Azurna obala, Italija, Slovenija - II deo

Budimo se u ne baš ranim jutarnjim satima. Čak su i žabe koje su bile neumorne cele noći ublažile svoje kreketanje. 

Cilj današnjeg putovanja je Severna Italija - Padova. Izmedju Verone i Padove, gradova udaljenih par desetina kilometara, izbor je pao na Padovu. Verona je nesporno turistički posećenija, a tome je najviše doprineo Šekspir sa svojim Romeom i Julijom. Padova je grad prognanog Dantea, govornica sa koje je 20 godina studente podučavao Galilej, grad sa jednim od najstarijih univerziteta i grad u kome je manja turistička vreva i na koji je pao naš izbor. Ko se odluči za Veronu siguran sam da takodje neće pogrešiti.

Pozdravljamo se sa simpatičnom Zasavicom. Još jedan pogled bacamo na livade, pašnjake i rukavac i krećemo u 750 km udaljeno sledeće odredište. Cilj je stići u ranim poslepodnevnim satima, kratko se odmoriti i krenuti u oblizak.

Medjutim, na samom početku jedan problem. Dok smo prelazili Savu kod Sremske Mitrovice saputnici sa zadnjeg sedišta saopštavaju da na zadnjim desnim vratima ne radi elektronsko podizanje stakala i da je staklo ostalo spušteno. Čim prelazimo most stajem, pokušavam sa restartom vozila, ali ne uspeva. Nešto kao čeprkam oko prekidača, iako se u to ne razumem ni najmanje, ali opet ništa. Vraćam se u kola i krećem u nameri da potražim nekog auto električara. Komentrišem da je dobro što se kvar pojavio pre nego što smo na auto putu. Vidim putokaz za tehnički pregled automobila i upućujem se tamo u nameri da se raspitam o električarima. Neprijatna situacija, ali sam svestan da će se svaki problem ovakve prirode svakako rešiti. Ovaj se rešava sam od sebe. Na samom skretanju za tehnicki pregled sa zadnjeg sedišta mi radosnim glasom saopštavaju da se "prozor diže". Momentalno uključujem zaštitu za decu, tj. onemogućavam da se sa zadnjeg sedišta spuštaju i dižu prozori, vraćamo se na put i nastavljamo.

Na poslednjoj benzinskoj pumpi u Srbiji sipamo gorivo, ali samo onoliko koliko je potrebno da stignemo do Slovenije. Razlog za to je što je u Sloveniji, iako su prosečne plate veće 2,5 puta nego u Srbiji, gorivo jeftinije.

Granicu sa Hrvatskom brzo prolazimo, a i na auto putu kroz Hrvatsku nema guzve. Putarina je ukupno 20 evra.

Na Slovenačkoj granici kupujem vinjetu. Cena je 30 evra za 30 dana. Mesto za prodaju je jasno obeleženo, a na šalteru sem mene nema nikoga. Nakon završetka sa formalnostima prijatno i opušteno prolazimo kroz lepe slovenačke predele. Stajemo samo nakratko kod Ljubljane gde sipam dizel po ceni od 1,24 evra po litru. Benzin je za oko 5 centi skuplji.

Kroz Italiju, do Padove, vodi auto put uglavnom sa tri trake u jednom pravcu, ali je i gužva daleko veća. Pogotovo oko Venecije.

Po planu, nešto posle 15 časova skrećemo sa auto puta za Padovu. Tu se prvi put susrećemo sa sistemom naplate putarine u Italiji. Naime na ulasku na auto put uzmete karticu, kao uostalom i u Srbiji i Hrvatskoj. Medjutim, ni na jednom bočnom izlasku sa auto puta ne postoje inkasanti, tj. radnici koji će vam naplatiti putarinu. Sve je automatizovano. Ubacite karticu i na displeju vam se pojavi cena koju trebate platiti. Opcije za uplatu su papirne novčanice, metalni novčići ili kartica. Ako plaćate u kešu automat će vam kusur uredno vratiti. Čak se ne morate zamarati ni da brojite metalne novčiće. Ubacite ih u neki levak koji se otvori, a automat ih sam broji. Vratiće vam kusur ako ga ima, a ako niste ubacili dovoljno na displeju će vam pokazati koliko još fali da se rampa otvori.

Padova sa nešto malo preko 200.000 stanovnika nije veliki grad. Lako pronalazimo bukirani smeštaj. Stan je moderan, auto se zasluženo odmara u garaži. a i mi se kratko odmaramo i krećemo u šetnju.

Prva znamenitost pored koje prolazimo je botanički vrt. To je najstariji akademski botanički vrt u Evropi. Nastao je 1545. godine za potrebe studenata čuvenog Padovskog univerziteta. Na žalost, bila je subota, kasni poslepodnevni sati i vrt nije bio otvoren za posetioce.

Ubrzo dolazimo do centralnog trga - Pratto della Valle, najvećeg trga u Italiji i jednog od najvećih u Evropi, sa pregršt skulptura koje ga okružuju, takodje okružen i vodenim kanalom, sa fontanom u centru i mnoštvom zelenila.

Medjutim, ne mogu da kažem da je mene ovaj trg oduševio. Na zapadu se zadržala lepa tradicija da se pijace makar jednom sedmično organizuju na trgovima, gde su i nekad bile. Medjutim, kad se ta svetkovina završi na trgovima ostanu gomile smeća. Sve se to relativno brzo očisti, ali mi smo došli pre nego što su komunalne službe krenule na posao, pa i zbog toga je taj negativni utisak. Pored toga na jednom kraju trga bio je neki javni čas aeorobika, sa sve dernjavom instrutorke preko razglasa. A i skulpture oko trga mi deluju malo kičasto. 

Nastavljamo dalje, arhitektura zapanjuje i oduševljava. Postaje mi jasno što za Padovu kažu da je gradić sa venecijanskim štimungom. Lepota uskih uličica u starom gradu okupira paznju.

I ulice i gradjevine su zadrzale srednjovekovni izgled tako da dok prolazi kroz njih čovek pomisli da je u vremenu kad su ovde hodali Galileo i drugi padovski učenjaci. Inače, simbol padovskog univerziteta je Vo (Bo). Jedni kažu da je to zbog toga što treba biti uporan kao vo da bi se završile škole, a drugi da je to zato što samo volovi uče. Biće da je ovo prvo tumačenje tačnije, a da je drugo nastalo kasnije i to verovatno na ovim našim prostorima.

U laganoj šetnji dolazimo i do najznačajnije gradjevine u ovom lepom gradu - Bazilike San Antonio čija je gradnja započela u XIII veku. U njoj se nalazi grobnica Sv. Antonija, zaštitnika grada.

Skulpturu konjanika ispred katedrale je napravio Donatelo i po njoj je postao poznat, a kažu da je to prva skulptura konjanika nakon propasti Rimskog carstva.

Šetnja nas dovodi i do trga Piazza delle Erbe, na kome se nalazi impozantna palata Ragione. U njoj je smeštena većnica, a smatra se simbolom nekadašnje moći i uticaja Padove.

U neposrednoj blizini je je i Piazza dei Signori sa kulom sa astromonskim satom iz XV veka. Ovo je mesto sa mnoštvom restorana.

Na ovom trgu smo zaključili da smo i mi ogladneli. Deca smatraju da je svetogrdje biti u Italiji, a ne pojesti picu. Staro je pravilo da na mestima gde se skupljaju turisti hrana i nije baš za pohvalu. Treba naći ona mesta gde jedu lokalci, em je povoljnije, em ukusnije. Ja sam takvo mesto upotrebom savremene tehnologije i pouzdanih sajtova već ranije odabrao. Radi se o piceriji koja se zove Idea Pizza, a fora je u tome što sami odabirate sastojke vaše pice. Do te picerije stižemo za 10-15 minuta od starog grada, ali ne baš laganog hoda, jer je glad učinila da se korak ubrza. Pronalazimo piceriju u kraju gde ima studenata, lokalaca, a ne i turista. Svako sastavlja picu prema svojoj želji, neko sa više povrća, a neko isključivo sa mesnim dodacima. U svakom slučaju prava napuljska pica, preukusna. Cene su od 5 do 8 evra po pici, s tim što su pice prilično velike i bogate pa je pitanje da li baš svako može pojesti celu.

Nakon što smo napunili stomake, krećemo opet laganim hodom. Prolazimo pored Kapele Scrovegni u kojoj se nalaze Giottove freske. Inače da bi ušli u deo sa freskama trebate prvo provesti 15-tak minuta u sobi za aklimatizaciju gde vam se pušta prigodan dokumentarni film. Pošto je bilo veče kapela je bila zatvorena. Obećavamo sami sebi da ćemo opet doći u Padovu i posetiti ovu kapelu.

Prolazimo i pored Caffe Pedrocchi, omiljenog mesta intelektualaca, umetnika i pisaca. Zovu ga i kaficem bez vrata iz razloga što je svojevremeno radio 24 sata dnevno i to duže od 100 godina.

Sladimo se čuvenim italijanskim sladoledom - gelatiom i ulicama starog grada dolazimo do smeštaja.

Nemamo snage ni da saberemo utiske, već odmah utanjamo u carstvo snova. Sutra nas čeka Azurna obala i 8 dana odmaranja i uživanja.  

                                                                                                                                  Nastaviće se...