Turska, Kušadasi - I deo

Jesen 2017. godine. Godinu i po posle pokušaja državnog udara u Turskoj i masovnih hapšenja koja su nakon toga usledila. Rat u Siriji uveliko traje, a u njemu Turska na raznorazne načine učestvuje. Saopštavam moju dugogodišnju želju da letujemo u Turskoj. Žena je zbog svega ovoga sumnjičava, plaši se za bezbednost, plaši se terorista. Ja vršim analizu situacije u tom delu sveta. Koliko znam Islamska država nije u Turskoj izvodila terorističke akcije. Sve te akcije su preduzimali ekstremni Kurdi. Oni sada u Siriji ratuju na strani Amerikanaca i zbog sopstvenog imidža nisu skloni daljem preduzimanju terorističkih akata. Dakle zaključak je: bezbedno, idemo!

U decembru šaljem mailove raznim hotelima. Oni koji odgovaraju to čine u roku od 24 časa. Pratim recenzije na internetu i najuži izbor pada na dva hotela. Prvi je Dabaklar, hotel u centru sa 4 zvezdice, a drugi je Sozer, na obali, ali sa 3 zvezdice. Obe usluge su polupansion, parking je obezbedjen. U Dabaklaru za nas pet, od kojih se dvoje računaju kao deca, cena je 600 evra za 10 dana u drugoj polovini juna, a u Sozeru 25 evra skuplje. Neverovatna cena, polupansion po osobi za oko 12 evra po danu. Stavljam ponude na glasanje i sa 4:1 izbor pada na Sozer, a glavni razlog je što nam je ponudjena soba sa pogledom na more. Kad smo već na moru neka bude potpun ugodjaj! Kasnije će se ispostaviti da nismo ni najmanje pogrešili.

Šaljem mail sa potvrdom rezervacije menadzeru hotela Jasinu. I na taj i na sve sledeće mailove on odgovara sa neverovatnom brzinom. Ostalo mi je u sećanju da sam mu jedan mail poslao posle ponoći i da sam ujutru video da je odgovor stigao u pola 2. Dogovor je da po Novoj Godini uplatimo avans od 10 %, a ostatak po dolasku u hotel. Jasin mi savetuje da mu dam broj kartice sa CVC kodom da on sam skine tih 10 %, jer je bankarska transakcija znatno skuplja. Uz svo poverenje to i činim i sve lako i brzo završavamo.

Krajnja destinacija je rezervisana. Do Kušadasija ima oko 1350 km. Ostaje da se odrede i usputne destinacije u oba smera, a što i činim.

U zoru jednog prohladnog junskog jutra krećemo. Današnja krajnja destinacija je Plovdiv. Pred nama je put od 600 km. Idemo poznatim stazama Ibarske magistrale sa mislima o najavljenom Moravskom koridoru. Kod Pojata se uključujemo na auto put, a kod Niša skrećemo ka Sofiji i to novoizgradjenom deonicom istočnog kraka Koridora 10. Tada ceo krak tog koridora nije bio završen pa idemo uzanim putem kroz Sičevaćku klisuru, opet izbijamo na auto put i stižemo u Pirot gde pravimo prvu pauzu na ovom putu. U Pirotu doručkujemo i zaključujemo da su cene hrane i pića niže nego bilo gde u Srbiji gde smo boravili (sa izuzetkom Leskovca). U nekoliko poslastičarnica zapažam cenu kugle sladoleda - 10 dinara!

Nakon osveženja i punih stomaka vozimo se ka granici, a na njoj gužva. Subota je pre podne, ima više kolona i u svakoj nepregledna reka vozila. Granične formalnosti nisu problem, ali je problem stići na red za te formalnosti. Prelazimo oba granična prelaza za oko 2 sata, čak i manje nego što sam očekivao kad smo stigli tu i kad sam ugledao gužvu. U Bugarskoj časovnik treba pomeriti jedan sat unapred. Vozimo se do Shall benzinske stanice koja je kilometar od grance i tu kupujem mesečnu vinjetu za 15 evra (vinjeta se može kupiti i u kućici odmah posle granice ali je tu gužva veća). Posle dugog čekanja na granici tu benzinsku stanicu koristimo i za kupovinu osvežavajućih napitaka i grickalica, ali po cenama prilično višim nego što je svojstveno za Bugarsku. Vinjeta se lepi na vetrobransko staklo odmah iznad registracione nalepnice.

Nekoliko desetina kilometara do Sofije je magistralni put. Pred Sofijom su po dve trake u oba pravca sa ograničenjem u znatnom delu od 60 km/h. Policije ima prilično i zato oprez. Sofiju brzo i lako obilazimo novosagradjenom severnom obilaznicom gde je ograničenje 100-120 km/h. Izlazimo na auto put prema Burgasu. Kako se udaljavamo od Sofije gužva je sve manja, put je dobar, ograničenje je 130 km/h. Brzo stižemo do isključenja za Plovdiv, pa onda jos desetak kilometara magistalnog puta do ulaska u grad.

Već je oko 17 časova. Lako nalazimo stambeni blok u kome je naš današnji stan, zovemo vlasnika i on kaže da će njegov ubrzo brat doći da nam donese ključeve. Ćekakamo još 15-20 minuta pa se smeštamo se u stan. Planirana vrlo kratka pauza radi odmora se pretvorla u pauzu od najmanje sat i oko 18,30 časova krećemo u šetnju. Sreća što je druga polovina juna, pa su obdanice vrlo dugačke.

Plovdiv je drugi po veličini grad u Bugarskoj, sa populacijom od 341 hiljade stanovnika. Osnovali su ga Tračani i važi za jedan od najstarijih evropskih gradova. Za njega kažu da je vršnjak Troje i Mikene koga su kroz njegovu bogatu istoriju napadali i osvajali brojni narodi poput Persijaca, Grka, Kelta, Rimljana, Gota, Huna, Bugara, Slovena, Rusa i Turaka. Sudar različitih civilizacija na ovom prostoru je pogodovao da današnji Plovdiv postane jedinstven spoj arhitektonskih elemenata i svojevrstan muzej pod otvorenim nebom. Negativna strana Plovdiva je što se spominje kao jedan od glavnih centara za trgovinu belim robljem, valjda zbog svog prirodnog položaja, jer je na mestu gde se sudaraju zapad i istok.


Posle par desetina minuta šetnje smo u starom gradu u koji ulazimo kroz Hisar kapiju uz koju se nalazi zgrada Istorijskog muzeja.

Idemo do unapred odabranog restorana na vrhu starog grada sa pogledom na Plovdiv. Tu naručujemo meso sa grilovanim povrčem, a zapravo dobijamo grilovano povrće sa malo mesa. Kasnije sam utvrdio da mi konzumiramo znatno više mesa nego drugi narodi (no o tome kasnije). Cene su vrlo pristojne i niže su nego u Srbiji, a atmosfera u restoranu i panorama su iznad očekivanja.

Nakon večere siti krećemo ulicama starog grada. Kuće i zgrade su napravljene tako da je prizemlje uvučeno a gornji spratovi se šire. Tako se dobija na prostoru. Kao nigde drugde u Bugarskoj ovde je toliki uticaj Turske da za trenutak pomislite da ste u Istanbulu.

Dolazimo i do brda Nebet Tepe odakle se pruža pogled na istorijski centar Plovdiva.

Stižemo i do najveće istorijske atrakcije Plovdiva  - Trajanovog amfiteatra iz II veka, iz vremena dok je Plovdiv nosio naziv Filipopolis. U V veku amfiteatar je potpuno uništen, a okriven je tokom arheoloških iskopavanja 70-tih godina proslog veka nakon čega je obnovljen. Tu se upravo sprema izvodjenje opere, a žena izražava želju da tom koncertu prisustvuje. Ja nisam baš neki divljak koji mrzi umetnost, pogotovo ne na ovakvom prostoru, ali saopštavam da nemamo vremena za koncert, vreme odmiče a treba se još toga obići u ovom divnom drevnom gradu.

U pešačkoj zoni se nalaze ostaci stadiona iz vremena Filipopolisa. Mogao je da primi čak 30.000 gledalaca, a 14 redova mermernih sedišta se i danas mogu koristiti.

U blizini stadiona se nalazi i Džumaja jedna od najvećih dzamija na Balkanu.

Inače Plovdiv je sledeće 2019. godine proglašen za Evropsku prestonicu kulture i u gradu je sve u tom znaku, a radovi su na sve strane.

Još malo šetamo ulicama Plovdiva i kroz bulevare se upućujemo ka našem smeštaju. Nekoliko sati u ovom gradu ostaće upamćeni za ceo život.


Ustajem nešto ranije ujutru dok saputnici spavaju. Nedelja je, nije mi lako da pronadjem pekaru koja radi, ali uspevam. Kupujem meni ukusno bugarsko pecivo (pogotovo banice), budim ostale jer je vreme da se kreće - u Aziju, u 413 km udaljen Čanakale, a do koga treba preći i moreuz Dardanele. Svakako nas čeka zanimljiv dan.

Do Turske granice se ide najpre auto-putem ka Burgasu, pa se vrlo brzo sa tog auto-puta isključuje na relativno novi auto-put prema Istanbulu. Na jednoj benzinskoj pumpi dosipam dizel u količini dovoljnoj da dospemo do Turske (gde je gorivo još jeftinije). Preporuka je da imate spremljene leve jer iskusne bugarske pumpadžije će vam zakinuti na kursu. Meni su na računu od 20 evra maznuli negde oko 4-5 evra. Mali iznos da bih se raspravljao i objašnjavao.

Granični prelaz Kapetan Andrejevo prolazimo vrlo brzo, a onda sa Turske strane na prelazu Kapikule neuobičajena procedura. Prolazimo kroz više kontrolnih punktova. Na jednom nam proveravaju pasoše, na drugom dokumenta za vozilo, na trećem samo odmahuju rukom i pokazuju da nastavimo, a onda ide carina gde se interesuju za alkohol i cigarete. Inače ovaj granični prelaz je jedan od najprometnijih na svetu (kažu odmah posle prelaza kod Tijuane na američko-meksičkoj granici). Medjutim, još nije počela sezona kada Turci pohrle sa zapada, pa nema ni gužve.

Odmah posle granice pravimo pauzu, taman da pojedemo plovdivska peciva. Inače, za vožnju auto-putevima po Turskoj je potrebna HGS nalepnica. Kupuje se uglavnom u Pošti i funkcioniše na principu elektronske naplate putarine. Do Kušadasija postoji deonica auto-puta posle Izmira na kojoj se na ovaj način naplaćuje putarina, ali vas niko ako nemate nalepnicu neće zaustaviti na naplatnoj rampi. Upaliće se samo crveno svetlo, negde i zvučni signal kao znak da ste primećeni, a po propisu imate rok od 7 dana da kupite nalepnicu i tad vam se automatski skida sa računa iznos putarine. Ali propisi i postoje da bi se kršili, a o tome kasnije.

U Turskoj nema baš mnogo auto puteva, ali ostali putevi su im odlični. U svemu su isti kao auto put, sa po dve trake u oba pravca, zaustavnom trakom i preprekom izmedju traka, a jedina razlika je u tome što na svakih desetak kilometara postoje mali kružni tokovi i uključenja sa sporednih puteva. Pred ta uključenja saobraćajni znakovi upozoravaju da smanjite brzinu sa 110 km/h na 90, 70, pa potom 50 km/h. Ja sam se ispočetka toga pridržavao, a kada sam video da se Turci ne obaziru na te znakove i da tuda prolaze skoro nesmanjenom brzinom i sam sam digao ruke od poštovanja propisa.

Saobraćajnu policiju sam video na par mesta, ali su bili prilično nezainteresovani za odvijanje saobraćaja. Kuriozitet je da na više mesta pored puta postoje makete policijskih vozila sa sve uključenom rotacijom, a da je maketa u pitanju primetite tek kada joj se približite.

Posle nekoliko sati vožnje kroz nove i zanimljive predele približavamo se moreuzu Dardaneli koji deli Evropu i Aziju. Ovaj moreuz se trajetkom može preći sa tri lokacije. Prva i najbliža, ali i najprometnija je Gelibolu (Galipolje) - Lapseki, druga je Eceabat - Čanakale, a treća najdalja i najmanje prometna je Kilibahir - Čanakale. Opredeljujemo se za drugu. Od Galipolja do Eceabata je jedna od retkih deonica običnog puta sa dve trake, a tu se prolazi i pored spomen obeležja posvećenom bici na Galipolju, čuvenoj bici iz Velikog rata kada je Turska vojska predvodjena Ataturkom uspela da spreči proboj savezničkih trupa ka Istanbulu. Tu je poginulo oko 130.000 vojnika sa obe strane, a danas mnogi smatraju da je to bila najnepotrebnija bitka svih vremena. Vodila se od aprila 1915. do januara 1916. godine. Film "Galipolje" Pitera Vira je proslavio mladog Mela Gibsona.

U Eceabatu je kolona vozila parkirana uz ulicu ka luci. Kapiram da svi čekaju na trajekt. Vozim  do kraja kolone i zbog broja vozila koja pri tom prolazimo pitam se kada ćemo stići na red za ukrcavanje. Nadam se da će to biti pre mraka. Na kraju kolone nasrtljivi dečaci nude nekakve suvenire ili peru šoferšajbne. Dajem im po nekoliko lira samo da se sklone i ostave nas na miru. Stiže prvi trajekt i kolona se pomera. Bez obzira kako je delovalo kada smo došli, na taj trajekt se ukrcao veliki broj vozila tako da smo mi sigurni putnici prvog sledećeg jer je ispred nas samo nekih 20-30 vozila. Koristim priliku da se prošetam pristaništem. Pažljivo posmatram maketu Galipoljske bitke gde su statue vojnika u prirodnoj veličini. Inače u pristaništu je sve u znaku ove bitke kojom se Turci ponose.

Karta za trajket se naplačuje po vozilu bez obzira na broj putnika. Prodavci karata koji idu od vozila do vozila, glume srdačnost i tako koriste priliku da uzmu par evra pri obračunu kursa (kad su ugledali naše srpske tablice sa "oduševljenjem" pominju Kežmana koji je u turskom fudbalu ičigledno istavio traga). Iz tog razloga za kartu traže 10 evra, iako je u lirama ona oko 7. Nema veze, simpatični su.

Vožnja preko Dardanela traje nešto više od pola sata i odmara i prija. Inače ovaj moreuz su oko 2500. godina pre naše ere peške prešli persijski vojnici. Naime car Ksereks je naredio da se postave brodovi jedan uz drugi pa su vojnici prelazili sa broda na brod i tako stigli u Evropu. Nedugo zatim je usledila čuvena bitka izmedju Presijanaca i Spartanaca u Termopilskom klancu.

Iskrcavamo se u samom centru Čanakalea koji na prvi pogled ostavlja izuzetno prijatan utisak. Brzo pronalazimo hotel koji je u blizini, a ljubazni recepcionar seda sa mnom u kola i pokazuje put do parkinga. Hotel je u otomanskom stilu, a takav je i nameštaj u sobama koje imaju tri nivoa.

Na trajektu smo se odmorili tako da se odlučujemo za odlazak na večeru i potom za šetnju. Restoran sa samopozluženjem je odmah preko puta hotela, a u njemu sam se prvi put uverio u jeftinoću Turske. Naime, pileće čorbe, piletina sa krompirom i salata za sve nas je koštala nepunih 10 evra. Pokušavao sam dečku za kasom da objasnim da je nas 5 misleći da nam je naplatio manje, a on je izgleda pomislio da se bunim zbog cene pa mi je isto tako pokazivao da nas je 5. Hleb u Turskoj se ne naplaćuje.

Specijalitet u Čanakaleu je peynir helvasi - kolač koji se služi sa sladoledom. Meni se svideo, a ostalima baš i nije jer kažu da je presladak tako da sam pojeo i njihov deo.

Čanakale, iako je u Aziji, izgleda kao pravi evropski mediteranski grad. Šetalište uz more je dugo, a na njemu je glavna atrakcija drveni konj koji je korišćen u filmu Troja i koga su holivudski producenti nakon snimanja poklonili ovom gradu.

U blizini se nalazi i maketa Troje, koja mi je bila izuzetno zanimljiva i koju sam razgledao dobrih pola sata. Inače i u ovom gradu je mnogo toga posvećeno Troji i Galipolju.

Obilazimo i uske uličice u samom centru gde se nalazi i Sahat kula, kao i moderan deo grada. Sve je blizu, iako Čanakale nije baš mali grad sa svojih skoro 100.000 stanovnika.

I "zanimacije" - lešnik, kikiriki, indijski orah... su ovde prilično jeftinije. U momentu dok ih konzumiramo čuju se sirene vozila, zastave Turske se pojavljuju sa svih strana, muzika kreće. Znao sam da su taj dan parlamentarni izbori u Turskoj i očito je da se slavi pobeda predsednika Erdogana. Pravim selfije u masi i dobijam na poklon zastavu Turske. Dok nosim zastavu ćerka mi u šali kaže : "E da te sad vidi Karadjordje!".

Dok je slavlje uveliko u toku povlačimo se u hotel. Neko primećuje da nismo kupili suvenire i dogovaramo se da to obavimo ujutru, pre puta za Kušadasi.



                                                                                                                            Nastaviće se.....