Azurna obala, Italija, Slovenija - VI deo

Putujemo poznatim putem opisanim u trećem delu ovog putopisa, samo u suprotnom smeru. Zbog startnog zakašnjenja do Venecije pravimo samo dve kratke petnaestominutne pauze. U ranim poslepodnevnim satima smo u mestu Mestre, 7. km udaljenom od Venecije. U Mestreu odsedaju mnogi koji posećuju Veneciju. Recepcionar nam pokazuje da je preko puta hotela autobuska stanica odakle na svakih 20 minuta autobusi saobraćaju do Venecije. Postoji i voz, ali je ta stanica malo dalje od našeg hotela. Inače, ko se odluči da do Venecije ode kolima neka se pripremi da izdvoji priličnu sumu za parking. Kažu 27 evra za 24-časovnu kartu, pa bez obzira koliko se zadržite.

Posle raspakivanja, osveženja i ručka autobusom krećemo za La Serenissimu, grad mostova, kanala, pesama gondolijera, balova, haljina i maski. Kažu da je Venecija za one romantične najlepši grad na svetu. 

Priča o Veneciji seže u daleku prošlost, u V vek. Pad Zapadnog Rimskog Carstva je za posledicu imao najezdu Varvara. U strahu od varvarskih plemena lokalno stanovništvo je pobeglo u močvarne oblasti regije Veneto i krilo se na tamošnjim ostrvcima. Danas Venecija leži na 118. malih ostrva. Prvi njeni stanovnici pre više od 1500. godina su na tom mestu počeli da dižu razne gradjevine i stambene jedinice. Za gradnju su koristili drvo. Drveni stubovi se i dan danas nalaze u moru i na njih su oslonjene mnoge gradjevine. Kažu da se drvo u dodiru sa slanom vodom naprosto "okamenilo" tako da su temelji Venecije opstali kroz vekove. Venecija je tokom istorije postala jedan od najslavnijih gradova - država Evrope, centar moćne Mletačke republike koja je vladala Mediteranom u zrelom srednjem veku.

Venecija je danas najveći pešački grad na svetu. U njoj živi 65.000 ljudi. Pre pola veka je u Veneciji bilo duplo više stanovnika, ali nemogućnost korišćenja vozila, otežano dopremanje namirnica i visoka cena nekretnina uticali su na mnoge da se skrase na kopnu.

Pošto u Veneciju stižemo prilično kasno plan je prošetati njenim ulicima uz čuveni Kanal Grande. Duždevu palatu, unutrašnjost bazilike Svetog Marka i druge muzeje ostavljamo za neki drugi put. Medjutim, odmah po izlasku iz autobusa iz natmurenog neba počinje da pljušti kiša. Sa mnogim turistima sklanjamo se ispod lukova mosta kojim se ulazi u centralnu zonu tog nesvakidašnjeg grada. Dok posmatram Kanal Grande i vaporete-vodene taksije koji kruže kanalom počinjem i da se nerviram. Em smo kasnije od plana stigli, em kiša koja ne pokazuje nameru prestati.... Ali šta je tu je. Srećom nakon nekih pola sata  kiša prestaje iako se nebo ne razvedrava. Iz momenta krećemo...

Utapamo se u reku turista i šetamo glavnom pešačkom ulicom, u pravcu Trga Svetog Marka. Oko nas očuvane stare zgrade, a u njima restorani, kafići, prodavnice. Preko mnogobrojnih mostića prelazimo kanale. Na nebu se pomalja i kasno poslepodnevno sunce..

Dok tražimo most Rialto, prvi i najčuveniji most u Veneciji ulazimo u male uličice koje su skoro identične jedna drugoj i uz upotrebu navigacije jedva uspevamo da ga pronadjemo.

Ubrzo izbijamo i na Trg Svetog Marka. Od svih trgova na kojima sam bio ovaj je definitivno najvelelepniji. Postaje mi jasno zašto su ovde inspiraciju nalazili mnogi umetnici. Na Trgu dominiraju bazilika Svetog Marka i Duždeva palata, nastale u vreme najveće moći Mletačke republike.

Dugo se vrtimo po Trgu, gledamo u svaki njegov deo, žao nam ga je napustiti. Šetamo izmedju Duždeve palate i mora. Preko kanala se vidi i Santa Maria dela Sallute.

Supruga izražava želju da odemo i do nje, ali navigacija pokazuje da je potrebno obilaziti jos lukova Kanala grande, ili ga preplivati. Inače Venecija je velika, mnogo veća nego što sam i zamišljao. Sa bezbroj ulica, uličica i prolaza. 

Na Trgu Svetog Marka dočekujemo i noć. Tu jedemo i najgori sladoled ne samo u Italiji, već i najgori što sam ga ikad probao. Zaledjena voda sa estraktima po ceni od 3,5 evra za dve kugle. 

Vreme je za povratak. Poslednji autobus saobraća u 23 h. Prelazimo most Rialto i pokušavamo da poprečimo kroz Veneciju. Ulazimo u mračne uličice gde je noga turista retko kad kročila, ali gde god izbijemo ispred nas se pojave stepenice koje vode u kanal. Pre nego što sam došao do te spoznaje već sam poleteo da zakoračim u vodu...zamalo. Iz tih uličica izlaz potražujemo opet uz pomoć navigacije. Dakle, nemojte da se brinete da li ćete se izgubiti u Veneciji, izgubićete se sigurno. Uspevamo da se ponovo utopimo u reku turista i strojevim korakom se vraćamo istom ulicom kojom smo i došli. Stižemo u poslednji trenutak na autobus u 23 h.

Uz svo planiranje putovanja dese se i greške. Jedna je bila i ova. Za obilazak Venecije je potrebno izdvojiti najmanje dan...od jutra do mraka. Ovih 5 sati koliko smo mi proveli je dovoljno da se samo zagrebe po površini.

Povtarak u Veneciju i obilazak Monaka noću zapisujemo kao obavezno.

Ljubljana, glavni grad Slovenije. Stanovnika oko 300.000, mada je meni izgledala kao još manji grad. Do Ljubljane stižemo brzo i lako, za dva sata prevaljujemo tih 250 km. Dobro organizovan grad. Parkinga ima sasvim dovoljno. Na nekoliko stotina metara od centra su kuće sa uredjenim dvorištima. Razmišljam da li još ima glavnih gradova koje sam posetio u kojima ljudi u centru mogu živeti u ovakvom ambijentu. Ne sećam se nijednog. Biciklista na sve strane. Ljubljana je 2016. godine ponela titulu Zelena prestonica Evrope

Za obilazak Ljubljane je sasvim dovoljno nekoliko sati. U pešačku zonu ulazimo preko Zmajskog mosta, prvog ljubljanskog gvozdeno-betonskog mosta koji je izgradjen na mestu gde se nekad nalazio drveni Mesarski most. Inače, zmajevi su simbol ovog grada.

Prešernov trg je glavni trg u centru Ljubljane. Oko njega se prostiru pešačke zone.

Šetamo pešačkom zonom koja je uvija oko brda na kom je tvrdjava.

Ponovo prelazimo reku Ljubljanicu i u restoran unverzitetskog dela grada jedemo burgere u prirodnom hladu hrastova. Burgeri nose imena rektora, dekana i profesora Ljubljanskog univerziteta koji su ih ovde rado konzumirali i očito je svako od njih imao svoj omiljeni.

Posle prijatnog ručka u još prijatnijem ambijentu šetamo do parkinga i krećemo ka destinaciji gde ćemo provesti naredna dva dana - selu Predvor na 30 km od Ljubljane i isto toliko od Bleda, u blizini Kranja. Odabrao sam slovenačko selo verujući da je to idealno mesto za odmor i opuštanje posle obilazaka poznatih turističkih destinacija Francuske i Italije, mesta gde broj turista višestruko premašuje broj stanovnika. I nisam se prevario. Slovenija, njena sela i priroda su nas kupili za sva vremena.

Nakon smeštaja u prostranom apartmanu sa više spavaćih soba i opuštanja na terasi uz pivo, kafu, sokove i prelep pogled opušteno krećemo u obilazak sela.

U Predvoru ima jedno jezerce odakle to i okolna sela koriste vodu za piće. Tu je i hotel i dobro posećeni tereni za obojku na pesku iza kojih se pruža pogled na Alpe. Gde se god okrenete ugledate veličanstvene prirodne pejsaže, kao sa razglednica.

Šetkamo se i do obližnjih susednih sela. U svakom su lepe kuće sagradjene u alpskom stilu, uredjena dvoriša i crkve čiji zvonici dominiraju krajolikm. Čitao sam brojne hvalospeve o prirodi Slovenije, ali je ovo što sam video iznad svih očekivanja.

Prespavati u podnožju Alpa je svakako prijatno, ali prozori se moraju pritvoriti. 

Budimo se. Divno jutro ispod Alpa. Danas je na redu Bledsko jezero. To mesto dugo želim da posetim, ali se nekako uvek planovi izjalove. U svakom slučaju ovaj sunčani dan ćemo iskoristiti za to. Do Bleda vodi auto put kojim do isključenja za jezeru stižemo veoma brzo, ali nakon toga nekoliko kilometara do samog jezera milimo u koloni. Oko jezera ima dosta parkinga i isti nisu preterano skupi, oko 1-2 evra po satu.

Oko Bledskog jezera vodi uredjena pešačka staza duga 6 km. Ta staza u jednom delu silazi i do same vode gde prelazimo preko drvenih pontona. Na jezeru je mnoštvo čamaca i svi su na veslanje jer je na njemu zabranjena upotreba motora u bilo kom obliku. Voda je nestvarno plave boje. Ima više uredjenih plaža. U principu ne volim da se kupam na rekama i jezerima, ali je ovo jezero toliko privlačno da smo svi zažalili što nismo poneli opremu za kupanje.

Inače dok se šetamo uvek je u videokrugu ostrvce na sredini jezera sa crkvicom. Zanimljivo je da je to jedino slovenačko ostrvo. Atrakcija Bleda je i dvorac iz XI veka, što ga čini najstarijim dvorcem u Sloveniji.

Jedan od uočljivijih gradjevina pored koje smo prošli u ovoj šetnji je vila "Bled", inače nekadašnje vlasništvo dinastije Karadjordjević, a danas hotel.

Laganim hodom je potrebno maksimalno 2. sata da se obidje jezero. Dok saputnici odmaraju na klupi sa pogledom u nestvarnu boju Bledskog jezera, ja odlazim malo dalje, u naselje i zaključujem da sve što se ima videti na Bledu je uz samo jezero ili neposrednoj blizini istog. Postoje i pešačke staze koje su dobro obeležene i kojima se može popeti na okolna uzvišenja sa kojih sigurno puca nezaboravan pogled, ali je utisak da je na ovom mestu dovoljno provesti najviše par dana i za to vreme sve videti i obići. Na Bledu kupujem i najskuplji magnet za frižider, 50% skuplji čak i od onih sa Azurne obale.

Vraćamo se u Predvor i nakon ručka većamo da li obići i obližnji Kranj ili kulirati na terasi apartmana. Mišljenja su podeljena, pa tako pola "ekspedicije" sa mnom odlazi za Kranj, a druga polovina ostaje u Predvoru. Za Kranj sam čuo zahvaljujući pre svega Kranjskoj kobasici, malim kućnim aparatima marke "Iskra" koji su nekad bili sastavni deo svakog domaćinstva a ni danas nisu retkost i po Brdu kod Kranja gde je udaren pečat raspadu SFRJ. 

Petak je posle podne, a Kranj deluje mirno i pusto. Parkinzi su popunjeni sa trećinom kapaciteta. Šetamo pešačkom zonom izmedju gradjevina u alpskom stilu.

Insistiram da malo i skrenemo i u naselje. Ulazimo medju stambene zgrade sa po nekoliko spratova i parkinzima ispred, očigledno gradjenih u vreme velike Jugoslavije za potrebe radničke klase. Tu dolazim do meni zapanjujućeg ali i logičnog zaključka: sudeći po gradjevinama, po voznom parku i po drugim detaljima u Sloveniji bogatiji sloj stanovništva živi na selu -  u prirodi!

Tako se završava ovo nezaboravno putovanje. Trabali su meseci da se slegnu utisci jer su se mesta o kojima sam do tada samo slušao i čitao redjali pred mojim očima kao na filmskoj traci. Predjeno je 3500 km, a mnogo toga je ostalo neposećeno: Sent Trope, Menton, Djenova, Milano, Verona, Lago di Garda...U ovaj kraj sveta, Bože daj zdravlja, ćemo se svakako vratiti. Možda neke od narednih godina i produžiti još 500 km do Barselone i regije Kosta Brava, a usput videti bar nešto od propuštenog.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             KRAJ