Azurna obala, Italija, Slovenija - III deo
Nedelja, jutro, Padova. Italijani se za doručak zadovoljavaju sa kroasanom, kafom i djusom. Nama sa Balkana je to nedovoljno. Dok idem prema marketu da kupim nesto "konkretno" prolazim kroz miran porodični kraj Padove. Nema onih ogromnih kockastih trospratnih i četvorospratnih kuća kao kod nas, onih što više liče na bunkere nego na mesta za opušten porodični život, kuće u kojima su roditelji svakom detetu namenili po jedan sprat, a deca otišla u svet trbuhom za kruhom i spratovi ostali da zvrje prazni i zapušteni. Njihove kuće su ili prizemne ili maskimalno sa još jednim spratom, zanimljivih ovalnih oblika, prostranih terasa i sa lepo uredjenim dvorištem. Padovljani u dvorištima ili na terasama piju jutarnju kafu, ili u kola pakuju plažni mobilijar i očigledno se spremaju za odlazak na obale Jadranskog mora, udaljenog par desetina kilometara.
Posle doručka krećemo put Azurne obale. Do našeg odredišta ima 570 km. Uz kratke odmore to ne bi trebalo da bude naporno putovanje. Navigacija nudi dve mogućnosti. Jedan pravac je auto putem do Milana, pa skretanje ka Djenovi, a drugi je isključenje sa puta prema Milanu, pa nastavak takodje auto putem ka Pjaćenci. I taj drugi put vodi ka Djenovi isped koje se ova dva puta susreću.
Krećem prema Milanu uz nameru da kasnije odlučim kojim ću pravcem. Posle desetak kilometara sve mi je bilo jasno. Na auto putu prema Milanu ogromna gužva. Vikend je, nema kamiona, ali su sve tri trake pune vozila. Znam da Italijani vole da voze i putuju, ali ovo nisam očekivao, bar ne u nedelju. Iako je ograničenje 130 km/h ne može se voziti brzinom većom od 80-90 km/h. Prolazimo isključenja za Vićencu, Veronu, Lago Di Gardu, ali gužva ne jenjava. Skrećem prema Pjaćenci. Ta deonica auto puta ima po dve trake u svakom pravcu, ali gužve nema. Sledi par stotina kilometara opuštene vožnje. Sve do pred Djenovu. Tu počinju tuneli iza kojih dolazi most, pa opet tunel...Svaka čast graditeljima, a nama koji ovim pravcem prolazimo prvi put i ne poznajemo ga se nalaže oprez. Italijani voze brzo i kroz tunele u kojima nema zaustavnih traka a ima krivina.
Zastajemo na jednom mestu za odmor sa divnim pogledom na italijansku Rivijeru cveća i Tirensko more. Inače odmarališta na ovom putu imaju sve što je potrebno (prirodni hlad, vidikovac, klupe) a toaleti su im kao apoteke.
Putarina kroz Italiju je ozbiljna stavka i ko krene neinformisan može da doživi neprijatno iznenadjenje. Naime, proći auto putem severnu Italiju, od granice sa Slovenijom da francuske granice košta skoro 60 evra. Ali mora se reći da su putevi odlični, da je vožnja (ako zanemarimo povremenu gužvu na nekim deonicama) prijatna, a mreža auto puteva je takva da sa jednog na drugi auto put prelazite bez zaustavljanja, a naplata se vrši tek na kraju, kad se isključujete sa auto puta.
Da nije bilo naplatne rampe na izlasku iz Italije ne bismo tako lako ni saznali da smo ušli u Francusku. Naime, nikakvih oznaka na granici izmedju te dve zemlje nema, niti ostataka bilo kakvih graničnih prelaza. Nema ni onih tabli svojstvenih nama tipa "Dobrodošli na teritoriju opštine Čačak" i sl.
Kroz Francusku se nastavlja dobar auto put. Medjutim, za razliku od Italije na ovoj deonici ne uzimate onaj tiket na ulaznoj rampi, već do Kana ima nekoliko naplatnih stanica sa fiksnom cenom putarine gde u automate ubacujete novčiće. Naime, automati na tim naplatnim rampama ne primaju papirne novčanice, već samo metalni novac i kartice. Putarine su od 2 do 4 evra. Mogu zamisliti u kakvom problemu bi bio onaj ko nema ni metalni novac ni karticu, iza njega kolona, a ispred rampa koja se ne otvara. Raspitivao sam se kako ovaj automat tako brzo prebroji te novčiće i uredno vam vrati kusur. Kažu po težini, a onda sam saznao da naši ljudi nose metalne dinare (5,10,20), pa onda sa njima zbune automate koji ih po težini registruju kao evre. Ja nisam probao i ne znam da li to stvarno i funkcioniše.
Po planu, u ranim popodnevnim satima isključujemo se sa auto puta za Antibes i stižemo u odredište - Žuan les Pins, mesto pored Antibesa, u blizini Kana. Tu sam u celogodišnjoj potrazi preko Bookinga pronašao izuzetno povoljan apartman površine 70 m2 za cenu od 412 evra za 8 dana za nas 5. Vlasnici su italijanska porodica koji su tek počeli da ga izdaju, još nemaju ocene na Bookingu, pa sam išao logikom da na početku privlače goste niskom cenom, a da bi im ovi dali visoku ocenu. Ne volim da rezervišem nešto neprovereno ali ova ponuda se nije mogla odbiti. Apartman je u novijoj zgradi sa podzemnom garažom. Mere obezbedjenja u zgradi su opsežne. Da bi došli do apartmana nekoliko vrata morate da otključate, pa čak i lift se pokreće na ključ. Apartman je na izuzetnoj lokaciji, sa velikom terasom, blizu marketa, a posebno privlači blizina plaže, što je na Azurnoj obali ipak retkost i takvi apartmani na izuzetnim mestima su i sa izuzetnim cenama. Medjutim, u njemu stari nameštaj. Imam utisak da su ti Italijani renovirali svoj stan u Italiji, pa višak stvari odneli na Azurnu obalu. Nije mi baš jasno kako neko može da kupi stan koji, a prema cenama koje smo kasnije videli, vredi najmanje 250.000 evra, a da posle u njega ne uloži nekiliko hiljada evra za nameštaj. I pored tog početnog iznenadjenja smo se koliko toliko udobno smestili i na terasi popili kafu osmatrajući zbivanja u okolini.
Posle predjenih 1500 km u dva dana, jedva čekamo da se okupamo u Sredozemnom moru, na svetski poznatoj Azurnoj obali. Krećemo uredjenom pešačkom stazom ka plaži.
I zaista, posle 5 minuta lagane šetnje dolazimo po prelepe plaže.
Uživanje može da počne.
Nastaviće se...
Krećem prema Milanu uz nameru da kasnije odlučim kojim ću pravcem. Posle desetak kilometara sve mi je bilo jasno. Na auto putu prema Milanu ogromna gužva. Vikend je, nema kamiona, ali su sve tri trake pune vozila. Znam da Italijani vole da voze i putuju, ali ovo nisam očekivao, bar ne u nedelju. Iako je ograničenje 130 km/h ne može se voziti brzinom većom od 80-90 km/h. Prolazimo isključenja za Vićencu, Veronu, Lago Di Gardu, ali gužva ne jenjava. Skrećem prema Pjaćenci. Ta deonica auto puta ima po dve trake u svakom pravcu, ali gužve nema. Sledi par stotina kilometara opuštene vožnje. Sve do pred Djenovu. Tu počinju tuneli iza kojih dolazi most, pa opet tunel...Svaka čast graditeljima, a nama koji ovim pravcem prolazimo prvi put i ne poznajemo ga se nalaže oprez. Italijani voze brzo i kroz tunele u kojima nema zaustavnih traka a ima krivina.
Zastajemo na jednom mestu za odmor sa divnim pogledom na italijansku Rivijeru cveća i Tirensko more. Inače odmarališta na ovom putu imaju sve što je potrebno (prirodni hlad, vidikovac, klupe) a toaleti su im kao apoteke.
Putarina kroz Italiju je ozbiljna stavka i ko krene neinformisan može da doživi neprijatno iznenadjenje. Naime, proći auto putem severnu Italiju, od granice sa Slovenijom da francuske granice košta skoro 60 evra. Ali mora se reći da su putevi odlični, da je vožnja (ako zanemarimo povremenu gužvu na nekim deonicama) prijatna, a mreža auto puteva je takva da sa jednog na drugi auto put prelazite bez zaustavljanja, a naplata se vrši tek na kraju, kad se isključujete sa auto puta.
Da nije bilo naplatne rampe na izlasku iz Italije ne bismo tako lako ni saznali da smo ušli u Francusku. Naime, nikakvih oznaka na granici izmedju te dve zemlje nema, niti ostataka bilo kakvih graničnih prelaza. Nema ni onih tabli svojstvenih nama tipa "Dobrodošli na teritoriju opštine Čačak" i sl.
Kroz Francusku se nastavlja dobar auto put. Medjutim, za razliku od Italije na ovoj deonici ne uzimate onaj tiket na ulaznoj rampi, već do Kana ima nekoliko naplatnih stanica sa fiksnom cenom putarine gde u automate ubacujete novčiće. Naime, automati na tim naplatnim rampama ne primaju papirne novčanice, već samo metalni novac i kartice. Putarine su od 2 do 4 evra. Mogu zamisliti u kakvom problemu bi bio onaj ko nema ni metalni novac ni karticu, iza njega kolona, a ispred rampa koja se ne otvara. Raspitivao sam se kako ovaj automat tako brzo prebroji te novčiće i uredno vam vrati kusur. Kažu po težini, a onda sam saznao da naši ljudi nose metalne dinare (5,10,20), pa onda sa njima zbune automate koji ih po težini registruju kao evre. Ja nisam probao i ne znam da li to stvarno i funkcioniše.
Po planu, u ranim popodnevnim satima isključujemo se sa auto puta za Antibes i stižemo u odredište - Žuan les Pins, mesto pored Antibesa, u blizini Kana. Tu sam u celogodišnjoj potrazi preko Bookinga pronašao izuzetno povoljan apartman površine 70 m2 za cenu od 412 evra za 8 dana za nas 5. Vlasnici su italijanska porodica koji su tek počeli da ga izdaju, još nemaju ocene na Bookingu, pa sam išao logikom da na početku privlače goste niskom cenom, a da bi im ovi dali visoku ocenu. Ne volim da rezervišem nešto neprovereno ali ova ponuda se nije mogla odbiti. Apartman je u novijoj zgradi sa podzemnom garažom. Mere obezbedjenja u zgradi su opsežne. Da bi došli do apartmana nekoliko vrata morate da otključate, pa čak i lift se pokreće na ključ. Apartman je na izuzetnoj lokaciji, sa velikom terasom, blizu marketa, a posebno privlači blizina plaže, što je na Azurnoj obali ipak retkost i takvi apartmani na izuzetnim mestima su i sa izuzetnim cenama. Medjutim, u njemu stari nameštaj. Imam utisak da su ti Italijani renovirali svoj stan u Italiji, pa višak stvari odneli na Azurnu obalu. Nije mi baš jasno kako neko može da kupi stan koji, a prema cenama koje smo kasnije videli, vredi najmanje 250.000 evra, a da posle u njega ne uloži nekiliko hiljada evra za nameštaj. I pored tog početnog iznenadjenja smo se koliko toliko udobno smestili i na terasi popili kafu osmatrajući zbivanja u okolini.
I zaista, posle 5 minuta lagane šetnje dolazimo po prelepe plaže.
Uživanje može da počne.
Nastaviće se...
Коментари
Постави коментар