ali muški deo nije, tako da je kod nas trojice situacija bila obrnuta - 3/4 tanjira je bilo rezervisano za meso.

U hotelu smo sreli i jedan bračni par iz Srbije koji su aranžman preko agencije platili skoro isto kao mi hotel za nas petoro. Još jedan dolaz o isplativosti putovanja u sopstvenoj režiji.

U Kušadasiju ima samo jedna gradska plaža, i to mala, i baš ispred našeg hotela. Nismo bili na njoj iako nam se pogled sa terase pružao i na nju.

Okolina Kusadasija obiluje velikim brojem plaža medju kojima dominiraju one peščane. Za 10 dana boravka u ovom gradu obišli smo samo neke od njih. Letovanje smo otpočeli odlaskom na Kustur beach, svega 5 km udaljenoj od našeg hotela. Plaža je peščana, odmah iza je asfaltni put uz koji se lako pronalazi mesto za parking koji je besplatan, a sa druge strane puta su rasporedjene vile. Čuo sam da u moru na jednom delu ove plaže ima stena, ali to svakako nije na levom delu, bliže gradu, gde smo se mi smeštali u oba dolaska na  Kustur beach. Blizu plaže je i jedan tržni centar gde se može pazariti garderoba po cenama istim kao u gradu, može se nešto i prezalogajiti i to jeftinije nego u Kušu, a i skloniti se kad baš upeče.

Sa druge strane Kušadasija je Long beach, kao što i samo ime kaže duga plaža i to duga 17 km. Bili smo na nekoliko mesta na ovoj plaži ali najvredniji pomena je deo koji se naziva Silver Sand beach. Radi se takodje o peščanoj plaži na kojoj su postavljeni slamnati suncobrani koji se mogu slobodno koristiti. Iza plaže se nalazi lepo uredjena staza kojom se možete kilometrima šetati, a ima i restorančića sa ukusnim hamburgerima po cenama od 1 i po evro. Do ove plaže je zbog saobraćajne gužve potrebno 30 tak minuta vožnje kolima, ali vredi svakog predjenog kilometra. Na njoj smo najviše puta bili.

Na 30tak kilometara od Sozera se nalazi Nacionalni park. Divno je. Po preporuci odlazimo na drugu plažu u parku. Inače, ulaz u park se naplaćuje, ali nešto sitno, tipa 3-4 evra po vozilu. Mi nismo poneli pasoše, ali nam ih je policija na ulazu tražila. Razlog je što je u blizini grčko ostvo Samos, pa upravo se iz ovog parka ka toj destinaciji upućuje veliki broj migranata. U parku ima raznih zivotinjskih vrsta, pa i opasnih koje su ipak daleko u brdima, a utisak su ostavile divlje svinje koje se slobodno kreću izmedju turista. Samo od njih treba čuvati hranu jer su navikle da je zubima zgrabe i u trku odnesu. Mi smo ostali bez ručka, ali neka im je prijatno! Ovde je morska voda nešto hladnija, ali je kristalno čista.

Najpoznatija plaža je Ladies beach, ženska plaža, a ime je dobila jer je nekada bila namenjena isključivo ženama. Na toj plaži je velika gužva tako da do nje, sem u šetnju u večernjim satima, nismo odlazili. Do svih ovih plaža se može doći i mini autobusima - dolmušima. Mi ih nismo koristili i ne znam tačne cene  karte, ali svakako je jeftino, kao i skoro sve u Turskoj.

U centru Kusadasija su brojne turističke agencije koje nude izlete. Najveće je interesovanje za izlete u Efes, Pamukale, te akva parkove i krstarenje. Ako više izleta rezervišete u istoj agenciji, a još ako ima i vas više, dobijate solidine popuste. Za svaki izlet kombi (kojim se uglavnom i putuje) dodje po vas ispred hotela u dogovoreno vreme i tu vas i vrati. Sve to perfektno funkcioniše, u šta smo se i sami uverili.

Planirao sam da na izlete ne idemo dan za danom, već svaki treći dan. To nije naporno jer posle svakog izleta imamo i dva dana leškarenja na plažama. Primetio sam da mnogi turisti u prvoj polovini letovanja ne idu na ta putovanja, pa im se onda sve to nakupi poslednjih dana odmora. To bude i smorno i naporno jer se radi o celodnevnim avanturama. Organizacija je svuda bitna, pa i ovde. Biti u Kušadasiju a ne obići Efes, Bogorodičinu kuću, mesto na kome se nalazio Afroditin hram, tvrdjavu i grob Svetog Jovana,  Pamukale...je stvarno svetogrdje.

Posle obilaska nekoliko agencija opredelili smo se za Kusadasi Tour Company, agenciju koja se nalazi u pešačkoj zoni, u neposrednoj blizini zgrade opštine. Razlog je bio što je ta agencija na internet portalima dobila najviše ocene, a po cenama su u grupi jeftinijih. Kasnije se pokazalo i da nismo pogrešili, već naprotiv - prevazišli su naša najveća očekivanja. Rešili smo da preko agencije odemo u 200 km udaljeno Pamukale i Akva park, a Efes i ostale obližnje lokalitete ćemo obići u sopstvenoj režiji. Ovde je bitno napomenut da je poseta Akva parku jeftinija ako idete preko agencije nego ako se sami organizujete. Agencije imaju ugovore sa akva parkovima i mi smo dobili cenu od 17 evra po osobi sa prevozom, a da smo se zaputili svojim vozilom ulaznica bi nas koštala 25 evra po osobi.

Dva dana po dogovoru sa ljubaznim vlasnikom agencije smo se uputili u Pamukale. Odlučili smo da na ovaj izlet ne idemo našim kolima, već da neko drugi i mene malo vozi, a i cena izleta od ukupno 100 evra za sve nas koja uključuje i ulaznice i ručak je bila prihvatljiva. U kombiju nas pet iz Srbije, četvoročlana porodica iz Poljske, par iz Irske i vodič Emre. Emre se predstavio rekavši da je na univerzitetu u Ankari diplomirao istoriju religija i da radi kao profesor u školi. Znatan deo puta do Pamukala nam je držao pažnju pričavši na zanimljiv i duhovit način i o lokalitetu koga smo nameralavali posetiti, i o staroj i o modernoj Turskoj i pažljivo je saslušao sva pitanja i davao odgovore na ista.

Posle nekih 3 i po sata vožnje (sa pauzom) se približavamo Pamukalama. Emre nam predlaže da prvo odemo na ručak i da potom siti opuštenije uživamo u ovom prorodnom fenomenu, što i prihvatamo. Ručak je u nekom hotelu sa velikim restoranom gde je sve podredjeno turistima. Švedski sto je bogat, hrana je pristojna, količine su neograničene, a piće se dodatno plaća. Toaleti su čisti, opremljeni. Ispred hotela se nalazi bazen koji niko od tada prisutnih turista nije koristio, a isti je izgleda bio pripremljen za neko svadbeno veselje. 45 minuta je dovoljno da se i najedemo i osvežimo i nakon toga krećemo na obližnji lokalitet.

Pamukale (u prevodu pamučna tvrdjava) je kompleks jedinstvenih miniralnih izvora. Lokalitet se sastoji od toplih izvora i ima neobičan oblik plitkih terasastih bazena.

Sastavni deo lokaliteta je i drevni grad Hierapolis koji je jedan od perganskih kraljeva osnovao u II veku p.n.e. Emre nam govori da je ovaj lokalitet u istoriji bio ono što bi danas nazvali hotel sa 5 zvezdica. Bogati ljudi iz Izmira i drugih turskih gradova su ovde dolazili da provedu svoj odmor. Putovanje do Hierapolisa je bilo višednevno, a a ti praturisti su  tom prilikom imali obezbedjenje jer su sa novcem koji su nosili sa sobom predstavljali mamac za razbojnike. Kad već stignu ovde su se zadržavali po ceo mesec.

Jedan deo ovih bazena je otvoren za turiste. Na početku je izuvanje obavezno, a obezbedjenju neće promaći nijedan turista koji to ne poštuje i krene u papučama ili čemu već u bazene. Obuća se može ostaviti na samom ulazu, ali nas je Emre upozorio da su se neki posle toga vratili bosi. Mi našu obuću pakujemo u rančeve, a kupaće imamo na sebi (u agenciji su nam to takodje savetovali jer se u ovim bazenima, iako su plitki, valja i okupati).

Kada šetate po bazenima kao da idete po pudingu, a u stvari gazite po mineralima, pre svega kalcijumu, koji su ostali nakon isparenja vode. Mnogi time mažu i kožu.

Jedino što mi se nije svidelo je što je staza kojim se ide od jednog do drugog bazena neobezbedjena, a nalazi se tik iznad litice koja ne deluje nimalo naivno. Uz to je prilično klizavo.

Kupanje je zaista prijatno. Valjali smo se u onom "pudingu" kao prasići. Za to vreme nam zavide oni što nisu poneli opremu za kupanje.Ostali bi mi još na ovom mestu, ali zbog vremena planiranog polaska moramo napustiti bazene.

U povratku ka parkingu prolazimo pored bazena koga (kao i mnogo toga drugog u Turskoj) zovu Kleopatrinim jer kažu da se ovde kupala Kleopatra a pripoveda se i mit o podmladjivanju svih kupača ovog bazena. Deluje zanimljivo, kao da se vratite u antiku, jer se u njemu nalaze ostaci nekakvih stubova i ploča. Da li su oni stvarno tu vekovima ili su ih preduzimljivi Turci naknadno dovukli, ne znam.

Stižemo u poslednji dogovoreni čas do parkinga, još koji minut čekamo Irce koji kasne i krećemo za Kušadasi. U kombiju nas prijatni umor savladava. U hotel stižemo taman za večeru, pa onda odmor u sobi uz telefone, knjige, tv... Još jedan dan koji ćemo pamtiti ceo život.

Od Kušadasija do Efesa ima samo 18 km. Agencija taj izlet naplaćuje isto kao i izlet do Pamukala. Verovatno je interesovanje veliko, pa gde je to tako tu je i super profit. U Efes krećemo u sopstvenom aranžmanu. Cilj je da već u 8 časova kada se lokalitet i otvara budemo tamo. Kažu da u Efesu mogu biti velike vrućine pa onda razgledanje nije baš prijatno. To je razlog našeg dolaska u ranim jutarnjim časovima. Medjutim, nismo prvi. Grupe japanskih turista su već uveliko na ulaznim kapijama. Ispred ulaza je veliki parking koji se naplaćuje, ali ni tu nije skupo, nekoliko eura. Ulaz na lokalitet je oko 10 eura, za decu do 14 godina je besplatno, a za tinejdzere je nešto malo jeftinije nego za odrasle. Da bi se mogle koristiti te pogodnosti za decu pasoš je obavezan.

Sudeći po starim legendama Efes su osnovale žene ratnice, poznatije kao Amazonke. Efes je bio jedan od najbogatijih gradova u mediteranskom svetu, a svoj procvat je doživeo u periodu od II veka p.n.e. do I veka naše ere. Smatra se da je tad bio i neformalni centar sveta, nešto kao danas Njujork. U tom periodu je imao oko 200.000 stanovnika što je za to vreme predstavljalo ogroman grad. Bio je i jedan od centara širenja hrišćanstva. U Efesu je živeo i poznati filozof Heraklit.

Naoružan brošurama i vodičima preuzetim sa interneta ulazimo u ovaj grad. Počinjemo od antickog amfiteatra u kome nam raspoložena grupa kineskih turista priredjuje koncert. Akustika je zaista impresivna.

U blizini se nalazi i malo pozorište koje je izgradjeno u II veku p.n.e. po naredjenju Varija Antonija i njegove žene Flavije Papione. Moglo je da primi 1.500 gledalaca i korišćeno je i za sastanke Gradskog saveta.

Idemo dalje kroz mermernu ulicu koja je poslednji put rekonstruisana u 4 veku.

Sa desne strane se nalazi ogroman prostor na kome je bila smeštena pijaca. Na mermernoj ulici se nalazi i otisak nečijeg stopala za koji neki smatraju da je prva reklama na svetu i da je pokazivala pravac ka javnoj kući.

Dolazimo i do zgrade Celzusove biblioteke. Izgradjena je u čast rimskog cezara Tiberiusa Julijusa Celsiusa Polepaeaunsa. Zanimljivo je da je postojao tajni put od biblioteke do javne kuće tako da su mnogi muškarci često obilazili ovu biblioteku.

Efes je u danima svoje najveće slave imao i izgradjenu kanalizaciju. Postojao je i javni toalet. U njemu su se sastajali najugledniji gradjani Efesa i dok su vršili nuždu razgovarali su o najbitnijim gradskim pitanjima. Ispred je mali kanal kroz koji je tekla voda u kome su  mogli oprati ruke.

Preko puta se nalaze Rimske vile u koje se ulaz posebno plaća. U Efesu se mogu videti i ostaci  brojnih gradjevina: Trajanova česma, Hadrijanov hram, reljef boginje Nike....

Na vrhu ulice se nalaze stubovi koji su onemogućavali zaprežna kola da udju u centar grada.

Mi se vraćamo istom ulicom. Sunce je već prilično upeklo.

Inače i Efes je bio lučki grad, ali se i ovde more tokom vekova povuklo tako da se na kraju Lučke ulice ne nalazi pristanište već livada, a more je kilometrima daleko. Posle Efesa se glasno izjašnjavam da me više obilasci raznoraznih tvrdjava, tvrdjavica i slično ne zanimaju jer sam ovde video vrhunski lokalitet antičkog sveta i skoro sve drugo može biti samo daleko ispod toga.

Na parkingu kupujemo suvenire po prihvatljivim cenama (uz obavezno cenkanje) i krećemo ka Pećini 7 svetih mučenika efeskih koja je na samo nekoliko kilometara od Efesa. Agencije uglavnom ne vode na ovo mesto, pa je i to bio jedan od razloga što smo se opredelili za odlazak sopstvenim vozilom.

Priča o 7 svetih mučenika je jedna od najimpresivnijih priča hrišćanstva. Oko 250. godine leta Gospodnjeg, u vreme velikog progona hrušćana pod carem Dekijem, 7 vojnika su odbili da prinose žrtve mnogobožačkim bogovima. Zbog odmazde sklonili su se u pećinu, a car je saznavši šta su momci uradili naredio da se zazida ulaz u pećinu. Spavali su u pećini preko 200. godina. U medjuvremenu hrišćanstvo je postalo dominantna religija i neko je odlučio da se ulaz u pećinu odzida. Tada su se mladići probudili, izašli iz pećine i svojom pojavom skrenuli veliku pažnju. I sami su bili izenadjeni jer su se probudili u sasvim novom svetu. SPC obelezava sećanje na 7 svetih mućenika 17. avgusta, na dan kad sam rodjen, pa sam sa posebnim ushićenjem došao na ovo mesto.

Inače od asfaltnog puta i parkinga ide se nekih 100-200 metara kozjom stazom i dolazi do pećine.  Na ulazu u pećinu se nalazi rešetka tako da pećinu možete posmatrati samo kroz nju. Turisti su retki.

Nakon ovog svetog mesta odlazimo do mesta na kome se nalazilo jedno od 7 svetskih čuda antičkog sveta - Artemidin hram. Podignut je oko 550. godine p.n.e. u čast boginje lova Artemide. Bio je izgradjen od belog mermera i svojom veličanstvenošću je ostavljao bez daha posetioce.

U noći 21. jula 356. godine p.n.e., u istoj noći kad je rodjen Aleksandar Veliki, umno poremećeni čovek po imenu Herostrat je zapalio hram koji je izgoreo do temelja. Herostrat je želeo da tako ovekoveči svoje ime i uspeo je - postao je poznat. U sledećih 20 godina hram je obnovljen, zahvaljujući i Aleksandru Makedonskom. Kasnije su ga Goti ponovo razrušili, a prihvatanjem hrišćanstva hram je izgubio svoj religijski značaj.

Danas se na tom mestu nalazi samo jedan preostali stub na čijem vrhu su se ugnezdile rode. Ulaz na lokalitet se ne plaća.

Na brdu iznad Aretmidinog hrama, u današnjem mestu Selčuk, nalazi se tvrdjava Svetog Jovana. U njoj se nalazi grob Svetog Jovana Bogoslova, jednog od omiljenih Hristovih učenika. Razapet na Krstu Isus je obraćajući se Jovanu i Bogorodici izgovorio čuvenu rečenicu :"Ženo evo ti sina, sine evo ti majke". Njih dvoje su jedini do kraja ostali pred razapetim Hristom i Jovan je obećao da će čuvati Presvetu Bogorodicu sve do njenog uspenja. U kalendaru SPC se ovaj svetac obeležava 9. oktobra kada je dan njegovog upokojenja i 21. maja jer se na taj dan iz njegovog groba širi čudesni i lekoviti prah koji pomaže obolelima. Sveti Jovan Bogoslov je u Efesu napisao Jevandjelje po Jovanu.

Tvrdjavu ne oblizamo, već samo grob sveca i odlazimo dalje, ka jednom od najznačajnijih mesta hrišćanskog hodočašća u Turskoj - Kući Presvete Bogorodice u Marjemani, na 15-tak minuta voznje od Selčuka.

Ana Katerina Emerik, nemačka časna sestra, je pocetkom XIX veka imala vizije i u njima je precizno opisala kuću iz koje se na nebo uspela Presveta Bogorodica. Kuću je za Bogorodicu sazidao Sveti Jovan Bogoslov. Njene vizije je zabeležio pisac i pesnik Klemens Bretano. Emerikova je navela mnoštvo detalja u vezi sa lokacijom ovog zdanja, navela i da se ono nalazi na nekih 3 i po sata hoda od Efesa. Precizno je opisivala i unutrašnjost kuće. Ni ona ni Bretano nikad nisu bili ni blizu Efesa. 1881. godine francuski opat Žilijen Guje je prateći upustva iz knjige otkrio u planinama iznad Efesa malu gradjevinu koja u svemu odgovara opisima iz vizija. Nije bilo baš mnogo onih koji su mu poverovali. 10 godina kasnije monahinja Marija de Manda Gransi i sveštenici Pulin i Jung su našli istu kuću, takodje prateći beleške. Meštani su kuću nazivali Panaja Kapulu, što u prevodu znači Prolaz ka Devici.

Medjutim, crkveno predanje kaže da je Bogorodica poslednje zemaljske dane provela u Jerusalimu. Nekoliko papa je posetilo ovu kuću, a poslednji koji je to uradio je bio papa Jovan Benedikt XVI 2006. godine. Rimokatolička crkva nikad nije objavila autentičnost ove kuće. Postoji i mišljenje da se iz nje na nebo uspela Sveta Marija Magdalena.

Oko celog kompleksa je značajno obezbedjenje. Na dva mesta na putu su policijski punktovi a oko kuće patroliraju policajci sa dugim cevima. U kuću se može ući i izaći na drugi izlaz ali bez velikog zadržavanja. Ispod kuće se nalaze tri izvora i voda sa svakog je nečemu posvećena, a pored izvora je zid na kome se mogu okačiti želje napisane na tkanini ili papiru.

Ima mnogo hlada, a i planinski vazduh je prijatniji tako da sa ovog mesta nismo žurili.

Plan je bio da u popodnevnim satima svratimo na kupanje na Long beach, ali se od toga odustalo. Odmorićemo se u hotelskoj sobi i sumirati utiske još jednog nezaboravnog dana na nezaboravnom letovanju.

U okolini Kušadasija postoje dva akva parka: Aqua Fantasy i Aqua Land. Mi smo se opredelili za ovaj prvi jer je drugi kažu ekstremniji. U akva park se nista od hrane i pića ne može uneti jer se torbe preteresaju na ulazu. Na ulazu uplatite novac za potrošnju u parku i dobijate karticu sa kojom kupujete hranu i piće. U svakom momentu se može doplatiti još novca, a na izlasku se nepotrošeni deo vraća. Cene su nešto više nego u gradu.

Postoji priličan broj tobogana i drugih zanimacija. Ja sam veći deo proveo na ležaljci pored bazena (kojih ima dovoljno) povremeno se hladeći u bazenu, jer višestruko penjanje do početka staze za spuštanje nije nimalo lako. Deca se nisu smirivala tako da smo tu proveli ceo dan, a radno vreme je od 10 do 18 časova.

Od izleta postoji još i krstarnje jednim od mnogobrojnih brodova usidrenih u luci. Cena je 10 evra po osobi i ta cenu se uključuje ručak i vodu i sokove u neograničenim količinama, uz kupanje na odabranim mestima. Zaista povoljno. Mi smo taj užitak ostavili za neki drugi put, a čuo sam da je bilo i ljudi koji su skoro svakodnevno išli na krstarenje.

Za večernje šetnje Kušadasi ima šta da ponudi. Uz more je dugačko šetalište, a na starom gradu su ulice sa brojnim prodavnicama garderobe. Tu mi se nije svidela nasrtljivost trgovaca. Čim vas primete da ste bacili pogled na neki komad odeće prilaze vam i uz najveću srdačnost pokušavaju da vas uvuku u unutrašnjost prodavnice. A kada već udjete tamo teško ćete izaći bez kupljenih stvarčica. Cenkanje je obavezno, a kažu da je stvarna cena polovina od one koju su vam prvo ponude. Ja ne umem da se cenkam tako da su na meni imali lepu zaradu.

Zanimljiva je šetnja i do Ostrva ptica do koga se stiže za 20-tak minuta od centra. Povezano je nasipom sa kopnom, a na njemu se nalazi tvrdjava.

Od marketa najzastupljniji je lanac marketa Sok, a u kome su i cene povoljne. Prilično je jeftinije nego u Srbiji. Cene u kafićima i restoranima su takodje niže nego u našim turističkim centrima. Recimo cena koka-kole je oko evro, a pivo je nesto skuplje, jer je skuplje i u prodavnicama pošto je Turska muslimanska zemlja u kojoj su akcize na alkohol visoke.


                                                                                                                                   Nastaviće se......